prvi deo | drugi deo | treći deo | četvrti deo | peti deo 

   
    U sredu, 1. avgusta, napustili smo Žabljak. U 7 ujutru, pošto smo spakovali sve stvari, minibusom smo se uputili ka prevoju Sedlo. Odatle smo krenuli peške, ka katunima u Dobrom dolu, do samog ulaska u kanjon Komanice. Južno od Šarenih pasova i Vjetrenih brda, nastaje Mala Komarnica. Na ulasku u kanjon, postoji markacija na steni i natpis – Nevidio. Krenuli smo tom stazom koja u početku vodi visoko iznad korita reke, kroz šumu i prilično gustu vegetaciju. Sve vreme je dobro markirana. Zatim se spušta u prelepu dolinu, sa čije leve strane dominiraju impozantne Boljske grede, koje se uzdižu kao zid, visoke 800 metara. Suvo korito reke vijuga usred te divne livade, prekrivene najrazličitijom vegetacijom. 
    Na nekim mestima prelazimo preko belog kamenja isušenog korita, pa opet idemo kroz šumu, a u jednom momentu ipak uspevamo da vidimo zelenu vodu reke koja izvire i pravi malu kadicu okruženu ogromnim kamenjem nepravilnih oblika... Put nas je doveo do sela Komarnica koje se takođe nalazi u neobičnoj, zelenoj dolini. Tu nas je čekao i minibus. Odatle smo peške otišli do obližnjeg Duškog mosta koji ide iznad Komarnice, i sa visine od 50 metara provirili u početni deo kanjona Nevidio. Naziv je dobio po svom uskom grlu i visokim liticama koje se pri vrhu skoro spajaju, pa se ne vidi nebo, a na nekim mestima vlada večita tama.
    Prolazak kroz kanjon je posebna priča, i ko zna, možda ćemo je i ispričati sledeće godine... Ipak, nekoliko planinara, na čelu sa našim vođom, nije odolelo... Izuli su obuću, zavrnuli nogavice, smelo kročili u hladnu vodu kanjona, i preko vlažnog i klizavog kamenja, prešli nekoliko desetina  metara... Kada su došli do dubokog vira, posle fotografisanja, vratili su se nazad... Nama, koji smo  to gledali sa stene iznad ulaza u kanjon, takođe je sve izgledalo fascinantno i sa velikim nestrpljenjem smo čekali da se znatiželjci što pre vrate i ispričaju nam priču o tom malom delu misterioznog kanjona koji su videli. Za Nevidio su vezane i brojne legende, a prolazak kroz njega izuzetno je težak i zahteva posebnu spremnost, veštinu, poznavanje alpinizma, ronjenje...

    Seli smo u minibus i nastavili ka našem drugom odredištu. Prošli smo kroz Šavnik i stigli u selo Kruševice, gde smo se smestili u jednu veliku kuću, podno brda. Na desetak minuta hoda odatle, na putu se nalazi kafana u kojoj smo imali dva obroka: doručak i večeru. Iako je bilo malo problema sa vodom, naše dobro raspoloženje je prevagnulo i ni malo nije pokvarilo nastavak avanture.