Tara, maj 2009.

Zimski snegovi su se otopili, Tara je ponovo ozelenela, prolistala, procvetala, a mi smo, tradicionalno, kao i svakog Prvog maja, njoj krenuli u susret. Stigli smo na Predov krst u četvrtak uveče. Lepo uređena „Planinarska kuća“, topla dobrodošlica, ljubazni domaćin Milenko i njegovo osoblje, kao i uvek, u prvom momentu ostavljaju pozitivan utisak na planinare, koji se u takvom okruženju odmah i osećaju kao da su kod svoje kuće.

Iako je bila magla, na trenutak smo uspeli da vidimo Drinu, kao i visoke i vitke Pančićeve omorike, na strmim padinama. Kasnije smo se podelili u dve grupe. Nekoliko planinara rešilo je da se istim putem vrati u dom, a veći deo grupe krenuo je dalje, na uobičajenu šetnju do vidikovca Drlije (1323m), sa koga opet ništa nismo uspeli da vidimo zbog magle. Zatim smo nastavili blagi uspon kroz olistalu i zelenu šumu, prepunu mirišljavog sremuša i drugog cveća i bilja, i došli do vrha Smiljevac (1445m). Čeka koja se tu nalazi, svake godine je u sve gorem stanju. Sada je skoro potpuno polomljena i neupotrebljiva.

Opet kroz šumu, i polako putem, ka domu. Magla se već bila potpuno razišla, pa smo mogli da uživamo u pogledima, naročito na naše, i dalje omiljeno brdo, Galinik. Stigli smo u dom oko 15 sati. Pored doma, Milenko je napravio od panjeva nekoliko stolova i stolica, postavio i drvene klupe, pa smo se tu odmorili i malo osvežili. Pošto je bilo još dosta vremena do večeri, rešili smo da se prošetamo do Omarovih izvora i Marjanovog vidikovca. Zbog velikih snegova ove zime, vode je na izvorima bilo u izobilju.

U subotu, 2. maja, krenuli smo na pešačku turu ka kanjonu Brusnice. Vreme se prolepšalo. Sunce je sijalo punim sjajem, a zelena majska boja prirode još više je dolazila do izražaja. Bilo je puno planinara koji su prvi put došli u ove predele. Bili su oduševljeni, očarani...uživali su u svakom trenutku, u svakom pogledu...Preko Brautovog brda, ušli smo u šumu i krenuli na vidikovce odakle smo sa velike visine gledali Drinu.

Najviše smo odmarali na vidikovcu Čopin Bor, odakle se reka vidi sa dve strane i zaista, pogled na nju, bukvalno vas ostavlja bez daha. Nastavili smo dalje kroz šumu, malo se pomučili na nekim strmim delovima, zbog klizavog lišća i vlažne zemlje, no, po izlasku iz šume, opet smo uživali. U jednom momentu, polegali smo na travu, pogled uprli u nebo i tako zaćutali. Spajanje sa prirodom, potpuno...Dugo je trebalo našem vođi da nas natera da ustanemo i prekinemo taj predivan trenutak...

Tara je zaista prelepa planina. I svake godine, kada krenemo tamo, bilo zimi, ili u proleće, uvek se pitamo: da li da ipak ove godine malo promenimo? da možda odemo na neko drugo mesto?...sve strepeći da nam neće biti više interesantna, da će nam dosaditi...Ali, ne...svaki put, osećaj je isti. Lepa je, prelepa...I NIKADA nam neće dosaditi. Ona je postala naša omiljena planina, naša ljubimica kojoj ne možemo, a i ne želimo da odolimo.

U nedelju ujutru, pozdravili smo se sa domaćinima i krenuli ka Perućcu. Dan je bio prelep. Zaustavili smo se da obiđemo reku Godinu (dugačku samo 365 metara), njeno vrelo i vodopad, gde se uliva u Drinu, sišli do Perućačkog jezera, a onda smo nastavili dalje autobusom, preko Mitrovca, do Zaovinskog jezera i brane.

Put nas je vodio dalje. Ka Šarganu, Mokroj Gori, Mećavniku...Mokra Gora se nalazi između tri planine- Zlatibora, Šargana i Tare, a na obalama tri reke – Belog i Crnog Rzava i Kamešine. Unapred smo se radovali vremenu koje ćemo provesti na tim prelepim, skoro bajkovitim mestima. Prvo smo se uputili ka „Drvengradu“. Emir Kusturica, posle dvogodišnjeg boravka na tim prostorima i snimanja filma „Život je čudo“, uložio je sredstva i izgradio ovo čuveno etno selo, na brdu Mećavnik, iznad Mokre Gore. Obišli smo crkvicu, restoran, bioskopsku salu, galeriju, poslastičarnicu...Svi objekti napravljeni su od drveta, a male ulice i trgovi popločani su železničkim drvenim pragovima. Posle obilaska, peške smo se spustili do železničke stanice u Mokroj Gori. „Proći će podosta godina pa će se ljudi opet setiti gvozdenoga puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbez odmorišta i uživancije“. Ovako je krajem 19.veka govorio Mitar Tarabić, u vreme kada Šarganska osmica još nije ni postojala. Posle više od jednog veka, njegovo proročanstvo se obistinilo i „Ćira“, posle duge pauze od skoro četvrt veka, opet krstari Šarganom i Mokrom Gorom. Šarganska osmica je najatraktivnija turistička železnica u Evropi i predstavlja jedinstveno remek-delo u svetu, među prugama uzanog koloseka. 1921. godine počela je izgradnja. Da bi savladali planinski masiv Šagrana, graditelji su morali da saviju prugu kroz tunele, preko mostova i propusta ispod brda u obliku slova osam. Na pruzi je izgrađeno 22 tunela, pet mostova, a Šarganskom osmicom savlađuje se visinska razlika od 300 metara. 1974. godine je ukinuta, da bi 1999. godine doneta odluka o njenoj obnovi. Kupili smo karte, ušli u voz i više od dva sata uživali u prijatnoj vožnji kroz šumovite predele Šargana, izlazili i pravili kraće pauze na stanicama: Jatari, Golubići. Šargan-Vitasi., Ludi kamen...“Ćira“ je zaista ispunio sva naša očekivanja. I više od toga...

I na kraju, dobro ogladneli, odvezli smo se do restorana „Odmor na Drini“, koji se nalazi iznad same reke i tu jeli najukusniju dimljenu pastrmku na svetu. Dok je sunce polako zalazilo za litice kanjona, sedeli smo i razmišljali...Sabirali utiske, slagali slike, smešili se i već unapred znali da ćemo ponovo ovde doći...u zimu, pa u proleće, pa opet u zimu, pa u proleće...

Naša grupa planinara bila je simpatična, vesela i prepuna pozitivne energije. Hvala vam na lepom druženju.

Ovog puta, bez pređenih kilometara, visinske razlike, broja učesnika. Sve to je nebitno, u odnosu na lepotu koju smo doživeli i beskrajne trenutke sreće koje smo osetili.

	Mala pauza, fotografija za uspomenu, i idemo dalje...
Smiljevac

Na sve strane mali slapovi, vodopadi, prijatan žubor vode, žuto cveće u potocima, svežina. Uživali smo.
	Omarovi izvori

Ona je i dalje veličanstveno zelene boje, divna, predivna.
	Drina

Nastavili smo put kroz živopisne zaseoke, a onda se prekrasnom zelenom livadom, pored Galinika, spustili do puta koji nas je doveo do doma.
	Predah

	Tu smo napravili malu pauzu i fotografisali to lepo, veliko jezero, kao i malo, Lazićko, ušuškano ispod jedne velike stene i okruženo četinarima.
Lazićko jezero

I opet zelene livade, procvetali behari...proleće u punom jeku...
	Proleće


Ulazak u tunel	Jatare