Prokletije, 15.-17. jul 2005.

- prvi deo -

U domu nas sačekuje nekoliko ljubaznih planinara iz PD Radnički. Pravimo logor, dok se planinari bez šatora smeštaju u dom. U 11h spremni smo za pokret.

Naš kamp

   Krećemo ka Popadiji (2057m). Stižemo na vrh gde ne ostajemo dugo jer duva vetar, počinje kiša koja neće dugo padati, kovitlaju se magla i oblaci, zaklanjaju nam vidik. Krećemo grebenom ka Volušnici (1879m) i na vrh stižemo brzo. Tu je već mirnije, nema vetra, a i kiša je prestala da pada.

Drvo škripaca...	... i iz žablje perspektive	Detalj

    Magla i oblaci nam još malo zaklanjaju vrhove koji su ispred nas, ali povremeno se sklanjaju, vrhovi izranjaju, otkriva se i plavo nebo, tako da tu sedimo, odmaramo, slikamo se. Vodič nas više puta poziva da krenemo dalje, mi i dalje sedimo, hoćemo još da ostanemo tu, ne podižemo se sa stena i trave. UŽIVAMO...On odustaje, opet seda, odlaže pokret za petnaest minuta, svi se smejemo, srećni smo... Taj poznati osećaj sreće o kome sam već jednom pisala, na vrhu, dok očima, mislima i srcem grlimo veličanstvenu lepotu koja je svuda oko nas, jer ne možemo rukama, one su tako male...

Vraćamo se u dom. Uveče donosima drva, cepamo ih, pravimo logorsku vatru, pečemo kobasice i slaninicu, čuje se usna harmonika, pevamo. Svici lete svuda oko nas, sećanje na detinjstvo... I opet gledamo Očnjak kako se ocrtava na nebu, ovog puta obasjan mesecom. Zamišljeni i sa samo jednim pitanjem: kako će biti sutra, da li ćemo uspeti ?

Očnjak noću

Ono što smo takodje priželjkivali je da nam u subotu osvane sunčan dan. Tako je i bilo. To je planinare rešene da se popnu na vrh još više ohrabrilo i oraspoložilo. A i druge koji su želeli da se popnu do podnožja, pa da tu sačekaju grupu ili idu dalje, na neke obližnje vrhove. Posebna draž ovog putovanja bio je sastav naše grupe koju su činili uglavnom mladi ljudi. Vedri, nasmejani, raspoloženi, svi su pošli na put sa ciljem da isprobaju svoje mogućnosti, svoju veštinu, hrabrost, spretnost i probaju da se popenju na Očnjak. Vrh se uzdizao ka nebu, okomitih litica, izuzetno atraktivan, ali opasan za penjanje. Imajući sve to u vidu, vodič je zato poveo svih dvadeset četvoro planinara koji su želeli da se popnu na tako zahtevan vrh kao što je Očnjak, a pri tome su imali i odgovarajuću opremu...

U podnožju Očnjaka

Dolina Grbaje vidjena sa Očnjaka Igra leptira Leptir > Uspon Naši planinari na vrhu Ocnjaka! (ako se malo bolje pogleda...)

Uspon na Očnjak:   Pošavši iz podnožja, na samom početku staze nalazi se prilično strma i klizava livada. Samo kretanje nije problem, ali u slučaju okliznuća posledice mogu biti prilično ozbiljne. Zato na tom mestu postavljamo gelender. Tačnije Dejan Hvetković formira gelender od 50m užeta, a mi ostali ga uz pojaseve koristimo kao osiguranje. Nakon toga strma staza nastavlja do samog podnožja stene Očnjaka na oko 2000m visine. Na ovom mestu se nalazimo svih dvadeset četvoro, pravimo kraću pauzu, a zatim se delimo u dve grupe od po 12 planinara i planinarki. Prva grupa odmah kreće na završni uspon, dok druga grupa na ovom mestu ostaje čekajući prvu grupu da uspešno okonča ovaj uspon i vrati se. Prvu grupu je predvodio Hvetko, a drugu Lončar.   Nije nam teško palo to čekanje. Pogled je bio fantastičan, videli su se masivi Komova, Kučkih planina, delovi Albanije i svakako vrhovi Prokletija. Po tim okoljnim vrhovima je takodje bilo planinara. Najpre dvojica starijih i iskusnijih koji su nešto pre nas izašli na Očnjak pa smo ih videli na Karanfilu Ljuljaševića, zatim nekolicina naših koji su sa Popom (domaćin iz doma) od podnožja Očnjaka nastavili ka Jagnjičaru i Maja Podgojs... Povremeno smo ih čuli i videli.   Oko nas su se motali i leptirići pa smo ih malo slikavali pokušavajući da ih uhvatimo u krupnom planu. Objašnjenje za sliku levo: Leptir 1 sleteo na ranac, planinar 1 pokušava da ga uslika. Baš tada leptir 2 sleće planinaru 1 na rame, pa planinari 2 i 3 pokušavaju da uslikaju tu scenu. Tu je naravno i publika, a sve to ovekovečava planinar 4...   Tako je vreme prolazilo i konačno posle oko dva sata prva grupa se vraća. Svi su bili srećni i prepuni utisaka sa ovog uspona. Sada je na nas bio red!   Ova staza je "markirana" sajlom koja je nekada davno postavljena, sada je malo dotrajala ali i dalje dobro služi. Navezujemo naše pojaseve na sajlu i tako se osiguravamo. Obzirom da je stena prilično krušljiva i da je izuzetno lako odroniti kamen - pravimo medjusobna rastojanja i koračamo što je moguće opreznije. Na nekoliko mesta je bilo potrebno savladati vertikale od po par metara, ali nije bilo nikakvih problema. Za oko sat vremena svi smo na vrhu.   Sa vrha je tek pogled bio sjajan. Maja Jezerce kao najviši vrh Prokletija (u Albaniji) i vrhovi Karanfila bili su neposredno ispred nas. Na vrhu ostajemo jako kratko pošto smo se upisali u knjigu poseta, pečatirali knjižice i napravili zajedničku fotografiju koja skoro i da je uspela. Jedan ranac je dobro poslužio kao stativ, grupa se lepo namestila ali se sam fotograf nije na vreme lepo postavio pa mu fali pola glave. Druga grupa na vrhu Očnjaka   Sišli smo sa Očnjaka što smo opreznije mogli, vodja Lončar nas je stalno upozoravao da budemo oprezniji nego u usponu i toga smo se držali. Silazak po grebenu   U podnožju smo se našli sa prvom grupom koja nas je čekala, napravili kraću pauzu i onda svi zajedno nastavili silazak klizavom stazom kroz šumu sve do logora gde smo stigli oko 20h. Nenad Jovanović, PD Pobeda

    Po dolasku u dom, opet logorska vatra. Na licima svih planinara SREĆA.

Lepota

Očnjak u zalasku sunca

Pogled na Prokletije iz doline Grbaje

Još jedan pogled

Drugi deo 

| Početna strana |