VELIKI
PUT 2006.
Nedelja
23.07 – Oko 3h ujutro počinju da zvone alarmi na
mobilnim telefonima, iako su mnogi već bili budni. Pakujemo se i oko 4h
u koloni sa čeonim lampama krećemo u penjanje Gran Paradisa. Na
početnom delu uspona se radi o kamenitoj i ne mnogo strmoj stazi, pa
ništa i ne gubimo što ne vidimo okolinu.
U samo svitanje stižemo na
odmorište gde je ujedno i granica snega i leda. Postavljamo
dereze i formiramo grupe naveza. Navezujemo se par stotina metara nakon
toga, kad glečer postaje opasan za samostalno kretanje. |
 |
| Ustajanje... |
|
Ovde prelazimo jedan od najneprijatnijih delova na celom putovanju,
strm i zaleđen glečer sa mnogo pukotina koje preteći zjape. Na sve to,
sunce se diže sve više i počinje da nas pregrejava i muči
opštim blještavilom. |
 |
| Zavirujemo u pukotine |
 |
 |
| Na početku uspona |
Uveliko na snegu... |
Pogled
na Alpe je veličanstven. Mnogi od nas prvi put vide toliko planinsko
prostranstvo, i fascinirani smo veličinom svega toga i našom
sićušnošću. Ali, mi imamo jaku volju, i već oko
11,30 prve naveze stižu do samog podnožja Gran Paradisa, negde na
4000m.
 |
 |
| Egipatske sfinge? |
Pejsaž sa uspona |
 |
 |
| Korak do vrha... |
...i još malo |
| Vrh
je zapravo niz kamenih gromada, i nije moguće da se svi popnemo
odjednom. Prostor je veoma ograničen i vlada neopisiva gužva. Na samom
vrhu se vidi mermerna statua Bogorodice, ali da bi stigli do nje, sporo
i strpljivo se pomeramo i mimoilazimo sa onima koji silaze. |
 |
| Završni uspon na
Gran Paradiso |
Na samoj završnici postavljamo gelender, jer se
prolazi uskim delom uz samo steno, nad provalijom. Uprkos preporukama
ipak je svako od nas pogledao u provaliju, i to je trenutak koji se ne
zaboravlja. U grupama, u narednih dva sata, svi uspevamo da se slikamo
na vrhu.
 |
 |
| Nad ivicom provalije |
Jedna od grupa na vrhu Gran
Paradiso 4061m |
Na silasku nas čeka neprijatno iznenađenje, sneg i led se tope u
velikoj meri, sunce nemilosrdno prži, i svaki korak postaje
potencijalno opasan. Snežni mostovi preko ledničkih pukotina, koje smo
na usponu lako prelazili, sad deluju krhko i nesigurno.
 |
 |
| Pogled sa vrha |
Lagano silazimo |
Sve
priče o opasnosti pukotina postaju nam bliže i jasnije, a nažalost, i
na upozorenje, imali smo priliku i da ih potvrdimo u praksi.
Jedan od planinara, i pored opreza i obučenosti našao se u
situaciji da visi na užetu na 15 metara dubine u mraku pukotine.
 |
 |
| Pogled sa povratka |
Vlada, ponovo rođen |
Spašavanje je trajalo
više od 2 sata, i svima nam je poslužilo za nauk da
ništa u planini ne treba shvatiti olako, i da je obuka i
pridržavanje pravila kretanja jako bitno.
treći deo: O ledničkoj pukotini, ljudskoj hrabrosti i još
ponečemu,
tekst Vlade Radivojevića gde opisuje svoj pad u ledničku pukotinu.
Po silasku u dom čekalo nas je neprijatno iznenađenje. Naši
italijanski domaćini su naše stvari ostavljene u sobi
izbacili napolje na gomilu. Nismo im to uzeli za zlo, dobronamerno smo
slegli ramenima, pokupili svak svoje i spustili se u Pont.
U Pont smo stizali u grupama, od
popodneva do kasne večeri. Podigli smo šatore u kampu i puni
utisaka zaspali. Jedan vrh Alpa preko 4000m bio je pod
našim nogama, zaslužili smo odmor.