UČKA, KRK I BRIONI

10.06. – 13.06.2010.

Posle planinarenja po našoj lepoj zemlji Srbiji, odlučili smo da se ponovo uputimo u Hrvatsku, popnemo na neku od njenih planina, susretnemo još jednom sa čudesnim Jadranskim morem, obiđemo ostrva, kao i družimo sa hrvatskim planinarima.

Tog četvrtka uveče, na put je krenulo oko 30 planinara. U ranim jutarnjim satima stigli smo u Rijeku i odmah otišli do zgrade Crvenog Križa gde smo se smestili i gde ćemo prespavati naredne dve noći. Kako nismo želeli da gubimo vreme, posle brzog prepakivanja, seli smo u autobus i uputili se ka ostrvu Krku. Dan je bio prozračan i blještao je od sunca, dok smo kroz prozor autobusa netremice posmatrali to voljeno plavo more koje se široko otvaralo pred nama i, kao i uvek, budilo uspomene...davne, divne uspomene...

Ostrvo Krk je uz Cres najveće od 1246 ostrva koliko ih ima Hrvatska. Od 1980. godine povezano je sa kopnom Krčkim mostom (bivši Titov most), dužine 1430 metara. Obala ovog ostrva veoma je razuđena, sa mnoštvom uvala, zaliva i šljunkovitih ili kamenih plaža, a samo ostrvo okruženo je sa još oko dvadesetak ostrvaca, hridi i grebena.
	Riva u Krku

Ušli smo u grad Krk i napravili pauzu od oko sat vremena. Raštrkali smo se na razne strane. Dok se živopisan gradić polako budio, naše oči i duša uživali su u pogledima na plavetno more u luci, srebrne galebove koji je preleću široko raširenih krila, uglačane pločnike uskih ulica i skaline, romantičnu katedralu...Polako osećamo kako nam se bude sva čula...Udišemo najlepše morske mirise...miris mediteranske lavande, lipe, smokava, čempresa, borova...Seli smo u baštu jednog restorana na rivi i lagano ispijali jutarnju kafu...i potpuno se opustili...

A onda je došlo vreme da krenemo dalje. Na parkingu gde nas je čekao autobus, pridružio nam se i Zoran, planinar iz riječkog planinarskog društva „Kamenjak“. On i njegovi prijatelji – planinari bili su naši divni domaćini naredna dva dana. Autobusom smo došli do prevoja Treskavac, koji se nalazi na putu između Punata i Baške, odakle je započela naša pešačka tura. Sunce je već uveliko grejalo, pa smo se namazali kremama za sunce, a glave pokrili kačketima i maramama. Grupa koja je krenula na uspon bila je omanja, ali vesela i raspoložena. Ostali planinari nastavili su autobusom do Baške, malog gradića na čijoj će se plaži kupati i čekati nas do povratka. Nekoliko njih u međuvremenu će obići i obližnji, živopisni gradić Punat.

I tako, prateći našeg vođu i visokog, dugonog i nadasve duhovitog Zorana, krenuli smo na uspon ka Obzovi – najvišem vrhu ostrva Krka (568m). Do Obzove se dolazi markiranom stazom - krševitim kamenjarom koji je i svuda oko nas,  tek tu i tamo prekriven oskudnom travom. U nekim uvalama nailazili smo čak i na vodu, veće ili manje bare...A u našem vidokrugu, koji je sa visinom postajao sve širi i širi, velika voda, ogromno more, kao i ostrva koja su izranjala iz njega, celom doživljaju davali su posebnu draž.
	Kamenjar
	Posle nekih dva sata uspona, popeli smo se na vrh. A sa njega, prekrasan pogled na početak zelene Bašćanske doline, na dalji masiv Krka, na ostrva Prvić, Sv. Grgur, Goli otok, a u daljini i Rab, kao i na veličanstveni masiv Velebita! U jednom trenutku, simpatična Rada, raširila je ruke, široko, široko...kao da je htela njima da obuhvati ceo taj prostor...i zaneseno uzviknula: „Ah, lepote, lepote!...“ Krenuli smo dalje...Prolazimo preko još jednog vrha slične visine - Zminja, 537m.
Na Obzovi
A onda, pojavila nam se u svoj svojoj lepoti ta zelena Bašćanska dolina, čiju divnu, zelenu boju ne može da dočara nijedan fotografski aparat na svetu! To zaista treba videti uživo. Pri polasku sa vrha, Zoran nam je, uostalom, i obećao taj veličanstveni prizor od koga će nam zastati dah...Dugo smo stajali na tom mestu, kao omađijani, začarani...A onda nastavili dalje strmo spuštanje kamenitom stazom, na nekim mestima prekrivenom i sitnim siparom...Sunce je u zenitu. Toplo je...Sve vreme je zelena dolina ispod nas, dok obala Baške i plavo more mame. Polako im se približavamo...
	Silazak ka Bašćanskoj dolini

Jedva čekamo susret sa vodom, a po neko i sa hladnim pivom! Silazimo sve više i više, već smo u nivou mora, a onda još koji kilometar do plaže. Čini mi se da i Zoran svoj korak produžava sve više i više, no, sledimo ga uporno i istrajno, a u sebi brojimo minute kada ćemo se konačno bućnuti i okupati u tom divnom moru! I konačno...plaža! I ta, ne tako hladna morska voda koja je kao melem obavijala naše umorne mišiće i rashlađivala celo telo...Dugo, dugo smo ostali u njoj, i plivali daleko, daleko...Više od dva sata uživali smo na plaži, a onda se našli sa grupom koja je tu provela skoro ceo dan i nastavili ka Rijeci. Uveče su riječki planinari, Gorana i Branko, došli po nas i odveli do prostorija planinarskog društva „Kamenjak“, koje se nalaze u samom centru grada. To je bila prilika i da prošetamo ulicama Rijeke koje su vrvele od ljudi, događanja, fešte, zabave...Tog dana bio je praznik Svetog Vida, a istovremeno je to i gradska slava grada Rijeke, čiji se sv. Vid smatra zaštitnikom. Ljubazni domaćini počastili su nas hladnim pićem i sa njima smo proveli kratko vreme u priči, kao i u duhovitom prepričavanju planinarenja na Obzovu. Još malo šetnje po gradu, a onda krevet i san!

	Sutradan ujutru, u 7 sati, krenuli smo autobusom ka Učkoj i prevoju Poklonu (951m), gde se nalazi i planinarski dom. Smeštena na jednoj od najsevernijih tačaka Mediterana, planina Učka dominira Istrom i Kvarnerom. Na Poklonu se opet sastajemo sa Brankom, Zvonkom, Mirjanom, Goranom, Zoranom i njegovom ženom Jadrankom. Posle kafice i osveženja, razdvajamo se.
Kafa na Poklonu
Veći deo grupe odlazi autobusom u Lovran na kupanje, a manji, nas nekoliko i domaćini, krećemo na uspon planinarskom, dobro markiranom stazom. Ona sve vreme vodi kroz divnu bukovu šumu, prijatnu hladovinu i ujedno kroz Park prirode Učka koji zauzima površinu od 160 km2.
	Pauza, domaćini i mi
	Učka je jedino mesto na svetu na kome raste endemični učkarski zvončić, i jedan je od poslednjih evropskih lokaliteta na kome ljubitelji ptica mogu videti beloglavog supa ili surog orla. U Parku prirode mogu se obići i dve poučne staze (Plas, koja prolazi vršnim grebenom Učke, i Vela draga, dužine oko 2 km). Posle nepuna dva sata, stižemo do vrha Vojak (1401m). Na samom vrhu sagrađena je (1911. godine) kamena kula – vidikovac i visoka je 5 metara.
Vrh Vojak

Kada je lepo vreme i dobra vidljivost, sa vrha se uživa u  jednoj od najlepših panorama u ovom delu Evrope – pogled na istarsko poluostrvo, ostrva severnog Jadrana, Cres i Lošinj, planine Gorskog kotara, Velebit, Ćićariju, Julijske Alpe i vrhove u Italiji. Na samom vrhu, ceo ambijent po malo kvare TV odašiljač i od nedavno – vojni radar!
	Grupa na vrhu
	Posle kraćeg zadržavanja, krenuli smo da se spuštamo ka mestu Liganj, gde stižemo oko 14 sati. I ta staza sve vreme vodi kroz šumu. Tu nas je sačekao autobus i odvezao do Lovrana, gde opet dugo odmaramo na plaži, kupamo se, uživamo...Oko 19 sati dolazimo autobusom u Opatiju, u kojoj provodimo neko vreme i obilazimo to najpoznatije mondensko letovalište još iz 18. veka. Prelepi hoteli, uređeni parkovi, velike gradske plaže, pogled na Rijeku i pučinu mora...
Opatija

Uveče se vraćamo u Rijeku. Po izlasku iz autobusa, Milan i ja nalazimo se sa Zoranom i Jadrankom i provodimo divno veče u jednoj riječkoj konobi, uživajući u neopisivom ukusu crnog vina, lignji i ribe. Negde oko ponoći, već umorni, ali preplanuli, osveženi morem i prepuni utisaka, smeštamo se u naše krevete i tonemo u sladak san...

Osvanula je i nedelja. Poranili smo i već u pola 6 ujutru krenuli ka Fažani. To je malo, simpatično mestašce, odakle polaze turistički brodovi za Brione. Posle doručka i jutarnje kafe, u 8 sati ukrcali smo se na brod i krenuli ka ostrvu Veliki Brion. Vožnja brodićem traje nekih pola sata. Sa broda ulazimo u turistički vozić koji nas vozi preko ostrva i zaustavlja se na pojedinim mestima. Od našeg vodiča slušamo dugu i zanimljivu priču o ovim ostrvima.

Autohtono rastinje, izvanredno očuvana mediteranska makija, zelene livade na kojima pasu jeleni, mufloni, aksisi, kao i arheološki lokaliteti, deo su brionskog krajolika i izletničkog programa. U safari parku, ogromnom, ograđenom i lepo uređenom prostoru, pored nas prolaze zebre, lame, nojevi, koze, ovce...
	Safari park
	Na prelepom mestu i u divnoj tišini, blizu čuvenog drvoreda, živi maslina stara hiljadu i po godina, koja i danas daje plodove, iako ju je pre 30 godina udario grom i rascepio joj stablo.
Stara maslina

Prvi put Tito je doplovio na Brione 1947. godine. Oko pet stotina stanovnika posle toga je raseljeno, jer su Brioni dve godine kasnije postali Brozov dom. Pune tri decenije, od 1949. godine do 1979. godine, Tito je boravio na Brionima šest meseci u godini. Obišli smo i Titov muzej, ispred koga se ovog puta, na moju veliku žalost, nije sijao njegov šljašteći srebrni kadilak. Kako smo mi poranili, njega još uvek nisu dovezli iz garaže i postavili ispred muzeja.

Posle tri sata obilaska, vrećamo se na brod i u Fažanu, odakle krećemo ka Puli. Nekoliko planinara silazi na plažu Valbandon, gde provodi narednih tri sata u kupanju. Mi odlazimo do grada, obilazimo arenu, stari grad, Zlatna vrata, rashlađujemo se sladoledom u gradskim baštama, a po malo gledamo i video bimove, jer počelo je svetsko prvenstvo u fudbalu...U tri sata, svi se sastajemo na parkingu ispod amfiteatra. Milan i ja pozdravljamo se sa grupom

Oni se vraćaju za Beograd, a mi ostajemo još koji dan da uživamo još malo...ali, sada ne više u planinama, vrhovima, moru i ostrvima, nego u nečemu još možda mnogo, mnogo lepšem...divnom i neodoljivom osmehu i nasmejanim okicama Milanovog osmomesečnog unuka Damjana, koji se rodio i živi baš tu, u Puli
	Damjan

HVALA JOŠ JEDNOM SVIM RIJEČKIM PLANINARIMA! BILI STE DIVNI!

Statistika: pregršt mora, sunca, ostrva, obala, šume, hodanja, plivanja, druženja, osmeha...

Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda

Fotografije: Marija Petrović, Željko Cvetić, PD Pobeda  Početna strana

Vođa puta: Milan Lončar,

PD Pobeda PObeda Web Team 2010