Veliki Greben i kanjon Vratne

05. – 07. 11. 2010.

Kroz tihu, tamnu i toplu noć, prošli smo kroz dobro osvetljene kule Golubačke tvrđave, putovali pored Dunava, napravili jednu pauzu i vrlo brzo stigli u Donji Milanovac. Pošto nas je bilo samo dvanaestoro, svi smo se smestili u jednu privatnu kuću, pored Dunava. Sačekale su nas prijatne sobe, ofarbane u vesele i tople boje, sa mnoštvom drugih, zanimljivih detalja. Evo i vođe koji upravo drži jedan od njih...

Spavkaćemo lako

Spavkali sam lako, a rano ujutru, kada smo se probudili i razmakli našu žutu zavesu, pojavio nam se Dunav, u jutarnjoj izmaglici i, iako i on pospan, u svojoj lepoti. Minibusom smo krenuli ka Mosni, odnosno Topolnici, odakle smo pošli na pešačku turu. Jutro je bilo sveže i sa dosta magle, ali vrlo brzo, sunce je granulo, rasteralo maglu i u produžetku dana prijatno grejalo i razgaljivalo naše duše. Sa 80 metara nadmorske visine, polako smo se peli na padine Velikog Grebena.

Hodali smo kroz šumu, preko proplanaka, pored seoskih kuća, dobrim delom makadamskim putem, do Ciganskog groblja (540m). Na jednoj raskrsnici smo se zaustavili i na lepoj livadi napravili pauzu za doručak. A onda smo nastavili dalje...gazili smo žuto, opalo lišće, koje je čudesno šuštalo pod našim nogama, udisali mirise jeseni, oči punili divnim jesenjim bojama koje su se presijavale na blagom suncu, a dušu smirivali neobičnom tišinom koja se širila preko tih beskrajnih prostora.

Preko lišća...

Uživali smo svim čulima, upijali svaki trenutak, okretali lica ka suncu i prosto halapljivo grabili svaki njegov zrak, jer vrlo uskoro, ove divne dane zameniće hladni i sumorni...Neposredno pred spuštanje u kanjon Vratne, na putu su nas sačekali planinari iz planinarskog društva „Deli Jovan“, koji su nam krenuli u susret, iz pravca manastira Vratna. Predsednik društva Boban Đorđević i četvorica njegovih prijatelja - planinara bili su nam vodiči i ljubazni domaćini. Kasnije će nam se pridružiti i Bobanova žena, Slavica. Polako se spuštamo ka kanjonu i vrlo brzo dolazimo do prvog kamenog luka, Suve kapije.

Suva kapija

Naime, kanjon reke Vratne poznat je po kamenim kapijama, lukovima iznad reke koji su u davna vremena nastali urušavanjem pećina. Mnogi geografi koji su dolazili u ove predele, ove okamanjene lukove nazvali su – prerastima. Ova čuda prirode, sakrivena u gustim šumama istočne Srbije, nekada su bile pećine tunelskog tipa. 1895. godine, Jovan Cvijić dao je sledeće objašnjenje: „Prirodni kameni mostovi ostaci su pećina čije su tavanice oburvane, a zaostali delovi tavanice predstavljaju upravo prerasti“. Osim ovih prerasti na Vratni, postoje i druge koje se nalaze na reci Zamni, takođe u istočnoj Srbiji, a ima ih još u Sloveniji, Francuskoj, Koloradu.

Za ova tri kamena luka na Vratni, stručnjaci kažu da su ne samo najlepši nego i najviši u Evropi. Reka Vratna izvire ispod Miroča i nastaje od rečice Breze i potoka Mastakan koji se spajaju upravo kod Suve kapije. Na tom mestu ponire, gubi se, pa otud i ime luku. Nastavlja da teče dalje, ka drugim prerastima, tako da je Suva prerast, u stvari, prva kapija (mada je svi, pogrešno, zovu trećom). Iako najnepristupačnija i najmlađa, smatra se najlepšom i najizazovnijom za istraživače. Dugo tu sedimo.

Kontrasti

Lepota je neopisiva. Veličanstvenost prizora oduzima dah. Osećamo se tako sićušnim ispod tih džinovskih gromada. Divimo se visokom luku, fotografišemo ga sa svih strana, kroz njegov otvor „hvatamo“ aparatom plavo nebo u kontrastu sa krošnjama drveća obojenih jarkim jesenjim bojama, a zatim se penjemo i do obližnje pećine, iznad kapije... Nastavili smo dalje kanjonom. Gazili preko opalog lišća, klizavog kamenja obraslog zelenom mahovinom, provlačili se kroz grane drveća i preskakali ih, na nekim mestima gde se Vratna pojavi na površini, prelazili reku „sa kamena na kamen“, a na jednom suženju kanjona, oprezno prešli preko njegovih uskih i strmih kamenih litica.

Kroz kanjon

	Usput smo obišli još jednu neobičnu pećinu niskih svodova, u koju kad uđete, ne osećate hladnoću. Naprotiv, toplo vam je! I tako, posle tri kilometra, stigli smo i do druge kapije koja se zove Velika.
Velika kapija

Prelazimo drveni mostić u vidu jednog debla, ali sa sigurnim rukohvatom, i polako se približavamo trećoj, ili Maloj kapiji.
	Mala kapija

Ove dve kapije nazivaju se i manastirske i istog su porekla. Opet pravimo pauzu, fotografišemo, tražimo što bolji ugao...Prepuni utisaka, polako napuštamo kanjon. Nismo sreli jelene lopatare i muflone, kojih ima u ograđenom delu lovišta, u samom kanjonu, niti srndaće i divlje svinje, ali smo zato baš uživali! Stazom kroz šumu, na oko 200 metara dalje, silazimo do obližnjeg manastira Vratna, ušuškanog između velikih stena, a na samom izlasku iz kanjona. Ne zna se tačno kada je podignut. Pretpostavlja se da je to bilo u 14. veku, a obnovljen je u drugoj polovini 19. veka. Tu nas je sačekao minibus kojim smo otišli do Negotina, gde smo se smestili u privatni hostel „Vožd“. Uveče smo se našli sa našim prijateljima Slavicom, Bobanom i Miletom i proveli prijatno veče u jednom negotinskom restoranu. 

Nedelja je osvanula obasjana suncem, a nebo se plavilo, bez oblačka. Posle doručka, krenuli smo u kraći obilazak Negotina i njegovih znamenitosti. Obišli smo Muzej Hajduk Veljka koji se nalazi u najstarijoj varoškoj kući u Negotinu, poznatoj i kao Konak Kneza Todorčeta, podignutoj polovinom 19. veka. Od 1997. godine, ona nosi naziv legendarnog branioca Negotina, Hajduk Veljka. U okviru kuće nalazi se Galerija muzeja.

Grupa ispred Muzeja Hajduk Veljka

Zatim smo prošli pored velikog spomenika Hajduk Veljka na konju, lociranog na Trgu Stevana Mokranjca i otišli do spomen kuće ovog čuvenog srpskog kompozitora i muzičkog pedagoga. Kuća datira iz polovine 19. veka, a 1964. godine adaptirana je za potrebe memorijalnog muzeja. Podrumske prostorije uređene su za manje muzičke koncerte, a prostorije na spratu muzeološki opremljene i sadrže veći deo zaostavštine u muzičkim instrumentima i drugim predmetima koji su pripadali Stevanu Mokranjcu. Zatim smo obišli i Muzej Krajine koji ima 15 000 predmeta raspoređenih u tri objekta (predmeti iz arheologije, etnologije, dokumenta, literatura, fotografije, prirodnjačka zbirka...) Impresivno...

Po izlasku iz Muzeja, opet su nas sačekali naši prijatelji, pa smo svi zajedno nastavili dalje. Minibusom smo krenuli ka Mokranjskim stenama. Na jednom mestu, izašli smo iz autobusa i spustili se do potoka pored koga raste neobično drvo. Najvećeg obima stabla, čak oko 12 metara, kažu. Znatiželjno smo ga obilazili, fotografisali, a onda smo napravili i jedan eksperiment. Uhvatili smo se za ruke i obgrlili ga! Negotinci kažu da je devetoro njihovih planinara obgrlilo drvo, a nas je bilo sedmoro! Da li smo krupniji ili je širi raspon naših ruku, nebitno...

Debelo drvo

	Nismo saznali koje je to drvo, ali znamo da je drugo mlado drvo koje je izraslo između krošnji ovog starog i debelog, brest, sa ovim divnim žutim lišćem koje kao da čini krošnju starog...Neobično, zaista...
Brest

Vratili smo se u kombi i vrlo brzo stigli do sela Mokranje. U njegovoj blizini, Sikolska reka, krčeći put do Timoka kroz pitoma brda Negotinske Krajine, stvorila je divan vodopad i ispod njega živopisno jezerce.
	Vodopad na Mokranjskim stenama

Ovo mesto omiljeno je izletište i kupalište meštana okolnih sela i Negotinaca. Arheolozi su na vrhovima stena pronašli dosta starih predmeta iz vremena Rimljana. Pretpostavlja se da je u to vreme most spajao dve najveće stene. Pretpostavlja se takođe da ispod stena postoji i pećina, zvana „Hajdučka pećina“. U gornjem delu Sikolske reke postoji jos jedno jezerce, još dublje od donjeg. Pentrali smo se po stenama, gazili po kamenju, prelazili rečicu, slikali...Ali, postoji nešto što kvari ceo taj predeo: ogromna količina đubreta na sve strane...Neodgovornost pojedinca, neefikasnost određenih institucija ili službi, šta god da je u pitanju, tužno je i žalosno...No, lepota krajolika prosto nas je opčinila, tako da se nismo mnogo osvrtali na razbacane plastične flaše, već pokušavali da što više upijemo svu tu lepotu. A onda smo nastavili dalje, ka pivnicama. Prvo smo govorili „pivnice“, onda su nas ispravljali da kažemo „pimnice“, od „pijmo“, da bi nam Slavica i Boban rekli da se vraća naziv „pivnice“, od „pij vince“! Ima logike... Kako god...ali pivnice treba obavezno posetiti. Negotinska Krajina, sa velikim brojem sunčanih dana godišnje, ima idealne prirodne uslove za gajenje vinove loze. Čitav ovaj predeo poznat je po autohtonim sortama (tamnjanika, bagrina, začinak...) od kojih se prave čuvena vina. Sačuvane pivnice u selu Rajac, Rogljevo i Smedovac, u vidu kamenih kuća, sa podrumima delimično ukopanim u zemlju, građene su još u 18. i 19. veku. Danas se više ne grade, a u mnogim okolnim selima nestali su čitavi kompleksi pivnica. Mi smo posetili Rajačke i Rogljevačke. U Rajačkim pivnicama bili smo kratko.

	Sišli smo u Vinoteku, degustirali vina i rakije i odmah krenuli ka Rogljevačkim (u kojima veći deo grupe ranije nije bio), gde smo se zadržali duže
Rogljevo

Sačekao nas je domaćin Petko i odveo u njegovu „kamenu kuću.“ Prethodne večeri dogovorili smo se da kupimo meso u Negotinu i napravimo roštilj kod njega. Slavica nam je izabrala i kupila najbolje meso koje je vrlo brzo bilo spremljeno na roštilju. U međuvremenu, obišli smo selo, možda još lepše i živopisnije od Rajca, a onda se vratili kod Petka i degustirali odlične rakije od šumskih jagoda, od maline (ovo poslednje preporučujem!), crna i bela vina...U dobroj atmosferi, uz muziku sa CD-a, dok se napolju polako spuštala noć, proveli smo divne trenutke u dobro zagrejanoj prostoriji Petkove pivnice. Roštilj je bio vrhunski! Odvezli smo Negotince do njihovog grada, snažno im stisnuli ruku i zahvalili na zaista nesebičnoj pomoći i srdačnom gostoprimstvu. Do nekog novog susreta...

Ovo je samo delić prirode u koju smo kročili i kroz koju smo hodali...Negotinska Krajina i cela istočna Srbija, prepuna prirodnih lepota, netaknutih, još neviđenih, širi svoje lepe ruke i zove nas...zove nas da dođemo ponovo, i ponovo...i ponovo...Uskoro, uskoro...kažemo...

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda

PD Pobeda Web Team 2010.