RSS vesti






Web prijatelji:





 Početna strana
Strana se učitava


Tali planina
18 - 21. avgust 2016.

ТАЛИ ПЛАНИНА

 18. до 21. авуста 2016. године


Тали је као планина посебна и занимљива, а изнад свега атрактивна и изазовна. За мене је планина над планинама. Везани врхови ове планине, као један венац стења, надносе се над кањон Мораче и свако се загледа у њих када идући од Колашина од Миоске улази у овај кањон. Изледају недокучиви и неосвојиви, али нису недоступни за планинаре, који их са задовољством пењу. Када сте на Талиу, ту је и суседно Лукање чело, а могуће су и друге туре, одлазак до Стожца или Заградца, што су целодневне туре. База је катун Ропушница, под Тали и уједно Лукање чело, који врхови окружују овај катун у лаганом полукругу.






  Овај пут је екипа ПК „Победе“ Београд, нас четири члана, колико се пријавило на објављену акцију, у периоду од 18. до 21. августа 2016. године попела два врха Тали и суседно Лукање чело, уживајући у чарима ових предела и дружећи се са љубазним мештанима. Два члана екипе су колима допутовала из Никшића и састали смо се у кањону, код Осредака, где смо изашли из аутобуса, па смо били ослобођени ношења ствари до катуна Ропушница, што када је у питању шаторска опрема није баш лако, јер се ради о висинској разлици од 1000 м и дужини од 12 км. То нам је омогућило да се после кратког одмора упутимо ка врховима Тали.

На Талиу су три врха, Куле (2068 м), највиши врх, али не лако доступан, врх Кокошја глава (2063 м), средишњи и најатрактивини и најтежи за пењање, као и врх Руда главица (2020 м), доста једноставан за пењање, осим стрмине у задњем делу где доминира трава и треба се лагано спустати, а уједно је то атрактиван видиковац ка кањону. Тали је у центру Морачких планина и отварају се на све стране видици, на кањон и прекопутне стеновите врхове Сињајевине, Капу Морачку, Маганик, нешто удаљеније Комове, Кучке планине, Дурмитор, па чак и Румију, и тако даље.

Са Ропушница крећемо ка Талиу, од Котала, дубодолине из које иду путеви ка Талима (тако мештани кажу) и са друге стране на Лукање чело. Кад се Котла прођу, из самог дна дубодолине, која заиста личи на котао, попне се на брежуљак, па се крене ка шуми, изнад које се види сипар, ту недостају маркацијске ознаке. Зато треба ивицом шуме, пронаћи улаз у стазу, јер је околни терен неподесан за импровизацију. Овде су сасвим избледеле, практично нестале маркацијске ознаке, које је пре десетак година поставио Ананије Симоновић, пењући Тали у 77 години живота и на гребену нам је рецитовао своју песму о Талима.

Стаза се пење шумом, па косо сече сипар на који се наилази, затим се излази на брег и одлази хоризонтално десно испод највећег обруча стена. Тај обруч се види са Ропушнице као највиши и најнижи од обучева, али и централни у падини. Тако се иде ка Рудој главици, а местимично се виде ознаке маркације.

Како су све три члана екипе по први пут на Талиу, а двојицу први пут видим и не знам њихово искуство, не идемо кружно ка Кулама и врховима даље, већ идемо маркацијом ка Рудој главици, која је на крају венца и надноси се над кањон Мораче. Сви се пењемо на Руду главицу, уз местимичну хладовину која нас прати, због облака који стварају пријатност и уједно неугодност, пошто прете и морали смо и то имати у виду, јер нас на височијем делу није смела ухватити киша, не само због истурености стеновитих врхова и могућих громова, већ пре свега због клизавости стрме травнате подлоге, која ако је влажна, може бити посебно опасна за силазак. Киша која је била краткотрајна је и уследила, али непосредно после доласка у катун.

Код пењања Руде главице треба имати у виду две крупне истурене стене на венцу обруча, испод који се иде и које стене су орјентир, не само за пењање, већ и силажење. Ове стене су карактеристичне, код њих се правац мало ломи, а као највеће лако су уочиве.

Ка Кокошјој глави, цетралном врху који је тежи за пењање, и то из оба правца, из правца Руде главице и из правца врха Кула, креће нас троје и овај врх пењемо, а Куле остављамо за други пут, што се због могуће кишице испоставило као исправно, а треба осетити и дух екипе, која је показивала умор након непроспаване ноћи.

Кокошја глава је из правца Руде главице, куда смо је попели, изменила изглед у неким детаљима, постала опаснија, јер су због ерозије на оштрој стрмини практично нестале травнате полице којима се некада могло кретати. Зато се до прилаза врху Кокошја глава треба у принципу држати централних гребенских стена, на моменте их по потреби силажењем обилазити, а онда на крају, кад се стена испречи, лево заобићи и наћи травнати процеп који излази на врх. Тај процеп захтева опрез због експонираности и неугодне траве. На супротној страни Кокошје главе, неугодна је завршна силазна стена, јер је вертикална а нема јасне ослонце за хватање, као и издужена уска плоча којом се даље са десна обилазе косе стене ка Кулама, до процепа у стеновитој плочи, после ког нема већих препрека.

Пењање Кула директно, такође из правца Котала, није посебно технички захтевно, ако се знају пролази кроз стеновите обруче, али то може познавалац терена и ту није могућа импровизација, а нарочито не код спуштања које не омогућава прегледност терена. У пар наврата је ипак нужно вертикално пењање стена, које кратко траје. Пењање пак овог врха из правца Суботишта, са друге стране, које изводе они који не кампују на Ропушници, не препоручујем, због неугодног великог и дугачког сипара, са крпупним камењем, на коме сте сталано на ивици пада, а то не сме да се догоди, као и због тежег налажења не лаких пролаза у окомитим стенама, где су два камена пролаза са тежим детаљима, а ако се не нађу, нема пролаза.

Наредни дан идемо на Лукање чело (2049 м), које се превојем Прелијес везује за Тали, а на који превој се излази из Котала, но у стазу треба ући лево код последње ливаде где се завршава колски пут, где се и разилазе стаза за овај врх и Тали. Стаза се плако косо пење сипаром, с тим што је подеснија височија стаза, јер се постепено добија висина. Са Прелијеса се отрава видик на другу долину, која се назива Суботиште, а иза су на видику врхови Капе Морачке и Стожца, као и ближег Војиновца. Са Прелијеса се пење гребеном ка врху Лукање чело, тражећи најподеснији терен, с тим што се нешто височија истурена стена лакше обилази са леве стране, па опет враћа на гребен.

Са Лукањег чела види се прекопуни Маганик, као и усеци кањона Мртвице, што су доминантни и импресивни видици. Одавде и Тали друкчије изгледа. Ту на врху, односно непоседно пред њим, је пољански део, који се назива Лијепи до и који је Бећковић опевао. Силазак истим правцем је напорнији и мора се лагано кретати, а ми идемо лакшу, али и уједно посебно атрактивну варијанту проласка стеновитог гребена, који се уздиже испод пољана Лијепог дола, односно његовог краја. На овај гребен се пење и он је дугачак, изгледа као непрелазне претеће уске истурене стене, које кривудају, али на истом правцу, пењући се у централном делу у вршак, па спуштајући се. Али те стене нису непрелазне, осим што у пар наврата треба мало сићи и неку стену по потреби заобићи. На самом крају гребена је доста једноставан силазак на превој Пријевор, који се везује ка Лубањој глави и надноси се над Веље Дубоко, а са супротне стране је долина Суботишта и поглед на Тали са друге стране. Тали са ове стране изгледа узан, док је гледано са катуна Ропушница издужени венац.
Тали је планина којој се са посебним осећајима и задовољством враћам сваке године.



Водич: Томица Делибашић, текст и слике