Došlo je vreme da pokažemo šta smo naučili ove zime u školi na prvom ozbiljnijem pohodu u visoke gore. Izabrali smo pravu planinu za završni uspon i otišli na nju onda kada je na njoj najlepše, za prvi maj, kada još ima dosta snega i kada "minus" malo popusti. Dvadesetočlana ekipa predvodjena učiteljima, Vladom i Jaretom, koju su sačinjavali učenici treće i četvrte škole visokogorstva otišla je da Uskrs proslavi što bliže bogu, na našoj najlepšoj planini.
             
Na Žabljak smo stigli u nedelju 27.4. na Uskrs, noćnom linijom iz Beograda. Planina nam i nije priredila neku dobrodošlicu, dočekala nas je u sivilu oblaka koji su je obavili sa svih strana i svakog časa se očekivala kiša. Uputili smo se za Lokvice, naš bazni logor u narednih 7 dana. Do Lokvica ima 2h hoda leti po suvom terenu, ali sada kada se propada u sneg do zuba i kada prosečna masa ranca iznosi oko 25 kg, ta letnja satnica ništa ne znači zbog čega smo i isplanirali da ceo dan imamo ispred sebe na tom prvom usponu. Krenuli smo putem preko Ivan dola, posle dvadesetak minuta hoda došli smo do Jakšića mlina i eto prvog problema, a nismo još ni krenuli da se penjemo. Naime most kojim se prelazi preko potoka nije na sebi mogao da izdrži onoliku količinu snega  pa se deformisao, iskrivio, a kako je bio i klizav to je bilo dovoljno da se preko njega ne može preći. Morali smo malo uzvodno, gde je pliće pa preko njega. Svi su prešli taj nepredvidjeni problem bez teškoća tako da je prvi uspon, koji počinje iznad potoka, mogao da počne. Tu na tom delu staza je najstrmija, vodi kroz borovu šumu, tu je najnapornije jer još ima dosta snega kroz koji se propada do struka, najteže je bilo onima koji su prtili. Posle 2h hoda prvi deo ekipe izašao je iz šume kod Veljkove ploče i tada je počela da sipi kiša koja nas je nervirala hladeći nas onako znojave. U takvim uslovima posle ukupno 3h hoda stigli smo do Lokvica gde je usledilo poduže oporavljanje od (ispostaviće se) najnapornije etape na celoj turi. Stručni štab i oni najiskusniji smestili su se u najbolju kuću, oni manje iskusni su sebi mogli da priušte smeštaj u preostale dve, nešto lošije kućice, a mi najmladji morali smo napolje u šatorima. Ipak spavanje u šatorima imalo je svojih prednosti, bilo je zanimljivije što se videlo već prve noći. Da su i ostali spavali u šatorima znali bi da je te noći padala kiša i da je duvao jak vetar, ovako samo smo mi najmladji uživali tom prilikom.

26.04. subota

           Sastanak oko 23:30 na BAS-u. Slikanje i komentarisanje veličine rančeva. Autobusom Niš ekspres-a na redovnoj liniji za Žabljak. Noćna vožnja.

27.04. nedelja

Dolazak na Žabljak oko 6:30. Prilikom vožnje autobusom preko Durmitorskog platoa, kad smo ugledali Durmitor koji je bio pod snegom za razliku od ostatka pejsaža, VF (Vlada Furlan) ustade i izreče: "Evo ga Durmitor, pogledajte ga u svoj lepoti….i strahoti. Tamo će biti naš dom narednih šest dana". Možda i nesvesno i iz štosa (mada… kod njega se ne zna… samo širi znanje ostalima, a ušao je i u metafiziku), tada je nagovestio jednu od mnogih životnih i planinarskih lekcija koje sam ili obnovio ili naučio za tih sedam dana. Ova je opšte poznata, crno i belo, jing i jang, lepota i strahota, uvek postoji suprotnost na koju bi ti bilo bolje da računaš, a i život tako postaje raznovrsniji kad možeš da vidiš više značenja u jednoj pojavi.
Autobus stao na stanici, gde inače i staje na Žabljaku, a koja je posle centra oko pola kilometra, te smo malo pešačili do centra gde je Turist office (tamo radi Batrić, lokalna veza za taj predeo). Neki piju kafu u kafiću, doručak. Probao bonžitu koju je pravila Anči. Ja pokušavam da spojim oba ranca kako bih mogao da vidim sopstvene noge dok hodam, takvo kretanje je jednostavnije. U tom momentu eto ga i Batrić koji kao iskusan planinski vuk uzima jedan prusik i vezuje manji ranac na veći. Bio i neki novinar iz podgoričke "Pobjede".
Sa nekih 1.400 m krećemo ka Crnom jezeru gde se srećemo sa našim drugarima (Pera, Toma i Miloš) pristiglim prethodnog dana. Oni su spavali i nekoj kućici u šumi gde su ih, po priči ili zezanju, posećivali predstavnici durmitorske faune i uznemiravali cele noći te su bili prilično neispavani.
Svi zajedno krećemo na uspon do našeg boravišta za narednih šest dana, Lokvica na oko 1.800 m. Od vodenice krenuli svi iza 9h, najbrži se popeli za oko 3h, većina među kojima i ja za oko 4h. Svi stigli do 14-15h. Rančevi nikad teži. Dok sam nosio i sebe i čitavu konstrukciju od tridesetak kilograma (između ostalog i 3l vode i 2,5l mleka) na leđima, ja sam sebi tada rekao da "NIKAD U ŽIVOTU NEĆU BITI DEBEO". Čovek zaista ne sme tako sebe da kažnjava da ima 20 ili 30kg preko mere, kao da stalno nosi teret od tog dana. Čist mazohizam. U gornjem delu kad se izađe iz šume loše vreme, hladno uz vetar koji povremeno nosi sneg. Visina snega na pojedinim delovima da se propada. Smeštaj u katune, odnosno podizanje šatora napolju, bilo ih je tri. Igor i ja spremili crne kese sa snegom za naredni dan. Prvo noćenje na tolikoj visini u šatoru za neke od nas, ali uslovi mnogo bolji nego na vežbama tokom škole (T tek malo ispod nule tokom noći, svi umorni => spavaš kao međed).

DOLAZAK                          IZVOR                    OBLA  GLAVA                 VUČJA  JAMA            VELIKI  MEĐED 

                             MININ  BOGAZ           MILOŠEV  TOK                ODLAZAK                     O  ŠKOLI