Durmitor, Moračka Kapa, kanjoni Komarnice i Mrtvice,
 27. jul - 05. avgust 2007.
     Nije lako napisati izveštaj sa jedne akcije kao što je bila ova. Kao prvo, treba sačekati nekoliko dana da se utisci slegnu, da se saberu misli, umire osećanja...A onda, čini mi se da dolazi još teži deo posla. Kako rečima opisati svu tu lepotu, kako dočarati gorostasni Durmitor i njegove vrhove, njegova jezera ušuškana u gustim četinarskim šumama, kako prepričati uzbuđenje dok smo prelazili preko noža između Velikog i Malog Međeda, peli se na Bobot i sa vrha «gutali» pogledom modra Škrčka jezera...?
Šta reći o kanjonu Nevidio u koji smo zakoračili nekoliko desetina metara i već osetili uzbuđenje pred neizvesnošću koju on donosi, o prelepom kanjonu Komarnice koji je, većim delom, u stvari, jedna velika cvetna livada...? A onda, Kanjon Mrtvice... Neverovatni pejzaži koji se zaista teško rečima mogu dočarati... Ostrog, veličanstven u svojoj lepoti, Moračke Kape – prizori kao da ste na Mesecu... Kupanje u Jadranskom moru – ah, more, more! Reka Bijela i veselo brčkanje u njenoj hladnoj, kristalno čistoj vodi...
Ka vrhu Šljemena

         
    Naša avantura započela je u petak, 27. jula. Bilo nas je 17. Smestili smo se u minibus u 10 uveče i krenuli ka Crnoj Gori. Nije bilo nikakvih zadržavanja na granici, pa smo u Žabljak stigli već oko pola 7 ujutru. Žabljak se nalazi na severoistočnoj strani Durmitora, a sa nadmorskom visinom od 1450 metara predstavlja najviše urbano naselje na Balkanu. Smestili smo se u tri privatne kuće. Pošto smo se prepakovali i malo odmorili, krenuli smo minibusom do žičare na Vodenoj glavi (1533m), a odatle pešice pošli na uspon na Šljeme (2455m).

     Šljeme ne predstavlja u pravom smislu vrh, već je to prostrana krečnjačka gromada, zaravnjena na vrhu, dužine 2 km, na kojoj se nižu različiti manji vrhovi, od kojih je najviši 2455 m. Iako smo sve vreme gazili po travi, uspon je prilično strm, a visinska razlika iznosi 1000 m. Na vrhu smo bili oko pola 2. Odatle već puca pogled na Bobotov kuk i druge durmitorske vrhove. Gledajući ih, zaista imate utisak da se plavetno nebo odmara na tim džinovskim plećima Durmitora. Pa onda nije neobično što ljudi iz tih krajeva njegove vrhove i zupce zovu «Soe nebeske«  ili «Soe božije«. Neko je jednom rekao: «Na Durmitoru je čovek sitan. Malen! Da bi parirao Durmitoru, čovek mora biti velik unutra, visok kao planina, čvrst poput Durmitora!«  
Grupa na vrhu
 
I tako, posle razmišljanja o vrhovima, okrepljenja i odmora, krenuli smo nazad. Posle 16 kilometara hoda, 1000 m uspona, zasluženog piva i dobre hrane u restoranu, kao i neprospavane noći u minibusu, krevet je bio naše jedino i pravo utočište.

U nedelju, 29. jula, u 7 ujutru, krenuli smo na turu po Međedima. Iz Žabljaka smo se uputili stazom kroz šumu, sve do Inđinih dolova i Lokvica, gde smo stigli oko pola 10.  Njih zaista treba doživeti. Ušuškane u maloj dolini, okružene gorostasnim vrhovima, sa više katuna i bezbroj ovčica koje nepomično stoje na padini i pasu, izvorom hladne, planinske vode, prava su oaza mira i tišine... Tu već polako počinje da vas obuzima uzbuđenje pred uspon na neki od okolnih vrhova. Krećemo ka Velikom Međedu. Strmom stazom, delom preko sipara, izlazimo na prevoj Velika previja (2145m), a zatim na greben  koji je veoma oštar i krušljiv, mestimično prekriven busenastom travom. Staza je markirana. Idemo polako, pažljivo, jedan iza drugog. Na nekim mestima i četvoronoške.
Ka katunu Lokvice Četvoronoške

Treba biti posebno oprezan, jer su pojedine deonice eksponirane i neosigurane. Izlazimo na Južni vrh (2285m). Krećemo dalje. Adrenalin raste, jer nailazimo na najteži deo staze. Ne gledamo dole. Samo ispred sebe, i pažljivo slušamo uputstva našeg vođe. Na nekim mestima gde skoro jašemo stenu, dah zastaje, a ruke i noge podrhtavaju. Najvažnija je koncentracija i samo ne gledati dole... I sve se prođe...


Pri spuštanju sa jednog dela grebena, a u podnožju Severnog vrha Velikog Međeda, na nekim mestima postoje klinovi, a na jednom čak i nova, čelična sajla koja nam obezbeđuje siguran prolaz. Još jedan uspon uz stenu i eto nas na Severnom vrhu (2287m) koji je od Južnog vrha udaljen 300 metara. Bilo je oko 13 sati. Posle kraćeg odmora i prikupljanja snage i koncentracije, kao i šala da li je neko od nas poneo rezervne gaće, silazimo sa Severnog vrha ka Malom Međedu preko oklinčane stene, sa koje takođe ne treba nikako gledati dole.
Na grebenu 

Nastavljamo lakšim delom grebena između dva Međeda, a sam uspon na Mali Međed  sličan je usponu na Južni vrh, dakle, opet smo četvoronoške na steni. Penjemo se na jedan njegov vrh (2223m) (i ovde ih ima dva). Lep pogled na Žabljak i Crno jezero, modro, duboko...
 
Pogled na Crno jezero i Žabljak sa Malog Međeda Pogled sa Malog na Veliki Međed

Ceo greben dugačak je oko 2 km. Pri silasku, vođa bira manje strmu stazu, onu koja vodi preko Struge i Crnog jezera, gde stižemo oko 17 sati. U restoranu na jezeru, dugo smo prepričavali utiske, a duboko u sebi osećali zadovoljstvo što smo uspeli bezbedno da pređemo celu ovu stazu, koja je prema opisima iz vodiča, najatraktivnija i najzahtevnija od svih markiranih staza na Durmitoru. Vreme nas je, naravno, poslužilo. Bilo je mnogo sunca i dobrih vidika na sve strane. Zbog eksponiranih detalja i delova staze koji nisu osigurani, ovde nikako ne treba ići po lošem i kišovitom vremenu. 
 Nastavak (drugi deo)