Baba   -   12.05.2006. - 14.05.2006.

-   Pelister (2601m)   -

-   VEVČANI, STRUGA, OHRID   -


| Prvi deo | Drugi deo |





Pelister


Petak, 12. maj

    Polazak iz Beograda u 10.00 č, u autobusu 37 planinara.
    Prva pauza na OMW pumpi, druga u Predejanima. Nastavljamo put kroz Grdeličku klisuru, veoma retko putujemo u dan pa je ovo prilika da uživamo u lepotama prirode.
12. MAJ 2006. - SVETI VASILIJE OSTROŠKI
    Na granici Makedonije Jug koji mami i zastrašuje! Toliko tajni i izazova.
    Prolazimo Preševo - vidik ispunjavaju minareti – deluju u našim očima i istorijskom iskustvu preteće. Neko je dobacio da su to sve stare, stare džamije! Šala! Nove džamije – na svakih dvadesetak kuća po jedna. Neko novo Kosovo – na kojem zamiru srpske svetinje. To je već politika ili usud! Mi idemo na planinarenje.
    Milanka je vodja puta! To obećava uzbudjenje i iznenadjenja... Upravo gledamo kartu uspona – Baba – Pelister 2601 m. Krivudave staze najavljene kao žestok uspon – deluju izazovno, posebno uz činjenicu da ima snega.
    U Skoplje stižemo oko 18.00 časova, čekaju nas planinari iz Skoplja.
    Skoplje! Na prvi pogled deluje bledo, prljavo! Bar ono što smo panoramski videli ne budi želju da se u njemu čovek zadrži više nego što mora! No pretpostavljam da svakako ima skrivenih lepota.
    Nad gradom dominira Vodno i krst, u daljini se belasaju vrhovi Šare koji uokviruju vidik, zajedno sa Solunskom Glavom i sa severa Skopskom Crnom Gorom.
    Dok se vozimo gradom, razmišljam kako su upravo ti vidici ono što mami.
    Lepo je buditi se u gradu u kojem svaka strana sveta ima svoj vrh. Najotvoreniji je istok – verovatno su svitanja okupana lepotom i svetlošcu.
    Verovatno je to mamilo i brojne osvajače kroz vekove – pa i kralja Milutina koji je u XIII veku Skoplje pripojio srpskoj državi.
    Pridružuje nam se desetak planinara iz Skoplja. Sa njima se osećamo sigurnije, posebno sa Nikolom koga od ovog trenutka prihvatamo kao «stručnog saradnika» u akciji!
    Nastavljamo put
    Nastavljamo dolinom Vardara – pred nama se otvaraju prostori iskonske čistote... zelenilo, zatalasali krajolik i vinogradi... Ovde se možda napajao i sam Dionis - ovo je njemu bio korak od Olimpa ili je to možda još uvek! Deluje kao kraj koji bogovi ne napuštaju tako lako kao čovek. Bezuspešno tragamo pogledom za usputnim motelom ili kakvim restoranom gde bismo predahnuli. Nailazimo na dva impozantna objekta – ali zatvorena. Zapušten sjaj. Kisela šala da je danas petak! A uz to ovo je ipak samo Balkan!
    Osvežava pogled na bujne brežuljke i nabujali Vardar koji se sigurno probija kroz klisuru.
    ka Velesu,
    Prolazimo Veles u gundjanju zbog nepopijene kafe!
    Prilepu,
Pozlaćen predeo u majsko predvečerje... utihlo sunce, kao u Jakšićevoj pesmi, ustupa bojno polje mesecu! Posvećeni ratnik nad gradom Mrnjavčevića. Naslućujemo – obrise Markovog grada – jezdimo za Šarcem pogledom sve do čudesnih vhova usamljenih stena nad kojima gospodari Zlatovrh kao i nad Prilepom, vekovima pre Mrnjavčevića.
    Pomno slušamo priču o svetinjama grada i naprežemo se da u noći naslutimo manastir Treskavac šćućuren podno vrha!
    Žao mi je što nije dan - onda ne bih ovoliko ponavljala «naslućujemo», ali onda sve ovo ne bi ovako treperilo u nama i obavijalo nas metafizičkom prašinom noseći nas pravo u legendu o nama samima...
    Bitolju,
    Čudesni Jug – zanjihana kolevka u vrtoglavoj amplitudi koja se previše udaljila od svoje tačke ravnoteže... Hoćemo li se ikada vratiti u ravnotežu? Koji to ovde zakoni fizike i matafizike vladaju?
    U noći izranja Bitolj – svetla otkrivaju čudesan grad.
    Mi ipak gledamo ka zvezdama! Tročlano sazveždje – svetla pred našim domom. Krećemo uzbrdo...
    Magarovu.
    Prolazimo selo T - deluje privlačno sa brojnim vikendicama i hotelčićima visoke kategorije. Onda Magarevo i naše Dečje odmaralište «Pelister».
    Naše odredište je Dečije odmaralište Pelister podno Kopanki. U odmaralište stižemo oko 21.30 čas.
    Planinarski de luxe smeštaj – sobe sa kupatilima i toplom vodom!

Dečije odmaralište Pelister
    Dečije odmaralište «Pelister» se nalazi izmedju Magarova i Kopanki. Do odmarališta se dolazi autobusom.

Smeštajni kapaciteti: 50 ležajeva u novom delu, sobe su četvorokrevetne i petokrevetne sa kupatilom. U starom delu višekrevetne sobe, smeštajni kapaciteti 50 ležajeva.
Cena smeštaja: U novom delu 5 E, u starom delu 2,5 E. Postoji mogućnost ishrane.
Kontakt telefon: +389/703-078-41 Trajče.

    Nismo sami, odmaralište je puno planinara iz Makedonije i Srbije... došli na 17. Memorijal Dimitra Ilievskog-Dime (poznatog pod nadimkom «Murat»). Smeštaj i odmor za sledeći dan.
    Najavljen nam je naporan uspon – zato ubrzo nakon smeštaja odlazimo na spavanje!
    Zapravo, neko zbog uspona, neko zbog neočekivanih cimerki – još jedne od čari planinarskih aranžmana.
    Tako uspon prerasta u metaforu, sublimira u svojoj višeznačnosti!!! Laku noć!
Dobro jutro!



Subota, 13. maj

    Grupa A:
    Ustajanje u 05.00, priprema za polazak.
SUBOTA, 13. MAJ 2006
    Ustajemo u 5,30 časova. Vraća mi se božanstveni osećaj iz Slovenije, koji me za tren razbudjuje – izazov je pred nama! Jutro okupano vedrinom otvara pred ranoraniocima pogled na grad u dolini – još uvek usnuli Bitolj! Dišem duboko – volela bih da sam pesnik ili bar ptica! Neuhvatljiva ...
    Lep i sunčan dan. Radujemo se. Grupa raspoložena i srećna. Ispred odmarališta polazimo na uspon u 06.00 časova. Izlazimo na asfaltni put.

Pelister u daljini

    Ranac na ledjima, štapovi u rukama, sve u meni poigrava ... Krećemo prekom stazicom do puta a onda «širokim drumom» nimalo nalik na planinarsku stazu i tako skoro 10 km! Reka planinara – povezujem to sa Milankinom pričom da je danas memorijalni pohod Muratov – 17. po redu. Tečemo – čuje se šum makedonskog, srpskog, engleskog...
    Lepo je – u planini gubim osećaj pripadnosti bilo kom ili čemu, osim iskonskoj prirodi i sebi!
    Volim da sam samo svoja – a ovde mi se taj osećaj najiskrenije vraća!


    Zatim šumskim putem markiranom stazom prolazimo pored kamene česme. Oko nas endemski borovi molike čiji miris opija. Iznad ili ispod šumskog puta nailazimo na kamene reke, u daljini jezero Strežimir.

Kamena česma
Kamena reka

    Najednom na našu «livadarsku» stazu «obrušuje» se kamena reka Pelistera. Deluje kao zaustavljeno vreme – čudesne gromade, okamenjeni valovi. Zastarašujuće – u meni se budi djavolsko pitanje šta bi moglo da je pokrene?! Nije li ovo neka Biblijska legenda kao ona o Sodomi i Gomori.
    Kroz stoletna stabla moliko izranja u dolini veštačko jezero Streževo! U mojoj glavi sazvučje svetlosti i stihova Erićeve pesme «ja imam moje brdo, raste mi baš pred kućom u sunčanoj dolini tuge... »!!!
    Planina deluje blisko, pitomo... kraj staze ljubičice i žute jaglike .... doživljavamo to kao dobrodošlicu.
    Na putu do Lovačkog doma domaćini su obezbedili čaj na nekoliko mesta.
    Brojni domaći planinari ne kriju radost što smo tu! Slovenska duša je preplavila planinu – stopila se sa potocima koji jure niz padine... Presreću nas toplim čajem – okrepljeni krećemo dalje! Nazad uspon – do lovačke kuće.
    Kod Lovačkog doma pravimo kratku pauzu, uživamo u lepom danu.
    Prešli smo 2000 m - pouzdan dokaz je sneg koji se ovde zadržava na japadnim mestima! Očekivali smo ga više... Posle predaha u 9,10 krećemo!

Nastavljamo uspon, čvrst sneg pod nogama, ispred i iza nas kolona planinara. Idemo ka vrhu.
Ka vrhu

    Uh... nije lako! Sad shvatam o čemu je govorio Nikola. Sneg je sve veći, tek kad poneko propadne uverimo se da ga ima više od pola metra...
    Sunce je sve više – sve se presijava! Belina... plavetnilo... kao Raičković tražim u tom «prostranstvu bez ruba goluba!», procvrkutaću od ove lepote, od ovog dana.... lebdim.
    Najednom žagor, komešanje... na jednom brežuljku, pojavila se mečka sa mečetom...
    Kao na filmu, kao u bajci... trči dugo u našem pogledu – kao da to čini po nekom scenariju i onda kad su već aparati spremni nestaje iza grebena i ostaje deo snovidjenja. U enciklopedijama piše da se u šumama Pelistera skriva raznovrsna divljač – ali baš medveda i meče nismo očekivali! Ako je od domaćina – mnogo je! Hvala im!
    Vijugajuća reka planinara grabi ka vrhu koji se skrio! U jednom trenutku delovao je varljivo blizu, a sad kad nam je duša sve bliža nosu – nema ga nigde! Uspon zaista nije za potcenjivanje.
    Na vrh Pelistera stižemo oko 11.00 č.
    Napokon posle 5 km intenzivnog uspona i 2 časa pešačenja od lovačke kuće - vrh! Iliti vrot.
    Pauza, fotografisanje, upisivanje u knjigu.
    Dugo se odmaramo - sve prija! Domaći čaj, naši sendviči, a posebno pogled...
    Prostrana Pelagonija, Prespansko jezero i vrhovi... Kajmakčalan, Zlatovrh, Solunska Glava!
Nas pet Ljižana sa majicom Banje fotografišemo se po Vladinom receptu na vrhu, ne zaboravljajući ljišku sunčanu dolinu i činjenicu da je turizam naša budućnost!
Na vrhu
    Povratak istom stazom do Dečijeg odmarališta.
    Polako se otiskujemo ka dolini...uživamo... pokušavamo da se skliskamo na kesi, rancu... Prepuštamo se čarima dana i Božje milosti koja nas je danas obilato nagradila... Jesmo li dostojni ove lepote – često se pitam!
    Uživamo u lepom danu.
    Za planinare lakše je uz brdo nego niz brdo. Zato se radujemo domu, toploj vodi, a najviše skorom susretu sa Ohridskim jezerom. Prijaće nam sve to da odmorimo klecava kolena.

Na vrh Pelister (2601m) popelo se 18 planinara.


    Grupa B:
    Grupa planinara koja nije išla na uspon, oko 10.00 č krenula je u obilazak Bitolja.


    Grupe se spajaju, u 18.00 č polazimo preko Bitolja,
    Autobus polako klizi niz planinu. Dan je bio divan za sve - i one koji su osvojili vrh i one koji su šetali Bitoljem i obroncima Babe. Dremuckamo i sredjujemo utiske...
    Resena,
A onda nailazimo na Resen - rascvetalo naselje jabuka. Voće zbog kog smo izgnani iz raja, u kom je klica Trojanskog rata... Skrila ga je ova dolina od samih bogova i podarila čoveku a on od svega stvorio užitak i nevolju.
    Ohrida do Struge.
Oko 20 časova stižemo u Strugu.
    Smeštaj u Djačkom internatu.
Smeštamo se nedaleko od centra u učeničkom domu „Braća Miladinovci“. Pristojno.

Djački internat se nalazi nedaleko od centra Struge.

Smeštajni kapaciteti: oko 80 ležajeva. Sobe su petokrevetne i šestokrevetne, sa spratnim kupatilima - tuševima, plus tri apartmana sa po jednom dvokrevetnom i jednom trokrevetnom sobom i zajedničkim kupatilom.
Cena smeštaja: od 3 do 5 E.

    Slobodno veče.
    Krećemo u šetnju. Subota je, šetalište i brojne bašte su puni. Mame nas djakonije juga – posle svega zasladjujemo se baklavama i osvežavamo limunadom. Dugo stojimo na mostu na isteku Crnog Drima iz Ohridskog jezera... Ističe reka u noć, šumi i blista na mesečini...
    Odavde u jesen, ohridske jegulje kreću na svoj dug, svadbeni put do Sargaskog mora gde se razmnožavaju, da bi se kasnije njihovi potomci istim putem vratili u jezero. Čudesna životna priča. Sledeći svoju biološku memoriju mlade jegulje dolaze u vode svojih uginulih roditelja. Liči na pečalbarsku priču. Jegulje se love noću kada se uzburka jezerska površina – kao reinkarnacija utihlih pečalbara čije su duše možda uspele da se vrate zavičaju.
    „Tuga za jug“ – sve više shvatam Miladinovce... Sve odiše nekom iskonskom toplinom i prerasta u stihove koji se ovde sliju u vreme „Struških večeri poezije“. Ovo je grad starih zanata, optočen srebrom, biserima, filigranskom čipkom, živopisnim tkanjem i rezbarijama u drvetu. Tradicija koja se prenosi sa kolena na koleno i kako domaćini kažu „pretstavuvaat gordost na strujani“.



| Početna strana | Drugi deo |