Tara 2009

Kako stara godina polako počne da otkucava svoje poslednje sate i minute, tako naša srca počnu da kucaju sve brže, naše misli se sve više okreću ka njoj, a naša želja da što pre stignemo tamo, postaje sve veća i veća. Tara. Ta čudesna, čudesna planina, na kojoj, sada već tradicionalno, završavamo našu planinarsku godinu, ali isto tako započinjemo i novu. Tara. Planina u koju smo, jednostavno, zaljubljeni, za koju nas vežu mnogi lepi i nezaboravni trenuci. Tara. Planina na kojoj smo dočekali mnoge Nove godine, u sada već skoro “našem” planinarskom domu i družili se sa predivnim ljudima, našim dragim prijateljima-planinarima. Tara. Neponovljiva, prelepa, jedinstvena

Domaćin Milenko i njegovo osoblje takođe ne prekidaju sa tradicijom ljubazne dobrodošlice, pa su nas na stolu opet sačekali piće, pogača, sir…Pojeli smo toplu čorbu, smestili se u sobe i susedne apartmane i već oko osam sati, novogodišnja večera bila je na stolu. Krenula je muzika i vrlo brzo, svi smo bili na nogama. Plesanje je započelo. Smenjivali su se različiti ritmovi, svirala je muzika za sve generacije, jer upravo takva je i bila naša planinarska grupa. Puno, puno mladih, i nas, malo (ili malo više) starijih…Novu godinu dočekali smo uz Mesečinu, Kalašnjikov, Čaj šukarije. Odbrojavali smo: deset, devet, osam…U ponoć, zaiskrile su prskalice na sve strane, sa zvučnika su zagrmeli trubači…i puno, puno poljubaca, zagrljaja, čestitki, osmeha, lepih želja…za srećnu Novu 2009. godinu! A onda, svi jakne na leđa, pa napolje, na sneg…

Pucalo je na sve strane, rakete su letele u visine i rasprskavale se u najrazličitijim bojama na tamnom nebu, a mi smo vikali iz sveg glasa i radovali se kao deca. A onda, u novu godinu ušli smo sa novogodišnjim valcerom. Uz taktove divnog “Na lepom plavom Dunavu”, zaplesali smo i svi u jednom momentu poželeli da nam ova nova donese puno, puno zdravlja, sreće, i naravno, još ko zna koliko planinarenja i neotkrivenih lepota. Zatim su domaćini podelili novogodišnju lutriju: besplatno piće za celu godinu, vikend za dve osobe na Predovom krstu i još po neku lepu nagradu. A onda, Vanja je donela periku boje “a la Zorica B.” i ludiranje je započelo. Ni naš vođa nije mogao da joj (mu) odoli…

Sutradan ujutru, svi smo spavali malo duže. Posle doručka, krenuli smo u laganu šetnju do vidikovca Bilješke stene (1225m). Od doma su udaljene 6 i po kilometara. Odozgo smo ipak uspeli da vidimo Drinu, jer se magla iznad nje bila povukla. Veći deo grupe istim putem vratio se nazad, a nas 19 krenulo je na obližnji vrh Smiljevac (1445m). Sneg koji smo prtili, penjući se kroz šumu do vrha, nije bio mnogo dubok. Bilo ga je više prošle godine. Ali bio je divan i beo, suv, kao šlag…škripao je ispod naših cipela. Pri silasku sa vrha, da bismo se malo zabavili i prekinuli monotoniju hodanja u koloni, odjednom smo se “otkačili” i počeli da se grudvamo. Grudve su letele na sve strane, a protivnici su bili svi na vidiku. Niko nije bio pošteđen. Smejali smo se do suza dok smo jedni drugima zabijali hladne grudve snega za vrat, a isto tako ih primali u lice…Uveče smo se opet okupili u trpezariji. Posle večere, izvlačili smo poklone spremljene za našu novogodišnju tombolu.

U ponoć, dočekali smo i Vanjin rođendan. Pet minuta posle ponoći, ušetala je u trpezariju i ne sluteći šta je čeka : bezbroj prskalica koje smo u tom trenutku upalili, rođendanske pesme koje su joj otpevali prijatelji, pokloni, njena omiljena pesma koja se razlegla preko zvučnika. Njeno lice bilo je zbunjeno, ali istovremeno ozareno i srećno. A onda opet muzika, igra, možda još veselije nego za sam doček. Opuštenije. Ludo. Nezaboravno.

Treći dan. Spremamo se da idemo na Veliki Stolac (1673m). Obradovalo nas je sunce koje smo tako nestrpljivo iščekivali i kome smo se posebno radovali. Jer tek kada ono zasija punim sjajem, vidite koliko je lepa priroda oko vas.

Neću ponovo opisivati osećanje koje nas obuzme kada smo na tom mestu. Jednostavno, samo dođite TO da vidite. Jednostavno, samo pođite i vi jednom sa nama…da vidite tu LEPOTU. Ukoliko do sada niste. I nećete zažaliti. U dom smo se vratili po mraku. A tamo, topli radijatori, topla atmosfera, topli osmesi na sve strane i…vruća rakija! To veče smo pevali. Opet tradicionalno, uvek imamo

mali

orkestar. Ovog puta: gitara, češalj, melodika. Divne starogradske, setne sevdalinke, predivni glasovi…Do novog dana i još dublje u noć.

U subotu, 3. januara, pošli smo na Galinik (1305m), naše omiljeno brdo. Novogodišnji uspon na Galinik polako prerasta u tradiciju, jer je ovo šesti uspon na ovaj vrh koji je posebno atraktivan zbog svojih strmih padina. Ovog puta, malo smo promenili maršrutu. Krenuli smo preko Brusničkog potoka i popeli na Brautovo brdo, pa smo uspon na vrh započeli sa zapadne strane. Posle nešto više od pola sata penjanja, došli smo do grebena. Na samom vrhu nema puno mesta za stajanje, ali smo se ipak nekako skupili, Slavko je uspešno postavio svoj aparat, i nastala je ova slika…

Spustili smo se još strmijom, severo-istočnom stranom. Snega je bilo manje nego prethodnih godina, ali ipak dovoljno da bismo bili maksimalno oprezni, jer je bio suv i noge su samo klizile nizbrdo. Uz više ili manje muke, ipak smo bezbedno sišli na Galine i tu opet sebi dali oduška. Kada se ispred nas pojavila beskrajna bela livada, bacili smo rančeve, štapove, raširili ruke i…trčali, bacali se i valjali po snegu. Potpuno neobuzdano, kao deca! Razdraganost, radost, sreća…Prštale su na sve strane. Uveče provodimo još jedno lepo veče. Ovog puta, oproštajno. Opraštamo se od Tare, ali ne zauvek…Samo na nekoliko meseci, pa onda opet, eto nas ponovo tu. U proleće, kada se istope snegovi, sve probudi, olista i ozeleni.

Sutradan pre podne, svako je radio šta je želeo. Deo grupe otišao je do Omarskih vrela i Marjanovog vidikovca, drugi su prošetali do Jokićevih potoka, a ostali su se pakovali ili do iznemoglosti sankali na “klisku”, niz padinu ispred doma.

Mi koji smo došli automobilom, krenuli smo ranije. Veći deo grupe kombijima malo kasnije, posle ručka, negde oko pola 3. Još jednom, veliko HVALA našim domaćinima. Na toplini, ljubaznosti, gostoprimstvu. Dok smo kroz prozor automobila gledali bele, bajkovite tarske predele kako nam polako nestaju pred očima, srce nam se stezalo…

Beograd. Siv, hladan i umoran od neprospavanih noći. Pokušavamo da što duže zadržimo, sačuvamo, zapamtimo prelepe slike koje nosimo sa Predovog krsta. Ne damo da tako lako odu u zaborav…Čuvaćemo ih dugo, dugo…do neke nove Tare!

Za četiri dana ukupno prešli 49 kilometara i savladali 1980 metara uspona u zimskim uslovima.

Uobičajenim putem, preko Vitomirovca i Kapetanovih voda i preko predivne livade koju deli nevidljiva granica između Srbije i Bosne, stigli smo na Veliki Stolac.
	Deo grupe na vrhu
I odmah otišli do našeg vidikovca.
	Pogled sa vidikovca

Ovog puta, na Predov krst stigli smo popodne, na sam dan dočeka Nove godine, 31. decembra. Putovali smo bezbedno. Dva minibusa i jedan putnički automobil. Snega je bilo na uzanom putu koji vodi kroz klisuru rečice Dervente, a zatim uzbrdo, do doma, ali nije bilo mnogo leda. S obzirom da je na vreme posuta rizla, lanci nisu bili neophodni.
	Ispred doma

Boca i Milan su nam, kao i prošle godine, priredili nezaboravan vatromet.
	Vatromet

Bane i Boca, raspoloženi “voditelji”, beskrajno su nas zasmejavali. Podeljeno je mnogo smešnih, maštovitih, a i (sada priznajem) “veselih” i “nameštenih” poklona.
	"Namešten poklon" - Kecelja

...kao iz bajke, zar ne?
	Na vrhu Galinika


Kanjon Brusnice sa Marjanovog vidikovca	Deca se sankaju


Slike...	...koje se	...ne zaboravljaju