Оријентиринг је спорт где такмичар(ка) треба уз помоћ карте и компаса да за најкраће могуће време пронађе на терену одређени број контролних тачака (контрола) и то оним редоследом како је нацртано на карти.

Дакле, за разлику од атлетског кроса где се трчање у природи изводи на обележеној стази одређене дужине, у оријентирингу се такмичари крећу по непознатом терену (стази), а да би то могли, користе се помоћним реквизитима: специјалном картом тог терена и компасом. Из тога проистиче и основни задатак у оријентирингу.

Такмичари се дакле, уз помоћ карте и компаса, крећу непознатим тереном, а њихова задата стаза и контролне тачке које на терену треба да пронађу, уцртане су на карти. У сваком тренутку такмичар(ка) морају знати где се налазе,и наравно на основу свог знања и искуства у читању карте, да доносе одлуку о томе којим правцем ће се кретати како би најбрже обишли целу стазу и пронашли све контролне тачке.

Знате како каже народна пословица: ” Преко прече – наоколо ближе”. Е управо тако је често и у оријентирингу. Некада је брже ако се брдо обиђе, него да се иде преко њега. Такве и много компликованије одлуке сваког тренутка доносе такмичари у оријентирингу. У томе је чар овог спорта.

Такође, може се рећи да је оријентиринг прави спорт за све. Може се упражњавати рекреативно и такмичарски. Такмичарске категорије су од 10 година па све до 65 и више. То је и породичан спорт јер се њиме могу истовремено бавити све генерације.

И још нешто, јако важно! Оријентиринг није скуп спорт. Од опреме Вам је потребан компас и опрема за трчање у природи.

Такмичења у оријентирингу могу бити: појединачна, штафетна, екипна. Могу се спроводити дању (дневна) и ноћу (ноћна). Следећа основна подела је на: оријентиринг кретањем ногама, оријентиринг кретањем на скијама (ски-оријентиринг), оријентиринг кретањем на бициклу (МТБ оријентиринг) и оријентиринг за хендикепиране особе. У оквиру ових типова постоје и поделе на основу дужине стаза па се тако оријентиринг такмичења могу поделити на трке на дугим, средњим и спринт дистанцама.

Постоје и неке друге поделе, но ово су неке од важнијих.

У Србији се данас, на жалост ,углавном спроводе само оријентиринг такмичења кретањем ногама док ски-оријентиринг, МТБ оријентиринг и оријентиринг за хендикепиране су на самом зачетку.

Пошто смо већ рекли да за оријентиринг спорт је неопходан реквизит карта терена, овде ћемо се мало више позабавити тиме.

За оријентиринг се израђују посебне карте по међународним стандардима (ИСОМ) које прописује ИОФ (међународна оријентиринг федерација). Постоје стручњаци који су обучени да врше израду оваквих карата. У Србији данас има преко стотину карата. У Београду и околини има их преко 30 (Калемегдан Ада Циганлија, Кошутњак, Топчидерски парк, Хајд Парк, Ташмајдан, Липовичка шума, Авала, Јајинци, Бабе-Златара), итд. Осим тога, овакве карте израђене су и на теренима на Фрушкој Гори, Златибору, Тари, Копаонику, Дивчибарама, у околини Смед.Паланке, Смедерева, Параћина, Крушевца…

Овакве карте могу се израдити у граду (разне зелене површине као што су на пример паркови), затим на рубовима градских насеља, на планинама, итд.

Ове специјалне карте израђују се неколико месеци пре него што ће се одржати такмичење. Веома су прецизне јер су крупног размера (1:5000, 1:10000 или 1:15000) и на њима је представљено све, чак и такви детаљи који су величине од нпр. само једног метра. Оне морају бити веома прецизне како би обезбеђивале фер услове за све такмичаре. Такође симболи којима се представља терен стандардизовани су и исти у целом свету (ИСОМ) тако да такмичари немају разлике када се такмиче у Јапану, далекој Аустралији или Европи. Постоје само различите врсте терена, што оријентиринг спорту даје посебну драж. Свака трка је “прича за себе”.

Када имамо карту, потребно је организовати такмичење. То обично раде оријентиринг клубови. Они међу својим чланством имају стручњаке који су обучени да постављају стазе за такмичаре. Они се зову планери или постављачи стаза. Њихов основни задатак је да поставе стазе у складу са Правилником за такмичења. Њиме је детаљно прописано које су категорије, колике су дужине стаза, колико времена треба победнику да пређе стазу и друга основна начела. Ипак, може се рећи да је један од најважнијих задатака који се ставља пред постављача стазе да стазу и контролне тачке тако постави да увек има више начина (путева, праваца) како би се дошло од контролне тачке до следеће. Ако још при томе дилема који је од тих путева, праваца најбржи буде већа, то је боље постављена стаза.

Када постављачи стазе заврше свој део посла, онда на сцену ступају контролори. Њихов задатак је да провере да ли су постављачи стаза извршили свој задатак у складу са Правилником. Они свој посао раде знатно пре такмичења (15-30 дана раније).

Када је све то готово, такмичење се може организовати.

Сваки такмичар има свој компас који му служи да се оријентише уз помоћ карте.

Овде још користимо и додатне симболе за ближе описивање места где се налази контролна тачка. И они су такође стандардизовани и користе се у целом свету.

Преузето са сајта www.orijentiring.rs