Za 2. januar, planirao sam pešačku turu, sa usponom na najviši vrh Tare (Zvijezde), Veliki Stolac, 1673 m. Onima koji nisu bili spremni da pešače do samog vrha, predložio sam da pođu jedan deo puta sa nama (radi se o dobro obeleženom, makadamskom putu), i da se onda, u nekom momentu kada se umore, vrate istim putem u dom. Deo grupe ujutru je ipak ostao da spava, a među njima je bila i Mirjana Bjelajac, po njenim rečima, planinarka od 1989. godine. Mirjana je oko 14 sati krenula sama do obližnjih Omarskih vrela, dobro utvrđenom i poznatom stazom (širok šumski put), na oko 2,5 km od doma. Dobro je znala, opet po njenom priznanju, da je osnovno planinarsko pravilo da se u planinu nikada ne ide sam, a čak je odbila poziv i druge, manje grupe da im se priključi na istoj stazi, te pravdala to svojom ličnom osobinom, tj. “avanturističkim duhom” i “željom za istraživanjem”. Po povratku sa Omara, rešila je da ne ide utvrđenom stazom, nego, opet podstaknuta “avanturističkim duhom”, skrenula sa puta i sišla u livade. U tom trenutku, nije razmišljala da je već 15 sati i da je dan kratak, nije poštovala svoje godine (70 godina), niti se ikome prijavila gde ide. Nije bila svesna svog nepoznavanja planine u kojoj se nalazi, nije vodila računa o tome da je sneg počeo da pada i da se temperatura naglo spuštala, kao ni da će je uskoro uhvatiti noć. Nije imala kod sebe ni broj mog telefona, kao ni broj telefona domaćina planinarske kuće u kojoj smo bili smešteni. Nije poštovala osnovno pravilo ponašanja u planini – da se ne ide sam. Takođe nije imala ni bateriju, niti je bila adekvatno obučena za zimske uslove… 

   Sa Velikog Stolca vratili smo se malo pre pola 5. Nakon petnaestak minuta, kao grom nas je pogodila iznenadna vest koju nam je, ulazeći u trpezariju i držeći telefon u ruci, saopštio Milenko, naš domaćin: ”Jedna planinarka izgubila se u šumi!” A već je noć…Maja, ćerka Mirjane Bjelajac, iz Beograda nam je javila telefonom da joj se majka izgubila. Do broja telefona došla je preko policije koju je prvo obavestila, a onda i Državnu bezbednost i ne znam koga sve još (a koji bi, iz razumljivih razloga, potragu za njom pokrenuli tek sutradan, po danu). Brzo smo se organizovali: Milenko, domaćin, Đorđe, iz Nacionalnog parka i ja. U tom trenutku, u domu nije bilo više planinara sa iskustvom i dobrim poznavanjem planine, koji bi mogli da pomognu u potrazi. Svojim nepreciznim opisom gde se nalazi, preko mobilnog telefona sa koga se veza često prekidala, više nam je odmagala nego pomagala. U trenutku kada sam već pomišljao da obavestim i gorsku službu spašavanja i potražim još neku pomoć sa strane, pronašli smo je. Posle 2 i po sata upornog traganja, što terenskim vozilom, što pešačenjem po mraku, po snegu koji je i dalje vejao, gazeći preko potoka, kroz šipražje i šumu, po hladnom vremenu (-4 ºC), uspeli smo da je pronađemo kod Galničkog potoka, ispod Galina, na oko 2,5 km od doma. Bila je prilično iscrpljena, uplašena i promrzla, mokrih nogu, jer je i ona upadala i gazila preko potoka. Iz prilično velike jaruge u kojoj smo je pronašli, izveli smo je do vozila koje se nalazilo na Galinama i dovezli do doma. Usput nam je ispričala tu priču o njenom “avanturističkom duhu”, kao i “da nema ljudi sa takvim duhom, severni i južni pol nikada ne bi bili otkriveni”. Dodala je “da će ona “šmugnuti” i drugom vodiču, neki drugi put” i “da je to jače od nje”! 

    Ovaj tekst napisao sam kao upozorenje i opomenu, kako početnicima, tako i starim i iskusnim planinarima koji se ponekad “zaborave” i krenu putem kojim ne treba ići, takođe vođeni “avanturističkim duhom”.