|
1.5.2003
Budimo se u 4h i u 4h 30' se nalazimo na izvoru, punimo vodu i krećemo (Jare, Boško, Nenad Filipović i ja). Sneg je stegao malo, za razliku od prethodnih noći tako da se brzo napredovalo s derezama na nogama. Išli smo već trasiranom stazom kroz Ledeni do posmatrajući usput izlazak Sunca. Stigli smo do dve stene koje su nam bile raskrsnica, tu smo otvorili kartu i orjentisali po njoj.
Prepoznali smo na grebenu kotu 2.315m koja je bila ucrtana i nalazila se na pola puta izmedju Mininog bogaza i Trojnog prevoja. Uputili smo se od tog mesta pravo ka vrhu preko sipara; usput smo doručkovali, skinuli u dnevnu uniformu i namazali. Tako smo išli sat i po dok nismo izašli na greben i tada smo prvi put ugledali vrh Mininog bogaza i Valoviti do. Na samoj vršnoj kupi bilo je svega, i snega i leda i stene i mokre trave, ali do nje je trebalo ići grebenom koji je bio pod snegom. Naravno spustili smo se malo i ka vrhu smo se kretali malo ispod grebena kako bismo izbegli strehe. Sekli smo padinu pri njenom vrhu, a na svakih pedesetak metara virilo je po neko stenovito parče gde je sneg okopnio. Raspakovali smo uže, ja sam se navezao na jedan kraj, Boško je koristio ta ostrva u snegu da se usidri i osigurava mene dok prtim stazu pod samim grebenom, a ostali su me navodili. Srećom bezbedno sam prešao taj deo puta, nije bilo proklizavanja niti propadanja u pukotine tako da su i ostali mogli za mnom i ubrzo smo stigli pod sam vrh.
Odmah nas je sačekao nezgodan prelaz sa snega na stenu, bilo je strmo, klizavo i uzano, sneg je slabo držao tako da se proklizavalo i tu smo morali da koristimo cepine penjući se njima kad nadjemo neku okopnelu travnatu policu. Sam taj uspon ka vrhu uzeo nam je dosta vremena iako je to relativno kratka deonica, a najopasnije je bilo pred samim vrhom gde nas je sačekao led gde su samo dereze mogle da se zabodu jedva milimetar, a cepin nam ne bi bio od velike pomoći u slučaju proklizavanja. Taj deo smo svi prešli vrlo pažljivo i izašli na vrh koji je bio suv. Na njemu je usledilo slikanje sa Lučinim vrhom. Bobotom, a izrešetali smo snimcima i put kojim smo se peli na Bandjernu dva dana pre toga. Na Mininom bogazu (2.387m) smo se prilično kratko zadržali jer jednostavno nismo imali mira znajući šta nas očekuje pri silasku sa samog vrha kad je uspon bio onakav. Zato smo odlučili da sidjemo odmah pa dole da se na miru odmorimo i okrepimo.
Krenuli smo na dole, prvo preko leda, a zatim smo vrlo oprezno i polako otpenjavali pomažući se medjusobno. Tražili smo stenu pri silasku iako je ona strmija od snega, ali nam je ipak delovala mnogo sigurnije od njega jer je imala dosta hvatišta i bila je suva što nam je ipak davalo veću sigurnost od plitkog snega u kojem cepin vrlo malo pomaže.
Poslednji deo silaska bio je najteži, to je onaj prelaz sa stene na sneg tamo gde je on najranjiviji. Ja sam se spustio posle dosta mučenja, držao sam se i rukama i nogama da ne proklizam tražeći dublji sneg koji nismo izrovali pri usponu. Boško koji je išao drugi morao je da napravi sidrište oko tornja na steni i abzajluje niz taj poslednji deo, a ostali su se zatim pridržavali za gelender koji smo tu postavili. Odmorili smo se tek pošto smo sišli sa vrha i tada smo odlučili da idemo na Trojni prevoj i Zupce (2.309m). Umesto direktnim grebenom koji vodi sa Mininog bogaza odlučujemo da se spustimo u Ledeni do koliko je potrebno i tim putem idemo na Trojni prevoj, jer je grebenski put eksponiran i leti, a naročito zimi (na nekoliko mesta ima skokova gde je potrebno abzajlovati). Spustili smo se pravo na dole dok nismo došli u nivo sa prevojem i zatim odlučili da idemo lučno izohipsom jer je padina okopnila.
Posle sat i po hoda dolazimo u podnožje Zubaca tu ostavljamo rančeve, nosimo samo uže i penjemo se na medjuzublje izmedju 3. I 4. Zupca. Odatlle smo prvo otišli na desnu stranu gde je 4. Zubac do kojeg vode dva kuloara kroz stenu, a zatim sa 4. grebenom izlazimo i na 5. Zubac. Pri povratku odlučujemo da ne idemo na 3. Zubac koji je niži od ova dva ali je strmiji, čista stena, i time atraktivniji. Sišli smo u podnožje došli do Trojnog prevoja gde su se Nenad i Jare odvojili na Bandjernu do koje ima pola sata hoda, a Boško, Dragan i ja se vraćamo kroz Ledeni do jer smo na Bandjerni već bili. Na tom delu puta koji se nalazi ispod samog prevoja i kojim se silazi u Ledeni do osetan je bio pad u visini snega u odnosu na pre dva dana kad smo išli istim tim putem. Uzrok za tu drastičnu promenu u količini snega sigurno je bio južni vetar koji je neprestano duvao na celoj planini, a najviše tu preko prevoja.
Tako smo se spuštali ka Lokvicama, već prilično umorni, ali vrlo zadovoljni onim što smo uradili i videli tog dana, i posle sat i po stigli smo u logor, a nepun sat posle nas dodjoše i Jare i Nenad. U logoru smo zatekli ostatak ekipe koji je takodje imao vrlo uspešan dan, naime kroz Bavane izašli su do Velike previje i odatle na Terzin bogaz (2.303m) i Veliki Medjed (2.287m, što je posebno veliki podvig jer zna se kakav je Medjed i u letnjim uslovima, a naročito zimi i to sa povećom grupom). Do kraja tog dana sumirali smo utiske sa tura na kojima smo bili i razmišljali o akciji za sledeći, poslednji, dan. Odlučili smo da sledećeg dana jedna grupa ide na Milošev Tok, preko Ledenog dola i kroz kuloar Miloševog Toka, a druga grupa bi išla na Bandjernu na koju bi vodio Jare koji se njome oduševio i bio rad da za dva dana dva puta ide na nju.
|
|
