DINARA


01.04. – 05.04. 2010.



 prva strana | druga strana


 

Posle naših pohoda na Velebit i Biokovo, na red je došla i Dinara. U terminologiji razlikujemo tri različite Dinare. Prva predstavlja najduži planinski lanac na Balkanu (Dinaridi), koji se proteže od Slovenije, preko Bosne i Hercegovine, Crne Gore i završava u Albaniji. Dinara predstavlja i ogroman planinski masiv na granici Hrvatske (Dalmacije) i Bosne i Hercegovine, podeljen u četiri grupe: Ilica, Dinara, Troglav i Kamešnica. I na kraju, treći naziv odnosi se na samu Dinaru u najužem smislu reči, čiji je vrh Dinara (Sinjal, 1831m) ujedno i najviši vrh Hrvatske. Lepota same planine, mnoge prirodne lepote u njenoj okolini, kao i blizina mora, bile su dovoljan izazov da se za uskršnje praznike uputimo baš tamo. Ofarbali smo jaja, opremili se dobrim raspoloženjem i širokim osmesima i...krenuli u našu avanturu.

Naša grupa brojala je 30 planinara. U četvrtak uveče, smestili smo se u udoban „Lastin“ autobus i otisnuli na put. Noć nam je prošla brzo. Jutro nas je dočekalo okupano suncem. Naše prvo odredište bio je pravoslavni manastir Krka, na istoimenoj reci, na oko 30 kilometara od Knina. 1350. godine, ovaj manastir podigla je srpska princeza Jelena, sestra cara Dušana, udata za hrvatskog kneza Mladena II Šubića, posvetivši ga Svetom arhanđelu Mihailu. Od vremena osnivanja pa do današnjih dana, manastir Krka bio je i ostao duhovni centar pravoslavnih dalmatinskih Srba. Kako je služba bila u toku, u tišini smo upalili sveće, prošetali po manastirskom dvorištu, bacili pogled na zelenu Krku, a onda smo ga još jednom pogledali sa puta: okružen divnim zelenilom, ušuškan, na samoj obali reke, manastir pruža pravu sliku mira i spokoja.




I činilo nam se kao da je tu vreme stalo... 
Manastir Krka



Nastavili smo dalje, niz Krku i ka njenim slapovima. Područje od 109 km2 koje obuhvata Krku i njen tok, proglašeno je 1985. godine Nacionalnim parkom „Krka“. Reka Krka sa sedam sedrenih slapova prirodni je i krški fenomen. Područje ove reke odlikuje se bogatom florom i faunom, kao i mnogobrojnim kulturnim i istorijskim spomenicima.



Do kompleksa Roškog slapa došli smo autobusom, a zatim smo malo prošetali, prešli preko mosta koji povezuje dve obale, odakle smo gledali bezbroj malih kaskada (u narodu zvane „ogrlice“), sedrenih slapova, brojne rukavce, ostrvca... 
Kaskade



Sve je obraslo zelenom travom, onom prvom, prolećnom, a huk vode koja je tekla svuda oko nas, nadjačavao je naše glasove. Naša lica bila su ozarena, a fotografski aparati bezuspešno su pokušavali da uhvate svu tu lepotu koja se odjednom stvorila pred nama i ostavila nas bez daha. Glavni slap nalazi se na kraju barijere gde se Krka, sa 15 metara visine, ruši u Visovačko jezero.

Put nas je dalje vodio ka Kninu. Već iz autobusa, ugledali smo čuvenu Kninsku tvrđavu na brdu Spas, koja se nalazi iznad samog središta grada. Istorija Knina seže u 6. i 7. vek, iako brojni arheološki nalazi govore da je život na ovom području mnogo stariji. Zbog geografske pozicije i odbrambenih snaga, Knin je u prošlosti bio najsnažnija utvrda u Dalmaciji. U restoranu „Tri lovca“, napravili smo pauzu, popili piće, malo se prošetali po gradu, a tada nam se pridružio i naš prijatelj Mladen, planinar iz splitskog planinarskog društva“Mosor“. Društvo mu je pravio njegov verni drug, zlatni retriver Klek. Ponovo smo seli u autobus i otišli do sela Topolje, na 4 kilometra od Knina. Prošavši pešice kroz selo, prešli smo preko betonskog mosta i već odatle čuli neverovatan huk vode, a prizor koji smo ugledali zaista je bio veličanstven: ogromna količina vode rušila se u vidu vodopada sa preko 20 metara visine i pravila Topoljski buk (ili slap Krčić). 




Kapljice vode rasprskavale su se na sve strane, a u sredini, nazirala se
šarena duga koja je pravila svoj čudesan luk. Neopisivo lepo... 
Topoljski buk




Reka Krčić izlazi na površinu u podnožju jugozapadnog dela Dinare. Protiče kroz 10 km dugu dolinu, a delom i kroz kanjon koji je odsečen u podnožju planine. I upravo ovde se završava, ovim spektakularnim i zaista fascinantnim vodopadom.




I baš na tom mestu, gde je jednoj reci kraj, rađa se druga reka: izvor reke Krke upravo se nalazi pod ovim gorostasnim vodopadom! 
Naša grupa



Nastavili smo dalje, autobusom do sela Guge (400m n/v). Tu nas je sačekao lokalni prevoz u vidu kombija (podseća na onaj čuveni iz još čuvenijeg filma!), zatim Perica, predsednik planinarskog društva „Dinara“ iz Knina, kao i petoro planinara iz planinarskog društva „Pecija“, iz Kozarske Dubnice, Republika Srpska. Prepakovali smo se za pešačenje, pozdravili sa vozačima i još petoro putnika iz naše grupe koji nisu želeli da planinare. Oni će provesti vreme u Kninu i na slapovima Krke, do našeg dolaska. Oko 13 kilometara, truckali smo se u kombiju, po makadamskom putu, preko padina Dinare, koja nam se polako, a onda sve više i više otvarala i prikazivala u svoj svojoj lepoti. Okretali smo se na sve strane i upijali je. Kombi nas je dovezao do podnožja vrha Visibaba, malo iznad Suhog polja. Odatle smo nastavili peške. Obišli smo vrh Badanj i produžili markiranom stazom još oko 4 kilometra, kroz široku dolinu, do doma na Brezovcu (1050m n/v). Planinarska kuća Brezovac nalazi se na lepom mestu, na ivici šume, okružena neobičnim kamenjem obraslim zelenom mahovinom. U domu ima 50 ležajeva, svetlo je na solarne baterije, a bunarsku vodu takođe solarnom energijom crpi pumpa do doma. Dugo popodne bilo je pred nama. Raštrkali smo se na sve strane, po domu, oko doma, kuvali čaj i kafu na „smederevcu“ u trpezariji, jeli, pričali sa našim domaćinima i planinarima koji su nam se pridružili...Šetali po okolini i peli se na blage padine iznad doma, tražeći sunce koje je sve brže i brže zalazilo iza planinskih grebena Dinare. Prizori oko nas bili su pravi prolećni.




Prvi glasnici proleća, ljubičasti šafrani, pomaljali su se iz ugažene trave, a samo malo kada bismo podigli pogled, sneg se i dalje beleo na vrhovima Dinare. 
Proleće na Dinari



Kako se sunce sve više spuštalo ka horizontu, mi smo se peli sve više i više i tako stalno ostajali u njegovom blagom zagrljaju. Mrak je brzo pao. Još malo priče i druženja u domu i naš dan se tu završio. Umorni od puta, neprospavane noći i prepuni utisaka, brzo smo zaspali. 


Sutradan ujutro, malo posle 8 sati, krenuli smo ka vrhu. Puni rančevi opet su bili na našim leđima. Vreme je bilo savršeno: sunčano, bez oblačka, tiho i bez vetra. Staza je prvo vodila kroz šumu. Posle nekih sat vremena hoda, iz šume smo izbili na pašnjak Duler, a sa njega na široki prevoj Samar, odakle nam se otvorio prelep pogled na samu Dinaru i njene zasnežene vrhove.
Dinara pod snegom

Nastavili smo dalje uspon. Sa travnatih padina, polako smo prelazili na sneg koji je bio tvrd i slegnut, ali sa blagom pokoricom odozgo koja je polako popuštala, s obzirom da je već bilo dosta sunca na toj strani planine. Došli smo do podnožja jednog jako strmog kuluara i „cik-cak“ penjanjem vrlo brzo izašli na greben kojim smo produžili do samog vrha. 
Cik-cak

Bilo nam je potrebno malo više od tri sata. U podnožju kuluara pridružili su nam se Soko i Nemanja, planinari iz našeg društva. Još u Beogradu smo se dogovorili da se tog istog dana na Dinaru popnemo sa tri strane: mi, iz Brezovca, Soko i Nemanja sa bosanske strane, iz Bosanskog Grahova, a vrlo brzo, na vrhu će nam se pridružiti i četvoro planinara iz Splita, koji je trebalo da se popnu iz pravca Glavaša. Čekajući splitske planinare, na vrhu smo ostali više od sat vremena. A onda su se pojavili i oni. Čvrst stisak ruke, zagrljaji, poljupci... Bilo je dirljivo, a u isto vreme i lepo, zabavno, veselo...Pred polazak smo napravili i zajedničku fotografiju.
Na vrhu



U tom, tako uzbudljivom trenutku, mislim da smo svi pomislili samo jedno: ljubav prema planini i prirodi, strast prema planinarenju, prepune duše i srca, brišu sve granice i potiru sve različitosti. Naše oči gledaju samo jedno – lepotu, naša srca ispunjena su pravom srećom, a naše misli su čiste i okrenute planini i njenim beskonačnim vrhovima.

Vreme je polako curilo i morali smo dalje. Zanimljivom i šarenolikom stazom, spuštali smo  se polako do mesta Glavaš. Posle savladanih 1300 metara nizbrdo, došli smo do autobusa koji nas je čekao u tom mestu. Posle tolikog hodanja i dugog spuštanja, prijalo je ponovo obuti patike! Prepakovali smo se i krenuli autobusom do izvora Cetine, prekrasne reke koja teče 100 km kroz ovo područje i prolazi kroz mnoga živopisna mesta, pružajući celom krajoliku jedinstvenu lepotu. Probijajući se kroz veličanstvene klance, dolazi do svog ušća u more, kod grada Omiša.




Izvor ove reke nalazi se u istoimenom selu, ispod još jedne pravoslavne crkve. Pored Krke, Zrmanje i Krupe, jedna je od četiri najlepše hrvatske reke. Izvor Cetine je zaista impresivan. Može se opisati kao ogromna, 100 metara duboka provalija, ispunjena krsitalno čistom, plavo-zelenom vodom. 
Izvor Cetine



početna strana | druga strana