U poslednjih nekoliko godina, napisala sam mnogo izveštaja sa Tare. I prolećnih – prvomajskih, i zimskih – novogodišnjih... I svaki put mi se čini da to ne treba više da radim, jer šta reći još, šta napisati novo, a da se ne ponovi? A onda, odjednom, inspiracija grune, slike ožive, mirisi se pojačaju...i reči samo krenu, pokuljaju... Same od sebe. Pokušavaju da opišu neopisivo, da dočaraju doživljeno, da zauvek sačuvaju nezaboravno...
Stalno pokušavam da dokučim šta je to što nas toliko i uvek privlači njoj. Odakle ta ogromna međusobna povezanost i ljubav? Svi mi, koji joj se stalno vraćamo, duboko u sebi znamo odgovor. Naša ljubav prema Tari je kao večiti plamen. Neprestano tinja u našim srcima i na duši, a onda, kada odemo tamo, razbukti se i plamti neviđenim žarom...

Pri svakom našem dolasku, Tara ostaje uvek ista. Podjednako pitoma, podjednako lepa i nestvarna. Dočekuje nas sa istom strašću, i zimi, i na proleće...

Milenko i Bajaga, kao i njihove simpatične supruge, uvek su tu, srdačni i preljubazni. Sa osmehom koji je uvek na njihovim usnama. Dom u kome spavamo, besprekorno čist i uredan, atmosfera u njemu uvek topla i „zagrejana“ do maksimuma. Hrana koju ti divni ljudi spremaju ukusna i slasna. Te večeri, kada smo stigli, tamno nebo prekriveno mnoštvom zvezda bilo je siguran znak da će osvanuti božanstven dan. I tako je i bilo. Domaćini su ustali pre nas, spremili sve što treba za prvomajski piknik i otišli kolima do Biljeških stena da nas tamo sačekaju i ugoste. Posle lagane šetnje, za manje od dva sata, stigli smo do vidikovca.

Ovog puta, priključila nam se grupa od dvanaest Kladovljana, planinara iz planinarskog društva „Vrh“ iz Kladova. Svi isto obučeni, u narandžaste majice, sa narandžastim maramama oko vrata i kačketima na glavi, bili su prava atrakcija. Veseli i nasmejani, uvek spremni za šalu, vrlo brzo su se uklopili u grupu i naše druženje je započelo. Miris pečenih kobasica i slaninice koje su nam spremali Milenko i Bajaga zanosno se širio na sve strane. Posedali smo na drvene klupe, za stolove prepune hranom, i dugo ostali tu...jeli, pili, uživali u lepom pogledu na Drinu, šalili se, pričali, smejali...Sunce nije štedelo svoj sjaj, zrake i toplotu...A onda je došlo vreme da krenemo dalje. Nikada do sada nije se desilo da cela grupa koja dodje na Bilješke stene nastavi šetnju. Uvek se jedan deo grupe vrati istim putem u dom, a nas nekoliko nastavimo dalje...

Ne znam šta se desilo ovog puta. Da li zbog lepote dana, vremena na pretek, dobrog društva, veselog druženja, ili nečeg drugog...SVI su poželeli da nastave šetnju i NIKO se nije vratio! I tako, otišli smo do vidikovca Drlije, preko grebena, do sledećeg vidikovca, a onda i do vrha Smiljevac. Usput smo često pravili pauze, odmarali, slikali...U dom smo se vratili oko 4 sata popodne, a onda dugo sedeli napolju i uživali u blagom, popodnevnom suncu. Uveče smo napravili žurku. Vesele Kladovljanke pokazale su pravo umeće u igranju vlaških kola, a vrlo brzo, pridružili su im se i drugi planinari iz grupe, pokušavajući da što bolje (i brže) uhvate korak...

U nedelju smo planirali uspon na Veliki Stolac. Opet je osvanuo lep dan, topao, sunčan...Ovaj  boravak na Tari takođe se po nečemu razlikuje od dosadašnjih. Prvi put nas je kiša zaobišla, a vreme bilo božanstveno! Pa, iskreno, mislim da smo to i zaslužili! Ka Stolcu je krenula cela grupa (nas 35), sa mogućnošću da se oni koji se umore vrate istim putem nazad. I tako, malo putem, pa kroz šumu, pa preko jedne livade i uz (nevidljivu i zamišljenu) granicu sa Bosnom, stigli smo do prevoja sa kojeg se vidi Višegrad. Možda je i bilo planinara koji su pomišljali da odustanu, ali, Milan na čelu, a ja na začelju, neprestano smo ih bodrili i podržavali da ipak nastave dalje, da nije naporno, da je mnogo lepo tamo gore, na vrhu,  i da će uživati u pogledu...

Na prevoju je odustalo samo dvoje planinara. U dobrom raspoloženju, sa veselim („narandžastim“) Kladovljanima i Kladovljankama, duhovitim Zrenjanincima, slatkom dečicom (Stefan, Marija, Isidora i Anđelija), stigli smo na vrh. I opet, taj beskonačan, bezvremen, neopisiv, neponovljiv POGLED odozgo...Sledi dug, dug odmor na tom prostranom i širokom vidikovcu...Vraćamo se istim putem u dom. Kladovljani i Kladovljanke se slikaju svuda, u šumi, na zelenim livadama, na putu...

na vrhu

na vrhu, sa vidikom iza nas

Jarka narandžasta boja u kontrastu sa prolećnom zelenom pleni poglede i budi osmehe na našim licima. Sledi popodnevno odmaranje pored doma, pa opet žurka uveče, a zvezde su i dalje tamo...nepomične...na tamnom, tarskom nebu, žmirkaju i smeškaju nam se i one sa tih visina...

poziranje...

...planinara

U ponedeljak ujutru opraštamo se sa domaćinima. Odlazimo do Perućačkog jezera i ukrcavamo na brod. Nažalost, jezero je ovoga puta bilo prljavo. Prepuno plastičnih flaša, raznih otpadaka, polomljenih grana...Nimalo lep prizor ipak po malo kvari divne utiske koje nosimo sa Tare.  Zima je dugo trajala, snegovi su bili veliki, a po njihovom otapanju voda je porasla i povukla sve to đubre sa obala. Ljudi koji su to napravili su, nažalost, nemarni i bez trunke ekološke svesti. U nadi da će se jezero vrlo brzo ipak očistiti, posle nešto manje od dva sata vožnje silazimo sa broda i krećemo ka Perućcu. Obilazimo Vrelo, reku dugu 365 metara, prepunu ogromnih zelenkastih i žućkastih pastrmki.

Nastavljamo ka manastiru Rača i dok je grupa u obilasku, Milan i ja šetamo obližnjom prelepom stazom koja vodi kroz šumu, uz potok, pored zelenih livada...Da li znate kako izgleda RAJ? Ako ne znate, pođite tamo...i videćete...Naše putovanje završavamo na terasi restorana „Odmor na Drini“, pored Drine, u prijatnoj hladovini, uz odličnu hranu i piće.  

Zašto volim Taru, zašto joj se stalno vraćamo? Pitam se, pitam neprestano...Pa, (molim vas da mi oprostite na suviše ličnom), možda baš zato što se pre tačno deset godina, tog istog prvog maja, pod tim beskrajnim tarskim nebom, rodila i naša ljubav, moja i Milanova...Koja takođe gori kao večiti plamen, onaj, s početka moje priče...