Uvod i Letonija

Pošto sam na tronedeljnom putovanju po Jermeniji, Gruziji i Nagorno Karabahu imala zadovoljstvo da našoj grupi dajem podatke o kulturnim i istorijski značajnim mestima u ove tri države, naravno ne kao profesionalni vodič, budući da ovo nije bilo turističko već prevashodno planinarsko putovanje i raspolažem zabeleškama iz knjiga i prospekata, to je Kovaču baš odgovaralo da ovaj zapisničarski deo posla prepusti meni. A fotografije su većinom njegove, osim kada sam uspevala da mu ukradem foto aparat. Ovog puta uz izveštaj će većina fotografija biti iz Gruzije i Nagoro Karabaha, jer su mnoge lepe fotografije  ilustrovale Kovačev prethodni izveštaj iz Jermenije 2008 godine.

Cveće na obodu kratera

Dakle evo mog, pomalo ženskastog putopisa o našem putešestviju sa planinarenjem dugom 20 dana, (imali smo 2 duže i 2 kraće planinarske ture Aragac 15km, Kazbek 18km, pored reke ispod Gandžasara 12km i pored reke Azat ispod Garnija 2-3km) koje baš i nije mnogo hronološki sređeno, malo je i razbarušeno, pisano u jednom dahu pre neko veče, po redu kako su mi slike gradova, predela, tvrđava i manastira pojavljivale pred očima.

Noraduz

Najpre moram da kažem da smo nas troje koji smo već bili u Jermeniji, Kovač, Zoki Srdić i ja bili možda i nestrpljiviji od oni koji su po prvi put putovali sa nama. Svo troje smo Jermeniju prokrstarili uzduž i popreko još 2008 godine uz ostatak grupe, i bolje je upoznali nego većina Jermena. Cela ta naša grupa koja je brojala 16 ljudi te 2008, je već u junu naredne godine, kada su kajsije stigle na naše pijace, odbolovala to leto neviđenu nostalgiju za jermenskim kajsijama koje us malo drugačije od naših mirisnije i bledo narandžaste, za zvukom duduka, horovima cvrčaka i mirisom narovog vina, razbarušenim senkama orahovog drveta i pravilnim plavičastim obrisima crkava od vulkanskog kamena, prisećajući se okamenjene mirnoće Sevana, stvrdnute snegove Aragaca, crvenkastog kamenja Aždaaka.. Zaista je nostalgija bila tolika, da je Kovač rešio da ponovo krenemo u isti deo sveta, što inače nema običaj, i bar malo okrznemo Jermeniju na putu ka Nagorno Karabahu i Gruziji.

Pijaca jerevanska

Sevan

Zanimalo nas je kako ćemo je sad doživeti, da li će novi utisci biti podjednako ošamučujući kao prvi; koliko se Nagorno Karabah i Gruzija razlikuju, obzirom da Jermeni žive u sve 3 zemlje, bilo kao većinski ili manjinski narod, kao i da su sve tri države bile u sastavu Sovjetskog saveza. Da ne pričamo o našem uzbuđenju zbog mogućnosti da hodamo po čuvenom Kazbeku.  I ja sam do pred neku godinu bila kao hiljade Beograđana koji su za to ime čuli samo kao naziv kafane, a nisu znali po kome ili čemu je kafana dobila ime… a sad cu moći da se popnem makar do Samebe, crkve na 2200m sa koje puca pogled na vrh Kazbeka! Popela sam se na ovom putešestviju i više od te kote, stigla do 3900 ali Kazbek ostade velika tuga… do sledećeg puta.

Tvrđava i manastir Ninocminda

Sameba i verni čuvari stada

Malo je reći koliko je bilo naše razočarenje što u grupi neće biti planinari, tj samo nas 2-3 je planiralo na Kazbek, nedovoljno da bismo ostavili grupu da čeka par dana… iako je bilo mnogo onih koji bi nam se rado pridružili na tom putu, ali nisu mogli...neki zbog godina, neki zbog neiskustva, straha, neodgovarajuće opreme, neizlečenih žuljeva.... Tu je bio poneko od naših vremešnih planinara koji su imali iskustva ali… sada su mogli makar sa male daljine da omirišu ovakve gorostase od planina.. Poneko je ovde pošao jer je ova zemlja blizu Iranu, pa su očeklivali slična iskustva kakva su tamo imali, naročito je bilo pitanja hoće li biti jeftinog dragog kamenja kakvo su kupovali u Iranu, Indiji.. poneko zbog sećanja na divne predele u čuvenom gruzijskom filmu “Sadnice” koji im odavno izaziva glad za ovom zemljom i ovim delom sveta… a bilo je i onih za koje nismo uspeli da dokučimo šta ih je pokrenulo da se bace u trošak i dođu baš ovde jer su svemu prilazili kao da idu na pijacu, sa cegerom u ruci.. da vide šta ima tu, pa ako im se svidi…Takve persone su se odmah deklarisali da je Jerevan baš bezveze, odmah nakon prvog sata provedenog u gradu.

Sela Gergeti i Kazbek

Mnogo kapa, a malo kupaca

LETONIJA

 

RIGA: Najpre smo jedan divan letnji dan i veče proveli u predivnoj Rigi, glavnom gradu Letonije, u kome smo proveli samo nekoliko sati između dva avioleta ali dovljno da nas sve zadivi lepotom svojih starih zdanja, katedrala, visokih kuća sa pročeljima ukrašenim kao da su za Ivicu i Maricu građene, ne baš od medenjaka i čokoladnih glazura već od cigala, drveta, maltera, kreča… U Rigi smo se osećali tako slobodno i veselo: grad prepun dece, turista, cveća, mnogo mladih žena sa buketićima  u rukama, parkovi prepuni lepog sveta, na tezgama u parku nakit od ćilibara.. a trgovi za priču!… Spomenici, fontane, biste…neobične statue… grad prelep, predivan… nije čudno što se jedan gorostas, genije, originalni osobenjak kakav je bio šahista Mihail Talj koga su nazivali “gusarom iz Rige”  rodio u ovakvom jednom gradu… Grad nije nimalo stereotipan grad, to smo mi… sa svojim očekivanjem da ćemo na Baltiku videti običan možda i dosadan postsovjetski grad.

Riga	Genije i gusar iz Rige