zlatar

Na Zlatarsko jezero i u motel „Jezero“, u Kokinom brodu, stigli smo oko 10 sati uveče. Prijatno smo se iznenadili komforom ovog malog motela, na samoj obali jezera. Ušli smo u lepe i čiste sobe u kojima je već bio uključen uljani radijator, bojler...u jednom uglu sobe televizor, čista posteljina, velika terasa sa pogledom na jezero...zaista prelepo i za svaku preporuku

Prolazimo kroz selo Donja Kosatica, na nekoliko mesta preskačemo rečicu Koščanka, i stižemo do manastira. Mileševa je srpski srednjevekovni manastir. Zadužbina je kralja Vladislava Nemanjića, sina Stefana Prvovenčanog. Sazidan je u 13.veku. Freske ovog manastira ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, a najpoznatija je Beli Anđeo. Posle obilaska i kraćeg odmora, vraćamo se u naš motel na jezeru. Kako je još uvek rano, brzo se dogovaramo da ostavimo rančeve i krenemo u kraću šetnju preko brane i nazad. To je jedna od najvećih nasipnih brana u Evropi. I na taj način je u dolini Uvca stvoreno jezero, dugačko 30 kilometara, sa akumulacijom od preko 400 miliona kubnih metara vode. Naša šetnja trajala je oko sat vremena. Taman dovoljno da malo promrznemo, ogladnimo, umorimo se, kako bi onda, u toplom motelu, sve bilo prijatnije...i hrana, i piće, i topla soba...

Specijalni rezervat prirode “Uvac”, prirodno dobro od izuzetnog značaja prve kategorije, u svojim nedrima odgaja i hrani različite vrste životinja i biljaka. Jedinstvenost područja čini prisustvo veoma retke i malobrojne vrste lešinara - beloglavog supa, koji se gnezdi u pojedinim delovima klisure, na stenama, potkapinama i pećinama iznad vode. Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica. Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, ali i jedina sa staništem u Srbiji. Živi jako dugo, oko pedeset godina. Sa težinom do 15 kilograma i rasponom krila od oko tri metra izgleda zaista moćno i predstavlja pravu atrakciju u vazduhu. Zbog svoje lepote i moćnog izgleda, ali i načina života, često su je nazivali i “mitskom” pticom. Posmatrajući ga dok krstari nebom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Iz toga se rodilo verovanje kako sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje.

Izvestaj i Fotografije: Marija Petrović PD Pobeda

	Zlatar, Uvac, Javor, od 30.10. do 01.11.2009.god. Planina Zlatar (najviši vrh Golo brdo 1627 m), nalazi se između reka Lima, Uvca, Mileševke i Bistrice. U imenu planine Zlatar sažeta su sva njena svojstva: mirisne livade i bistra jezera okružena omorikama i brezama, spoj mediteranske i planinske klime, maksimalan broj sunčanih dana, blagotvorni vazduh obogaćen terpentinom i ozonom, beskrajni vidici...
	Na izlet smo krenuli u petak popodne. Radovali smo se susretu sa Zlatarom, meandrima Uvca, beloglavim supovima, a planina, ovog puta obučena u jesenje ruho najraznovrsnijih, plamtećih boja, takođe je nestrpljivo čekala naše korake, poglede i radovanja što smo opet zajedno. Smestili smo se u minibus i krenuli. Na Zlatarsko jezero i u motel „Jezero“, u Kokinom brodu, stigli smo oko 10 sati uveče. Prijatno smo se iznenadili komforom ovog malog motela, na samoj obali jezera. Ušli smo u lepe i čiste sobe u kojima je već bio uključen uljani radijator, bojler...u jednom uglu sobe televizor, čista posteljina, velika terasa sa pogledom na jezero...zaista prelepo i za svaku preporuku
	U subotu je osvanulo tmurno i maglovito jutro. Jedan pogled na jezero koje se budi, u svitanje dana... Spremili smo se brzo i pošli minibusom do Vodene poljane (1450 m). Tu se nalazi i šumska kuća koja nosi isti naziv, a posluje u sastavu gazdinstva „Srbijašume“. Nažalost, kako smo mi poranili, bila je još uvek zatvorena. U neposrednoj blizini ovog objekta, izgrađena je i mala drvena crkva, takođe zatvorena u to vreme. Nastavili smo dalje.
		Buđenje dana nad jezerom

	Sa visinom, sve više i više smo ulazili u oblak i maglu kojim su bili pokriveni zlatarski vrhovi. Svuda oko nas već prvi znaci zime, inje razasuto po travi i granama drveća, zaleđene barice pored puta, rukavice koje navlačimo na smrznute prste, kape na glavu, smrznuti nosići...
		Nagoveštaj zime
	Vrlo brzo, stigli smo na naš prvi vrh, Velika Krševa, 1625 m. Magla, svuda oko nas.
		Velika Krševa
	Nažalost, vidika nema. Fotografišemo se, ipak oblačimo kabanice, jer počinje da pada susnežica i krećemo dalje. Opet kroz maglu, stižemo i do drugog vrha – Golo brdo, 1627 m. Posle kratke pauze, ostavljamo vrhove Zlatara uz obećanje da ćemo doći neki drugi put, kada bude lepše vreme, i krećemo u dugačko spuštanje, od preko 1000 metara, ka manastiru Mileševa. Krajolici kroz koje prolazimo postaju sve zanimljiviji i lepši. Pošto se spuštamo, magla i oblaci ostaju gore, na vrhovima, a mi se odjednom nalazimo u predelima obojenim najlepšim bojama jeseni.
		Crvene, bordo, žute...krošnje drveća, pravi su izazov za naše foto-aparate.
	Jesen
	Prolazimo kroz selo Donja Kosatica, na nekoliko mesta preskačemo rečicu Koščanka, i stižemo do manastira. Mileševa je srpski srednjevekovni manastir. Zadužbina je kralja Vladislava Nemanjića, sina Stefana Prvovenčanog. Sazidan je u 13.veku. Freske ovog manastira ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, a najpoznatija je Beli Anđeo. Posle obilaska i kraćeg odmora, vraćamo se u naš motel na jezeru. Kako je još uvek rano, brzo se dogovaramo da ostavimo rančeve i krenemo u kraću šetnju preko brane i nazad. To je jedna od najvećih nasipnih brana u Evropi. I na taj način je u dolini Uvca stvoreno jezero, dugačko 30 kilometara, sa akumulacijom od preko 400 miliona kubnih metara vode. Naša šetnja trajala je oko sat vremena. Taman dovoljno da malo promrznemo, ogladnimo, umorimo se, kako bi onda, u toplom motelu, sve bilo prijatnije...i hrana, i piće, i topla soba... U nedelju ujutru, sve je nagoveštavalo da će dan biti isti kao i prethodni. Spakovali smo sve stvari i krenuli minibusom ka selu Donji Goračići (1120 m), na putu ka Sjenici. Odatle smo započeli našu pešačku turu. I onda, kao da je neko uzeo čarobni štapić i napravio magiju: svi oblaci su se razmakli, granulo je sunce, a plavetni nebeski svod podario nam je svu svoju lepotu.
		I opet, divni krajolici, u daljini vrhovi pokriveni injem, prostrana, nepregledna prostranstva Pešterske visoravni, šume breza, krave i konji pored puta, još zanimljiviji seljani koje srećemo usput, a sve nekako pitomo i mirno, pod blagim jesenjim suncem, sa mirisom zime koja se približava i koja će surovo okovati čitav ovaj predeo, već dobro poznat po najnižim temperaturama u Srbiji i šire.
	Susret
		Preko sela Gornje Lopiže, polako se spuštamo do Uvca i čuvenog visećeg mosta koji spaja njegove dve obale. Most je zaista impozantan i u savršenom je stanju. I ljulja se dok prelazite preko njega, ali potpuno je bezbedan! Već podižemo glave ka nebu i uočavamo beloglave supove koji široko raširenih krila nadleću reku.
	Most
	Specijalni rezervat prirode “Uvac”, prirodno dobro od izuzetnog značaja prve kategorije, u svojim nedrima odgaja i hrani različite vrste životinja i biljaka. Jedinstvenost područja čini prisustvo veoma retke i malobrojne vrste lešinara - beloglavog supa, koji se gnezdi u pojedinim delovima klisure, na stenama, potkapinama i pećinama iznad vode. Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica. Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, ali i jedina sa staništem u Srbiji. Živi jako dugo, oko pedeset godina. Sa težinom do 15 kilograma i rasponom krila od oko tri metra izgleda zaista moćno i predstavlja pravu atrakciju u vazduhu. Zbog svoje lepote i moćnog izgleda, ali i načina života, često su je nazivali i “mitskom” pticom. Posmatrajući ga dok krstari nebom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Iz toga se rodilo verovanje kako sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje.
	A onda krećemo preko visoravni i zaustavljamo se na vidikovcima odakle posmatramo meandre.
		Odmor
		Zaustavljena voda reke Uvac duboko je usekla svoje korito u beličasto sive krečnjačke stene i formirala sužene kanjonsko-klisuraste doline sa strmim, okomitim liticama, na pojedinim mestima visokim do 300 metara. Najlepši delovi reke su poznati meandri uklešteni u kanjonu, uzvodno od ušća Veljušnice i regiona sela Lopiže, podno planine Molitva.
	Meandri
	Prolazimo kroz zaseoke Družinića i penjemo se na Molitvu. Posle fotografije za uspomenu, opraštamo se od meandara i nastavljamo ka selu Ursule, gde nas je čekao minibus.
		Molitva
	Njime smo stigli do prevoja na planini Javor, a onda smo izašli i popeli se nekih 150 metara do Vasilinog vrha, 1519 m. To su bili nezaboravni trenuci. Odjednom, u smiraj dana, na tom jednom prostoru, spojilo se i izmešalo sve. Na jednoj padini planine, žuto i crveno jesenje lišće i sve boje jeseni, na drugoj, belo inje okovalo krošnje drveća, a pri samom vrhu, gazili smo i travu i stene koje su se ledile i belasale od inja.
		Na zapadu, sunce je polako tonulo ka horizontu i bojilo nebo nestvarnim bojama. Na suprotnoj strani, istovremeno, pun mesec polako se palio na sve tamnijem nebu, a zvezde se pomaljale Prijatna svežina kasnog jesenjeg popodneva i hladnoća noći koja je najavljivala zimu…I neka čudna, neobična tišina, dok smo se polako peli ka vrhu. A sa njega…beskrajni, plavičasti, pa sve tamniji i tamniji planinski venci, bliži ili dalji, utonuli u tu beskonačnost i prostranstvo, u kontrastu sa crvenim, purpurnim nebom i zalazećim suncem…Nezaboravno…
	Sunce
	Imali smo još samo toliko vremena da stanemo ispred spomenika majoru Iliću i poklonimo se senima palih srpskih boraca iz srpsko-turskih ratova 19. veka.
		Mesec
	Nastavili smo naše putovanje. Oko 6 uveče, te hladnjikave jesenje noći, ušli smo u Guču. Mirna i tiha varošica, neizbežno sećanje na mojih prvih sedam godina života provedenih tu, susret sa rodnom kućom i školom…dok se ostatak grupe smetio u kafanu Dragačevo, u samom centru, sa pogledom na čuveni spomenik Trubaču i čekao večeru…Bila je ukusna i baš nam je prijala. I tako je bilo. Neko je negde zapisao: “Ko jednom dođe na Zlatar poželi ponovo da se vrati i uživa u darovima prirode, povoljnoj klimi i mirisima koje nosi vetar. Ovde nestaje svaki osećaj otuđenosti i samoće. Tuga se pretvara u radost, suze u smeh, nemir u spokoj…” Hvala maloj, ali odabranoj grupi planinara koja se šetala sa nama. Uživali smo, svi zajedno. Subota: prešli oko 20 km, peli se 380 m, spuštali 1050 m. Nedelja: prešli oko 22 km, peli se oko 700 m. Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda Izvestaj i Fotografije: Marija Petrović PD Pobeda Pobeda Web Team 2009. \|Početna strana\|