Ponedeljak 28.07 2003.

Ustali smo u 05.45. Pokupili smo potrebnu opremu i u 07.12 pošli autobusom za Les Houks (1008m) (stižemo u 07.26) gde žičara predstavlja početak uspona; Nakon uzimanja potrebnih stvari u 07.45 polazim žičarom ka Bonvilu (1790m). Dolazim tamo u 08.00. Polazak zupčastom železnicom ka mestu koje se zove Orlovo gnezdo (2364m) u 08.40. Voz u koji smo se ukrcali je bio krcat; U 08.55 stižemo u Orlovo gnezdo. Odavde se dalje ide peške. Pošli smo u 09.05 ka prvom domu Tetrus (3167m). Uspon je bio po kamenjaru, blagog tempa i po maglovitom vremenu. U 11.50 izlazimo u blizinu doma Tetrus; i ispred stena Kuloara smrti na čijem vrhu je dom Aig di Gute (3817m); U 13.00 nakon montiranja zimske opreme na sebe, pošli smo ka Kuloaru smrti. Dok smo čekali na red za pretrčavanje tih 15-20 metara duge staze kroz taj opasni kuloar, posmatrali smo zabrinuto s naše desne strane padanje kamenja kroz kuloar, koje može neopreznog pri prelasku tog kuloara skupo da košta; Moj red prelaska je bio u 13.45. Potrčao sam koliko sam mogao sa članom svoje naveze Borom Veljkovićem na suprotnu stranu. Osmatrači s obe strane kuloara su budno motrili na vrh kuloara i eventualno padanje kamenja nadole. Svi članovi naše grupe su bezbedno prešli jedan od najopasnijih delova staze ka Mon Blanu. Zatim smo počeli pravi alpinistički uspon po stenama kuloara ka domu Di Gute; Stene kuloara su nas poprilično umorile (nagibi na nekim mestima su vrlo veliki). Dolazak u dom na 3817 metara u 16.45. Smeštaj u šatorima iznad doma na grebenu, koje smo inače zbog vetra i bolje izolacije «od dole» morali da ukopavamo i do jednog metra u sneg; Nakon odmora i podizanja logora oko 19.30 sam se povukao u šator sa se što bolje odmorim za sutrašnji dan «D». Bilo nas je petoro u ovom šatoru. Tesno kao u košervi.

    Utorak 29.07.2003.

Veliki dan smo započeli budjenjem u 02.00. Spremili smo se i u navezama krenuli ka cilju. Kretanje je bilo lagano zbog moguće visinske bolesti na tim visinama. Štedeo se svaki dah i nepotrebna priča medjusobom. Sa pojavljivanjem prvih dnevnih svetlosti, izbili smo na visinu od oko 4250 metara (visoravan ispred skloništa Valoa). U sklonište Valo (4362m) stižem u 06.20. Tu pravim vrlo kratku pauzu, da bih nastavio ka vrhu preskačući opasne pukotine (bez dna), krećući se po oštrim grebenima po kojima tuku jaki vetrovi (i koji te mogu praktično zbrisati s te uske staze u provaliju). Prelaskom «noža» (vrlo uskog grebena) u 09.21 izlazim na «Krov Zapadne Evrope» (4810m). Pošto sam imao malo filma u aparatu, slikanje sa zastavom firme i mog matičnog društva sam ostavio za malu digitalnu kameru, dok je sa fotoaparatom zabeležena slika dela grupe koja se u tim trenucima našao na vrhu; Pogled sa najviše tačke je divan. Vidi se mnogo u dalekoj okolini. Vetar je bio samo na momente slabiji. Zato sam odlučio da u 10.12 podjem sa navezom dole. Povratak istim putem u kamp na 3820 metara. U 13.00 sam sa svojom navezom stigao tamo. Pošto je gro grupe bio premoren ovom akcijom, odlučuje se da prenoćimo i ovu noć na istoj visini, tj. da ne idemo dole u Tet rus. Još jedan od razlogaje bio taj daje Kuloar smrti bio obasjan Suncem, kada kamenje intenzivno pada zbog otapanja snega u kuloaru. Do kraja dana smo prepričavali i lepo i ružno tog dana i veselili se zbog uspeha. Od 46 planinara koji su krenuli u ponedeljak na uspon, 42 su se popeli. Ostala četvorica su bila sprečena visinskom bolešću ili nekim drugim razlogom.

    Sreda 30.07 2003.

Ustali smo u 06.00. Spakovali smo se i u 07.21 sam ja pošao ka Šamoniju. Usledio je teži silazak po istom onom stenju kuloara i prelazak Kuloara smrti. I ovog puta smo srećno prošli pomenute prepreke. Sa ukupnim pauzama (oko pola sata) u 13.00 sam stigao u Orlovo gnezdo. Tu sam sa zadnjim učesnicima akcije proveo vreme odmarajući se i čekajući voz. On je došao u 15.15 i u 15.30 krenuo na 1790m. Posle presedanja u žičaru koja nas je spustila na 1008m, kod autobusa smo stigli u 16.23. Otišli smo zatim u kamp u Les Boson, gde smo ponovo postavili šatore. U 18.30 smo ponovo otišli za Šamoni. Vratili smo se uveče u 20.45. Veče u kampu dok nas nije kiša prekinula smo proveli u pesmi i šali.

Mirko Žarković, PD «Naftaš» Novi Sad