prvi deo | drugi deo
Na put smo krenuli u četvrtak, 10. avgusta u 22 sata. U dva minibusa
smestilo se 34 planinara. U Žabljak smo stigli u 7 ujutru. Posle
smeštanja po privatnim kućama i prepakivanja, krenuli smo na
turu. Tu nam se pridružilo još četvoro planinara koji su
došli sopstvenim prevozom. Naš prvi cilj bio je
Savin kuk
(2313m). Krenuli smo od podnožja, Poljane – početka žičare, u
9h30. Laganim tempom i bez žurbe, markiranom stazom, pored Savine vode
(2212m), popeli smo se na vrh.
Dok smo se peli, sve vreme su ga prekrivali oblaci, ali, na samom vrhu,
potpuno su se razišli, i onda smo mogli da uživamo u
predivnom
pogledu na vrhove Durmitora i Crno jezero. Posle pauze, odustajemo od
plana da se spustimo u dolinu Velika kalica, zbog vrlo strme staze
prepune trošnog kamenja i prilično brojne grupe planinara.
Na Savin kuk popelo se 37 planinara, od kojih je devetoro prvi put na vrhu preko 2000m. Vođa ih je, po starom planinarskom običaju, "krstio" štapom za hodanje.
Sutradan, u subotu 12. avgusta, probudila nas je kiša. Taj dan bio je planiran za uspon na Mali i Veliki Međed. Vođa odlučuje da pomeri polazak za dva sata kasnije. Nalazimo se u pola 10, i posle obaveštenja da je za taj dan predviđena kiša i grmljavina, potpuno odustajemo od penjanja na Međede. Smeštamo se u minibuseve i krećemo ka Momčilovom gradu, da bismo odatle krenuli na Crvenu gredu. S obzirom da nijedna raskrsnica nije obeležena nikakvim putokazima, u brzini vožnje promašili smo skretanje i eto nas odjednom na makadamskom putu i ivici provalije. Vođa je zaustavio autobuse, pogledao kartu i locirao mesto na kome smo se nalazili. A ono je bilo divno, puno jagoda, malina i borovnica, na ivici kanjona, 1000 metara iznad reke Tare.
Pogled
je bio veličanstven. Odatle smo krenuli ka Malom i Velikom
Štuocu, odakle se takođe može popeti na Crvenu gredu. Taj put
bio je prepun neočekivanih iznenađenja.
 |
 |
| Početak uspona na Savin kuk |
Ljudi na Šljemenu |
 |
 |
| Sa vrha | Sa vrha |
Na Savin kuk popelo se 37 planinara, od kojih je devetoro prvi put na vrhu preko 2000m. Vođa ih je, po starom planinarskom običaju, "krstio" štapom za hodanje.
 |
 |
| Naša grupa | Pogled na Crno jezero sa Savinog kuka |
 |
Preko
Mioč poljane spustili smo se šumskom stazom do Crnog jezera
(1416m). Ono nas je sačekalo mirno i lepo, obasjano suncem. Tu smo
uživali još sat vremena, i sve vreme gledali dva vrha koja
dominiraju nad jezerom, a koja su upravo bila i
naša dva
cilja: Savin kuk i Mali Međed. |
| Pogled na Crno jezero |
Sutradan, u subotu 12. avgusta, probudila nas je kiša. Taj dan bio je planiran za uspon na Mali i Veliki Međed. Vođa odlučuje da pomeri polazak za dva sata kasnije. Nalazimo se u pola 10, i posle obaveštenja da je za taj dan predviđena kiša i grmljavina, potpuno odustajemo od penjanja na Međede. Smeštamo se u minibuseve i krećemo ka Momčilovom gradu, da bismo odatle krenuli na Crvenu gredu. S obzirom da nijedna raskrsnica nije obeležena nikakvim putokazima, u brzini vožnje promašili smo skretanje i eto nas odjednom na makadamskom putu i ivici provalije. Vođa je zaustavio autobuse, pogledao kartu i locirao mesto na kome smo se nalazili. A ono je bilo divno, puno jagoda, malina i borovnica, na ivici kanjona, 1000 metara iznad reke Tare.
 |
 |
| Na ivici kanjona | Kanjon |
|
|