Ovaj tekst pišem u znak zahvalnosti svima onima koji su
učestvovali u mom izbavljenju iz ledničke pukotine, naročito Dželajlija
Miloradu sa kojim sam bio u navezi i Đurić Nikoli, alpinisti, koji mi
je svojim hrabrim gestom i umešnošću bukvalno
spasao život.
Neka ovo bude i upozorenje svima onima koji idu na ovakve poduhvate, da
ne potcenjuju opasnosti koje ih očekuju na velikim visinama a naročito
da ne prave greške i previde, koje sam ja napravio tog 23.
jula 2006.
Jedan sam od učesnika pohoda na Mon Blan i Gran Paradizo u organizaciji
PD «POBEDA». Gran Paradizo 4061m,
najviši vrh Italije, prvi je na našem putu. U
navezi sam sa Miloradom. Dvojnu navezu odredila je dužina užeta koje
smo imali (uže od 30 m). U dobroj sam kondiciji i uspon mi ne pada
teško. Na nekoliko mesta uočavamo pukotine. Vidljive su i
jednostavno ih zaobilazimo. Evo nas i pod vrhom. Razvezujemo se i
skidamo dereze. Poslednje metre savladjujemo penjući stenu. Za većinu
od nas ovo je najveća visina koju smo do tada popeli i ne krijemo
oduševljenje svojim uspehom. Fotografisanje, uživanje u
pogledu i posle nekih sat vremena polazimo nazad. Očekuje nas silazak
do planinarskog doma u kojem smo prethodno prenoćili, uzimanje
ostavljenih stvari i dalje spuštanje do gradića Pont u
podnožju planine.
Milorad ide napred. Još uvek sam pod utiskom
«osvojenog» vrha, što me svakako čini
manje pažljivim i koncentrisanim, tako da baš i ne pratim
Miloradove tragove. Ubrzo nailazim na mesto gde primećujem otisak
cipele dubok 10-tak cm. Zastajem, pitam Milorada kuda je on
prošao, pravim još jedan korak. Leva noga polako
propada. Ne osećam nikakav strah, očekujem da ću propasti do pojasa kao
i mnogo puta do sada. Kakva zabluda! Ovo je visina od oko 4000 m gde je
večiti sneg i led!
Ispod mojih nogu nema više ničega. Letim, tumbam se, udaram
levo i desno o snežne zidove. Nedorečena psovka, uže se zateže,
šok! Ispred mene ledeni zid, levo i desno od mene proteže se
hodnik širine oko 1 m koji se gubi u tami. Pogled nadole,
provalija! Pad u ledničku pukotinu! Iz dubine čini mi se kao da
šumi voda. Upomoć! – čujem Miloradov glas.
Više instiktivno nego svesno, znam da treba da rasteretim
uže, ako je to ikako moguće. Levom nogom napipavam mali ispust na
glatkom ledenom zidu i vrhovima prstiju se odupirem o njega. Uže je bar
malo rasterećeno.
Situaciju mi otežava ranac koji je prilikom tumbanja spao sa ramena i
delimično mi blokira ruke. Niti mogu da ga odbacim, niti da ga vratim
na ramena. Do ovoga ne bi došlo, da sam ranac prilikom
polaska sa vrha zakopcao ne samo oko pojasa, vec i preko grudi. Ovaj
«sitan propust» cini da su mi sada ne samo sputane
ruke, vec mi položaj ranca oduzima snagu i vuce me na dole. Dozivam se
sa Miloradom. Dovikuje mi da ne brinem, da sam obezbeden, da stižu
ostali... Kako me je uopšte zadržao?! Moja težina zajedno sa
opremom prelazi 100 kg. Leteo sam preko 10 m, tako da je pravo cudo
odnosno podvig mog partnera u navezi, da i sam nije poleteo zamnom.
Kratak inventar opreme: uže pozajmljeno iz planinarskog
društva (svakako već korišćeno), pojas kupljen u
Bugarskoj, nov (takode iz društva), karabiner, dar od mog
prijatelja Helete. Uglavnom, ništa moje lično... Valjda će
sve izdržati?... Dobacuju mi još jedno uže da se dodatno
obezbedim. Lakše se diše, ali svaki pogled u
bezdan deluje obeshrabrujuće. Položaj ranca koji je oslonjen na rukama,
sve više me iscrpljuje a već više od sat vremena
sam u ovom nezavidnom položaju. Konačno, posle mnogo peripetija uspevam
da se oslobodim ranca, izvlače ga gore i osecam veliko
olakšanje. Pokušaj samospašavanja je
uzaludan. Ruke su mi potpuno obamrle, snaga isčilela. Beznadje i
neverica da ću ikada izaći odavde. Silazim dole! – čujem glas
odozgo. Ko to želi da sidje u ovu ledenu grobnicu i to dobrovoljno?!
Eto ga za nekoliko trenutaka, spušta se uz pomoć bajli. Tik
je uz mene. Ispod zaštitnog šlema me ispitivački
gledaju dva krupna oka. Jesi li povredjen? – odgovaram da
nisam. Ovaj momak (kasnije saznajem, Nikola Đuric) deluje potpuno
opušteno u ovom za mene zastrašujucem ambijentu i
kao neko ko zna šta radi, ne obazirući se na ponor ispod
sebe. Dovikuje se sa nekim tek pristiglim a njemu važnim gore. Stiže
žimar. Nikola mi objašnjava kako se koristi. Visoko
podignuta noga, stopalo u omci, izdižem celo telo na gore, pritiskam
kočnicu i eto me već za 20-tak cm bliže izlazu. Ovo je vrlo
iscrpljujuće. Par minuta odmora i uz Nikolino svesrdno bodrenje penjem
dalje i dalje. Do pre nekog vremena beznadežan i iznemogao, u mene se
vraća snaga i samopouzdanje. Poslednji metar odupirem se nogama o
zidove pukotine. Batrganje, jedan planinar mi pruža ruke i eto me gde
ležim na ledjima sa pogledom uprtim u nebo. Živ, zahvaljujući
Miloradovom brzom reagovanju i Nikolinoj požrtvovanosti.
Prekosutra je planiran uspon na Mon Blan.
U navezi sam, a sa kim drugim nego sa Miloradom. Da li je
uopšte potrebno pomenuti da smo zajedno popeli i
najviši vrh Zapadne Evrope, Mon Blan.
