Durmitor, april 2006.

- USPON U ZIMSKIM USLOVIMA -

prvi deo | drugi deo | treći deo | foto galerija

Žljeb kojim je najlakše izaći na policu tik pod vrhom, inače težine II, ovoga puta je pun lošeg leda i snega i deluje neprolazno. Nikola pokušava uspon težim žljebom desno od pomenutog i za 45 minuta uspeva da ga savlada i postavlja četvrti štand. Ova deonica počinje po uskom snežnom jeziku nagiba 50 stepeni između stena u visini od 10-ak metara, zatim nastavlja stenom težine III, sa koje treba naskočiti na krhku snežno ledenu, gotovo vertikalnu ploču na kojoj je osećaj težine otprilike kao IV+ ili V-. Na najtežem delu Nikola je postavio 4 međuosiguranja na 8 metara visine. Kada se tome doda velika izloženost kamenju koje je padalo na ovoj deonici zahvaljujući Suncu koje otapa sneg i led, postaje vrlo jasno da naša grupa ovde nema nikakve šanse. Razočarenje. Za grupu je uspon završen. Ostaje mogućnost da planinari sa iskustvom penjanja u ovim uslovima pokušaju da izađu na vrh.


Cobe i Stepa na najtežem detalju uspona, foto: Damjan Vasić	Đevojka (2440m) sa trećeg štanda, foto: Filip Maksimović

Penjem do Nikole. Deset minuta kasnije stiže Cobe. Sa četvrtog štanda deli nas 30 metara laganog hoda do podnožja vršne stene po kojoj treba savladati svega još 30 metara visine. Stena je potpuno pokrivena smrznutim snegom i ledom. Potpuno je bela u delu kojim bi trebalo izaći na vrh. Nagib iznosi oko 60 stepeni. To je veoma eksponirana deonica. Dolina Škrčkih jezera je 800 metara ispod nas. Do cirka Zeleni vir ima 500 metara visine.


Cobe i Stepa na najtežem detalju uspona, foto: Damjan Vasić	Đevojka (2440m) sa trećeg štanda, foto: Filip Maksimović

Dalji uspon u ovim uslovima je veliki rizik, jer je gotovo nemoguće postavljati međuosiguranja. Odlučujemo da odustanemo. U tom momentu je Dami na najtežem detalju treće dužine i penje se do nas, a Maji koja je na ulazu u najteži detalj dovikujemo da se vrati na treći štand. Uspon je završen.
Sada se treba pažljivo spustiti na Veliku Previju.


Dovde smo stigli, trideset metara ispod vrha , foto: Damjan Vasić	Abzajl, foto: Filip Maksimović

U međuvremenu Mladen iz Slovenije i Vlada Matković postavljaju jedno uže na eksponiranoj prečnici ka Škrčkom Pogledu (2430m), kako bi omogućili grupi da izađe na ovaj prevoj. Nastavljamo dva užeta i abzajlujemo redom Cobe, ja, Nikola i Dami na treći štand. Cobe i Dami jedva uspevaju da izvuku uže. Vlada sugeriše da probamo sa Škrčkog ždrijela uspon na vrh. Svejedno bi došli na isto mesto sa koga smo se upravo spustili.

Svi se spuštaju ka Velikoj Previji. Mladen iz Slovenije rasprema štand na Škrčkom pogledu i vraća se ka Previji. Maja ga osigurava. Nadomak štanda propada kroz sneg, gubi ravnotežu ... “Držiii mee”. Penje se nazad dva metra, što je naglavačke otklizao, da pogleda kroz rupu koju je nogom napravio i kaže »da vas dvoje znate gde stojite …ne bi tu stajali«. A drugi štand je valjda nekih desetak metara visoko na steni i mi stojimo na krpi snega zalepljenog na njenom vrhu. Ostatak snega se odvojio od stene. Raspremamo štandove i pažljivo se spuštamo ka Previji, gde nas čekaju Slovenci i Vlada.

Bobotov kuk sa Lučinog vrha, foto: Uroš Aćimović
(grupa planinara na prvom štandu, manja grupa planinara na drugom štandu, treći štand, a na četvrtom se može uočiti sićušna silueta – Nikola Đurić, ucrtana je njegova pozicija, mesto do koga smo stigli i pravac našeg uspona)

Dalji silazak od Velike Previje se odvija bez problema, oko trinaest časova svi smo u Valovitom dolu, sat kasnije logor je potpuno raspremljen i iza nas ostaju samo tragovi. Spuštamo se ka Biljegovom dolu. Slovenci koji su ranije krenuli fiksiraju dva užeta na deonici niz Prla. Po silasku grupe, raspremamo štandove i spuštamo se u Lokvice. Dalji silazak je bez tehničkih problema i do 18.30 svi smo kod hotela Durmitor, odakle autobusom odlazimo u Žabljak.
Sat vremena kasnije krećemo za Beograd. Stižemo oko 05h ujutru.


Pogled sa Velike Previje sve do Žabljaka, u levom uglu logor foto: Nenad Jovanović	Za Beograd... foto: Đuro Milošević

Iako nismo ostvarili prvobitni cilj – uspon na Bobotov kuk, ova akcija je pružila mogućnost upoznavanja Durmitora u zimskim uslovima i predstavlja veliko iskustvo za sve nas koji žele dalje i više. Penjanje Lučinog vrha (2396m, 55 planinara), izlazak na prevoj Škrčko ždrijelo (2430m) i pokušaj uspona na Bobotov kuk (do 2500m visine) podrazumevali su savladavanje strmih, eksponiranih i lavinoznih snežnih padina, ništa manje zahtevnih od onih koji će nas čekati na Mon Blanu, Denaliju ...

Siguran sam da je 10-ak planinara moglo do vrha i u ovim uslovima. Ipak bi eventualni uspon, uz opasnost od kamenja koje je padalo i nemogućnosti kvalitetnog fiksiranja poslednje dužine do vrha, pre bio odraz naših slabosti, nego uspeh ove akcije. Odustajanje od vrha je jedna od onih stvari koju svako od nas mora naučiti. Doći do svoje granice i ne preći je. A planina će stajati na svom mestu i doći će sledeća zima i nova prilika za uspon.

Crno jezero u beloj varijanti, foto: Nenad Jovanović

Vođe uspona i PD »Pobeda« duguju zahvalnost svim planinarima koji su učestvovali na ovoj akciji, a posebno Cobetu, Nikoli, Maji, Damiju i Slovencima koji su pomogli da najteže deonice ovog uspona i silaska budu sigurnije za ostale planinare.

18. april 2006.
izveštaj: Zoran Stepanović, PD Pobeda
vodje uspona i puta: Zoran Stepanović i Vladislav Matković