29.04. utorak
           Veća grupa od 17 ljudi krenula na turu. Na osnovu tabele i rekonstrukcije rekao bih: Nenad J., Nenad F., VF, Jare, Jasminka, Ada, Olgica, Andrijana, Dragana, Ognjen, Vera, Saša, Željko, Milan, Miloš, Srđan i ja. Uspon na Čvorov bogaz (2.152 m) i grebenom ka Obloj glavi preko Paljevine (2.160 m) stazom kojom su prethodnog dana ovi prošli u odlasku. Uže ispod Oble glave za vežbu. Postavljeno jer se sa ploče kojom se izlazi na vrh kojom su ovi prethodnog dana izašli sneg mnogo istopio, na nekim mestima ga nije bilo. Svi osim Jareta (pomagao ostalima da se osiguraju na užetu pravilnim čvorom) i VF-a koji je ostao ispod Ledene pećine izašli vežbajući kretanje se cepinom na strimini u usponu i silasku. Neki su imali priliku da vide šta se dešava kad se pri padu uhvati za čvor kojim si vezan za uže a pri tome si na prelazu snega i ploče. Ta demonstracija je srećom prošla bez posledica. Neki izašli na greben, ali ne i na sam vrh Obla glava (2.303m), jer je do vrha bio jedan deo grebena koji je kršljiva strma piramida. Opet, procenjeno je da je nastavak puta preko ploče nesiguran jer se nije znalo kolika je debljina a time i stabilnost snega (ceo dan Sunce pržilo, voda se slivala ispod snega => odvaja se sneg od ploče). Tim pre što smo znali da je prethodnog dana cela ploča bila pod snegom (verujemo na reč drugarima) a sada smo gazili po njoj => baš se brzo topi sneg. Tako smo na kraju došli do visine od približno 2.290m.
Povratak okolnim putem da ne idemo preko vrhova. Ispod Oble glave išli na rastojanju i u tišini zbog opasnosti od lavine. Kad se ide tako stalno se OSLUŠKUJE kako bi se čulo ako krene lavina. Jedinstven prizor sa zalaskom Sunca iznad Oble glave koja iz tog ugla izgleda kao velika kocka šećera. Jedina prilika da se vidi Crvena greda. Usput izgubili VF-a koji je zaostao. Kao nagradu za čekanje ispričao nam kako je sa te strane jedino područje na Durmitoru na kome ima dosta vrtača koje su duboke i nekoliko metara i u kojima se sneg dugo zadržava (kao što bi se desilo i onome ko u njih upadne). Takođe, naučili smo nešto i o korisnosti štapova.
Iako su ova saznanja bila korisna ne mogu se porediti sa značajem daleko najvažnije lekcije za vreme čitavog boravka od tih 6 dana. Naime, kad sam sišao sa Oble glave i ispričao VF-u šta se dešavalo i da nismo popeli vrh on mi je rekao:". .  planina nije htela da vas prihvati. ONA NEĆE SVAKOG DA PUSTI". To je nastavak i viši (praktični) nivo lekcije koja je bila okačena na sajtu nakon što smo završili Školu visokogorstva kad nam je VF poručio:"Sada ste obučeni i znate. Nemojte misliti da sada sve možete. Najveće znanje je ZNATI KADA TREBA STATI."
Ja sam toga dana sušio čarape tako što su sve vreme visile sa ranca okačene o gurtne. Uveče sam ih okačio između dva sloja šatora što se pokazalo kao još bolje.
Proveli ceo dan tako.
Druga manja grupa izvršila uspon na Bandiernu (2.409 m) koja je bila cela pod snegom. U njoj su bili: Toma, Pera, Igor, Boško i Dragan. Taj uspon je bio u uslovima kad je ceo vrh bio pod snegom. Oni nisu išli grebenom od Trojne previje, već jednom padinom ispod vrha.
Inače, tog dana sam naučio par lekcija iz oblasti iz koje sam tih dana naučio mislim više nego ikad. U pitanju su liderstvo, vođenje i grupa. O tome imam i posebne, za mene vrlo  vredne kratke lične beleške koje vrede više nego najbolje knjige iz menadžmenta koje sam čitao. Samo iskustvo kao i svako iskustvo nema cene. Dva najupečatljivija momenta tog dana su bila grdnja koju sam dobio na početku prve pauze jer je par nas otišlo mnogo ispred ostalih i zaduženja za mene i Nenada da vodimo ostale kad smo se spustili sa Paljevine pred uspon na Oblu glavu. 

29.4.2003     
      Sledećeg dana cela grupa podeljena u dve ekipe je išla na uspone. Jedna ekipa, koju su sačinjavali: Toma, Pera, Dragan, Boško i ja , krenula je ka Trojnom prevoju s namerom da osvoji Bandjernu, dok su ostali išli, prethodnog dana trasiranim putem, na Oblu glavu. Mi koji smo išli na Trojni prevoj napredovali smo bez problema Ledenim dolom sve dok nismo došli u podnožje Bandjerne. Tada smo promenili plan uspona na vrh; umesto da idemo do Trojnog prevoj pa odatle letnjim putem na vrh, odlučujemo se za direktan uspon na vrh iz Ledenog dola jer smo ocenili da je sneg čvrst, odličan za dereze i pogodan za pravljenje sidrišta u njemu. I krenuli smo tim putem ka grebenu po strmom ali stabilnom snegu, s derezama na nogama tako da smo brzo napredovali. Kako smo se penjali bilo je sve strmije a i sneg je bio plići i manje stabilan jer su ispod njega bile ploče stena preko kojih smo i išli. Na kraju kad smo došli pod greben više nismo smeli da se krećemo neosigurani jer smo naišli na led, a i izlaz na greben bio je strmiji i pod strehama. Morali smo da razvežemo cepine kako bismo napravili sidrište i dali Peri koji je krenuo prvi na greben još jedan cepin da bi mogao gore kad stigne da napravi sidrište na kojem bismo bili osigurani mi ostali koji smo išli za njim. Taj detalj nas je zatekao malo nespremne. Samo nam je uže bilo pri ruci tako da smo mogli da ga otpakujemo i razvučemo, sve ostalo nam je bilo u rancu umesto na pojasu: i karabineri i prusici, a nije baš bilo mogućnosti za skidanje ranca i preturanja po njemu na toj strmini. Napravili smo jedno sidrište i osiguravali Petra koji je išao na greben gde je on, kad je stigao, postavio uz pomoć dva cepina novo sidrište. Onda smo redom jedan po jedan išli uz gelender koristeći onaj jedan prusik od 2m koji nam je bio na pojasu i za koji nam je bio vezan cepin. Ipak izašli smo nekako na greben osigurani prusikovim čvorom, a Toma koji je poslednji išao razvezao je prvo sidrište i izašao do nas. Od tog mesta se na vrh ide grebenom tako da smo išli u navezi poslednjih 150m i ubrzo stigli na vrh Bandjerne (2.409m). Usledilo je slikanje, odmor i silazak letnjom stazom do Trojnog prevoja gde pada odluka da se vratimo u Lokvice iako nam je ostalo još pola dana. Takvu odluku doneli smo jer smo još uvek bili pod utiskom uspona na Bandjernu posle kojeg smo se zasitili za taj dan i nismo hteli više da se izlažemo bilo kakvom riziku posle toga. Stigli smo posle 2h hoda kroz Ledeni do do Lokvica gde  nismo zatekli nikoga jer se druga grupa još nije vratila sa svoje ture. Po njihovom povratku saznali smo da su bili na Čvorovom bogazu (2.152m) i Paljevinama (2.160m) dok su od Oble glave odustali pod samim vrhom jer je bilo suviše opasno zbog plitkog snega koji je bio nestabilan na strmim uglačanim stenovitim pločama. Nisu se spuštali ni u Ledenu pećinu jer je streha visila na ulazu u nju, ali sve u svemu tog dana postignut je lep uspeh; osvojena su dva vrha i, što je još značajnije, korišćene su u praksi na terenu tehnike koje smo učili u školi. Na kraju dana donosimo odluku da sutra, rano ujutru, idemo na Minin bogaz.

DOLAZAK                          IZVOR                    OBLA  GLAVA

VUČJA  JAMA             VELIKI  MEĐED       MININ  BOGAZ

MILOŠEV  TOK                ODLAZAK                     O  ŠKOLI