MILOŠEV    TOK

2.5.2003
      Tog poslednjeg dana probudili smo se jako rano, najranije do tada s namerom da se popnemo i spustimo kroz kuloar dok je još u senci kako bismo uhvatili tvrdji sneg. Na turu smo pošli Nenad, Dragan, Bojan i ja, putem kroz Ledeni do koju mogu nazvati "stazom slonova" s obzirom da smo do tada prošli mnogo puta njom i tako je utabali potpuno. Od tog puta odvojili smo se kada nam je stena Terzinog bogaza ostala iza ledja i skrenuli smo levo ka kuloaru tako da su nam Terzin bogaz i Bandjerna bili sa leve odnosno desne strane. Izlazak Sunca dočekali smo na tom delu puta koji vodi malo u vis a puno u dalj. Posle sat hoda dolazimo na padinu preko puta Male Previje kojom se put naglo uzdiže i završava kuloarom Miloševog Toka. Tu smo napravili malu pauzu, učvrstili dereze na nogama i tako potpuno spremni krenuli na gore. Sneg je bio prilično tvrd tako da se s derezama brzo napredovalo, a i cepin je bio stabilan u snegu. Padina kojom smo se kretali se sužavala, a nagib joj se povećavao, tako da je najteže bilo kada smo prolazili kroz vrata kuloara, mesto gde je on najuži i najstrmiji (oko 50º); tu već nismo gazili po čistom snegu već po podlozi koja je nešto izmedju snega i leda, tada je bilo potrebno 4-5 puta dobro nagaziti da bi se napravila stabilna stopinja. Kad smo prošli kroz najuži deo uočili smo da je na pravcu kojim smo do tada išli visila streha gore na grebenu, tako da smo skrenuli u desno i na greben izašli na drugom mestu. Na grebenu smo bili oko 8h, kuloar nas je prilično umorio jer zahteva neprestan rad i ruku i nogu, a pri tom i koncetracija mora da bude maksimalna tokom celog uspona (oko 400m u vis). Sa grebena smo se uputili prvo na desno ka Miloševom Toku koji se nalazio na oko 500 m u našoj visini i do kojeg vodi ravna i široka staza koja počinje još na Šljemenu i završava na Miloševom Toku. Skinuli smo dereze i izašli na vrh Miloševog Toka (2.426m) gde se nismo dugo zadržavali, samo smo osmotrili Bandjernu ( do koje nema ni 150m vazdušnom linijom, ali je greben kojim je povezana sa Miloševim tokom neprohodan) i krenuli nazad ka vrhu Šljemena prolazeći iznad kuloara i s namerom da na Šljemenu napravimo dužu pauzu. Posle pola sata šetnje grebenom, prošli smo pored Miloševe lokve koja je billa pod snegom, ali se nazirala i izašli smo na Šljeme (2.455m) gde smo odmorili i slikali ceo greben do Istočnog vrha Šljemena kao i Savin kuk. Na grebenu u neposrednoj blizini visile su strehe ogromnih razmera koje su bile najatraktivnije za naše aparate. Oko 10h krenuli smo nazad i ubrzo stigli na vrh kuloara s kojeg se senka već sklonila pa je sneg omekšao tako da smo mogli lakše da pravimo stopinje. Krenuli smo na dole otpenjavajući, ali smo brzo uvideli da je mnogo lakše ići licem okrenuti na dole jer imamo bolji pregled i lakše pravimo stopinje petama (pravili smo nove stopinje jer su stare koje smo napravili pri usponu bile na suviše velikom rastrojanju tako da pri silasku nismo smeli da pravimo tolike korake radi veće sigurnosti). Sve vreme silaska bili smo napeti, u grču, koncetracija maksimalna, ja sam osetio da sam sav mokar od znoja, a u kuolaru je bilo prilično hladno - dakle strah. Na kraju sišli smo svi niz kuloar, polako ali bezbedno, sneg je omekšao, počeo da se topi tako da smo se sretali sa malim lavinama koje su se odvaljivale sa grebena Miloševog Toka.

02.05. petak
           Ustajem u 04:00. Polazak nešto iza 05:00. U grupi smo Igor, Nenad, Dragan i ja. Od početka nosimo dereze, sneg tvrđi nego preko dana. Svi nosimo po dva cepina, a Igor i ja po uže, ako zatreba. Idući kroz Ledeni do menjamo se jer prtimo stazu, i dolazimo ispod kuloara pod snegom ispod Miloševog toka. Plan je popeti se i sići pre 11h dok ga Sunce ne obasja. Ispod njega smo iza 7h. Uspon vodi Igor koji prti prilično tvrd i postojan sneg. Iako daleko najmlađi, on je najiskusniji i najbolji od sve četvorice, uz to prethodnih noći je imao i redovne telefonske konsultacije sa ocem u vezi narednog uspona. Izlazak na vrh Milošev tok (2.426m). Sa vrha gledam da li je moguće grebenom preći na Bandiernu. Jednim pogledom lako se dokuči da je to neizvodljivo. Igor mi kaže da je ipak neka dijabola od alpiniste preko leta tuda prošla i niko više. Skidamo dereze i grebenom nastavljamo do Šljemena (2.455m). Povratak iznad kuloara i silazak sa derezama iza 10h.
Nismo otpenjavali. Ispostavilo se da je to teže i opasnije jer se teže vadi cepin iz snega i to sa obe ruke =>možda se cimneš i izgubiš ravnotežu kad vadiš cepin iz snega. Išao sam nekako koso držeći cepin u desnoj ruci čvrsto se oslanjajući na njega. SVAKI PUT CEPIN SE ZABADA U SNEG, NIKAKO U POSTOJEĆE RUPE JER IZ NJE LAKO IZLETI. Telo iskosa okrenuto na dole a POGLED PRED SEBE. Tada sam SLIKAO SAMO PRILIKOM SPUSTA, a ne i u usponu (poštovanje). Imam jednu super sliku na kojoj se vidi Igor kako se spušta i sa nje se najbolje vidi ta tehnika.
Tom prilikom sam naučio veoma važnu lekciju: Kad prelazis opasnu i zahtevnu deonicu i napraviš pauzu, PRVI NAREDNI KORAK POSLE PAUZE je najvažniji i najopasniji. Dok se odmaraš makar i 30 sec lako počnes da razmišljaš o ko zna čemu i nemaš koncentraciju za nastavak, a mišići koji su uveliko zamoreni (spuštaš se nakon uspona) stoje u nekom čudnom položaju i umrtve se. Dešavalo se da stojim ovako jer smo držali rastojanje od dvadesetak metara kao i pri usponu. Zato pre nastavka udahneš (možda izbrojiš do 5 ili 10) i koncentrišeš se na to gde si i pažljivo zakoračiš.

VF kasnije napisao:"Ovo ti je dobro i tačno. Ne smeš se puno odmarati jer se mišići vrlo brzo opuštaju pa je 30' mnogo. Dovoljno je 10-15' da se muskulusi natope novom energijom. Najvažnije je da duboko udahneš nekoliko puta, da stomak napuniš vazduhom. Mi se u stvari umaramo zbog 'kiseoničke gladi' a ne što mišići ne mogu dalje. NE RAZMIŠLJAJ! NEKA TI MOZAK BUDE PRAZAN (BAREM SE POTRUDI) I NE VEZUJ SE NI ZA JEDNU MISAO. PUSTI IH NEKA OTPLOVE. MORAŠ SE PREPUSTITI NISKOM NIVOU SVESTI, ONOM IZ PRAPOČETKA. ONDA SI SIGURAN, BEZBEDNO PRELAZIŠ SVE DEONICE. RADI SE O PODSVESTI, ali o tom drugi put...."
Upravo na tom nivou svest mi je bila najveći deo vremena tokom uspona tih nekoliko dana, dok je ostatak vremena razmišljala o banalnim stvarima poput toga da li su čarape suve, šta ću da klopam i sl.

Uspon do Trojne previje (2.245m) sa Igorom i Draganom, dok se Nenad vratio u Lokvice. Usput srećemo Milicu, Jareta i Milana koji silaze sa Bandijerne. I nas trojica izlazimo na Bandijernu (2.409m), ja po prvi put, njih dvojica to uradili u utorak (tada u klasičnim zimskim uslovima), dok se ovog puta sneg na vrhu istopio. Njih troje srećemo pri spustu i svi zajedno se vraćamo oko 17h.
Toga dana je postojala još jedna grupa (Boško, Ada, Olgica i Jasminka) koja je otišla do Ledene pećine u koju je Boško ušao (u utorak nismo ulazili zbog snežnog stropa nad ulazom), a usput su, kako su rekli, vežbali kretanje u navezi.

Krenuli smo nazad ka logoru i kad smo došli na put Trojni prevoj - Lokvice odlučujemo da krenemo na Bandjernu i nadjemo se sa ostatkom grupe koji su po planu trebali ići tamo. Krenuli smo Bojan, koji je išao prvi put, Dragan i ja ( mi smo ga vodili jer smo već bili) dok je Nenad pošao nazad ka Lokvicama i poneo uže sa sobom da ga mi ne bismo vukli nepotrebno. Na putu smo videli sveže tragove, uvideli smo da je grupa pre nas prošla tog jutra tuda, ali su tragovi bili prilično uredni, kao da je prošlla jedna osoba, a ne grupa. Kad smo došli pod Trojni prevoj videli smo troje planinara koji su se vraćali s Bandjerne; to su bili Jare, Milica i Milan koji su jedini i pošli na vrh dok je ostatak grupe ostao u Lokvicama. Rekli smo im da uspore pri silasku kako bismo izašli na vrh i stigli ih pri povratku i tako se zajedno s njima vratili nazad. Sa Trojnog prevoja uputili smo se ka Bandjerni (2.409m), sada već potpuno suvom stazom, ni nalik na onu od pre 5 dana, i za oko 20 min smo bili na vrhu. Opet nam je Milošev Tok bio tu na 150m ali i pored toga morali smo da sidjemo skroz u Ledeni do pa tek onda da se penjemo na Bandjernu. Krenuli smo nazad ka Trojnom prevoju, zatim smo ušli u Ledeni do i stigli Jaretovu grupu. Zatim smo se polako vraćali nazad sa mnogo pauza, sunčanja, uživanja u pejzažima… Na jednom mestu morali smo da izmenimo put kojim se do tada išlo jer je ta padina bila skroz izrovana od naših tragova, a na svom vrhu bila je isečena tako da je sneg na njoj visio. Oko 16h stigli smo u logor, umorni, zadovoljni, izgoreli (naročito Jare). U logoru su nas sačekali svi osim Ade, Olgice, Jasminke i Boška koji ih je vodio do Ledene pećine preko Čvorovog bogaza. Povod za tu turu bila je potraga za Adinim rukavicama koje su joj ostale negde u snegu kada je pre 4 dana išla istim putem. Akcija je uspešno završena. Uveče smo imali sastanak gde smo analizirali sve akcije sa završnog uspona 4. Zimske škole visokogorstva. Šef (Vlada) je ocenio akciju kao vrlo uspešnu, najuspešniju do sada, a oni iskusniji iz prethodnih škola su rekli da šef uvek to kaže nakon završnog uspona.

                    DOLAZAK                          IZVOR                    OBLA  GLAVA           VUČJA  JAMA           

VELIKI  MEĐED         MININ  BOGAZ        MILOŠEV  TOK                ODLAZAK                     O  ŠKOLI