Sutradan, u subotu, 13. avgusta, krenuli smo na turu u 7 sati ujutru. Autobusom smo otišli do Crnog jezera, a onda peške krenuli ka Lokvicama. Vreme je kao i prethodnog dana bilo promenljivo: oblak, sunce, koja kap kiše, ponegde vetar, jaka vlaga, ali ipak, i pored naših mokrih majica, prijatno za planinarenje. Na Lokvicama su nas sačekale ovce, katuni i pričljivi čobanin Kovačević.

Krenuli smo dalje, uspon ka vrhu Sagorele ploče (2120m), odakle smo mogli da vidimo i Minin bogaz (2387m), naš sledeci cilj. Delovao je prilično strmo i opasno, bar sa te strane sa koje smo ga posmatrali. Na završni uspon krenulo je 30 planinara, i za nepunih petnaestak minuta, bili smo gore. Bilo je prijatnije nego na Bobotu jer nije bilo vetra i opet smo uživali u predivnom prizoru koji su nam ipak po malo mutili magla i oblaci. No, unutrašnji osećaj bio je savršen: potpuni spoj sa prirodom na takvoj visini, stapanje sa svakim njenim delićem, upijanje sve te lepote svim čulima, osećanje sićušnosti u odnosu na takvo prostranstvo, a opet osećaj uzvišenosti, mira i sreće i neizmerno zadovoljstvo što je planina, i uopšte priroda, ušla u sve naše pore i postala neizostavni deo našeg bitisanja. U povratku smo obišli Ledenu pećinu koja je bila mnogo lepša ranije jer je bilo više ledenih figura koje je neko, u međuvremenu, svojim neodgovornim ponašanjem oštetio.

 

Ispod same pećine, staza je bila vrlo strma, sačinjena od stena koje su zbog kiše bile veoma klizave, što nam je dodatno otežalo spuštanje ka Koritu i Starim katunima, prema Crnom jezeru. U Žabljak smo stigli u 8 uveče, i posle večere, prilično umorni, otišli na spavanje. U stvari, kako ko, neko u krevet, a neko u ŤČudnu šumuť, pa onda do kasnih jutarnjih sati...