SOPOTNICA I RAFTING LIMOM

16. – 18. 05. 2008.

Tog petka, vesela grupa uglavnom mladjih planinara i nas nekoliko, malo starijih, udobno smo se smestili u dva minibusa i otisnuli  put Prijepolja. Uz odabranu muziku, dobro raspoloženje i sigurnu vožnju, stigli smo oko 10 uveče u planinarski dom u selu Sopotnica, na planini Jadovnik. To je planina koja se nalazi u zapadnoj Srbiji, jugoistočno od Prijepolja, između reka Mileševke i Lima.
	Predeli

Sopotnica je razuđeno planinsko selo na zapadnim obroncima Jadovnika i nalazi se na nadmorskoj visini od 700 do 1000 metara, sa zaseocima Vukašinovići, Tmušići, Vulovići...u kojima ima 45 domaćinstava i oko 100 stanovnika. Do planinarskog doma, koji se nalazi na oko 1000 metara nadmorske visine, u centru sela, dolazi se makadamskim putem, kroz gustu hrastovu i grabovu šumu, koji postaje sve uži i uži, okomito se penjući naviše, tik uz strme i duboke provalije. Kako smo tuda prošli noću, tek u nedelju ujutru, u povratku, gledali smo bez daha uzbudljive predele kroz koje smo prolazili i divili se neobičnoj, divljoj prirodi u najlepšim majskim bojama.

	Ono zbog čega se najviše ide u taj kraj su čudesni slapovi reke Sopotnice i stare vodenice,  što predstavlja i najveću atrakciju ovog predela.
Vodenice

Postoji i legenda koja kaže da su davno, davno, jednog veoma sušnog leta, kada su sve vode tog kraja presušile, očajni meštani krenuli niz planinu. Iznenada, kroz mrklu noć, začuo se nepoznat, gromovit glas: - Birajte, nesrećnici: hoćete li vodu ili sreću? – Vodu, vodu nam daj! – zavapila su žedna usta, - a sreću ćemo potražiti sami! I u taj  mah, zemlja zadrhta, litica iznad njih se raspuče i niz planinu poteče silna voda, a od ogromnog vodopada odjednom nastade reka, koja sopoćući produži do Lima... Inače, sama reč sopot označava vodopad, slap koji huči, žubor... 

Izvirući ispod vrhova Jadovnika, nemirno preskačući strme planinske terene, usput praveći veće ili manje vodopade i slapove, nakon kratkog toka, reka Sopotnica uliva se u Lim.
	Vode Sopotnice

«Reka je opredelila život sela. Ona je njegov srčani puls i pupčana vrpca. Od pamtiveka su vodenična kola i čeketala kloparala i hranila ljude, a valjarički maljevi, aršini i raboši valjali, merili i zarezivali ljudske sudbine i svi zajedno prijatno remetili prirodnu tišinu ove divljine» (citat hroničara ovog kraja, Veruovića, preuzet sa Internet prezentacije Sopotnice). Pre nekoliko godina, slapovi Sopotnice i ceo ovaj kraj, postali su spomenici prirode prve kategorije. 

U subotu ujutru, krenuli smo ka najvišem vrhu Jadovnika.
	Naša grupa

Preko prevoja Šćepanica i Malog Jadovnika, uglavnom zaravnjenim zelenim livadama, došli smo skoro do samog vrha Katunić (1733m). Kako su na njemu i dalje postavljeni neki vojni objekti, udobno smo se smestili na stene obližnjeg vidikovca iznad Sjenice i Aljinovića. Dugo smo sedeli tu, uživali, okretali se na sve strane, pokušavajući da prepoznamo sve planine koje se odatle vide, u bližem ili daljem okruženju. Kada je dobra vidljivost, vidi se oko dvadeset planina, a mi smo ih izbrojali dvanaest! Zatim smo krenuli nazad. Put nas je vodio preko Bakuše, Savinog krša i Osoja. U jednom momentu, zelena, gusta šuma, pojavila se ispod nas, a u njenom podnožju već smo videli raštrkane kuće Sopotnice. Tu, među tim gustim granama, u dubokoj hladovini šume, znali smo da se krije ona, ta čudesna reka Sopotnica i njeni još čudesniji i uzbudljiviji slapovi. I zakoračili smo u nju...

Polako smo se spuštali obeleženom stazom, ponegde skretali sa nje i istraživali prilično strme prečice, a onda, odjednom, začuli smo huk, huk vode, slapova, vodopada...I evo ga, ispred nas, božanstven, bezvremen, večan, zimi zaleđen, a leti razuzdan, uzbudljiv...
	Vodopad	Vodopad

Rasprskava se na sve strane, pravi prijatnu svežinu, a njegov huk nadjačava naše glasove i ostavlja nas bez reči...Osmeh ne silazi sa naših usana. Fotografišemo ga sa svih strana, iz svih uglova. Ne zna se odakle je lepši...Nastavljamo dalje da silazimo. Nailazimo na još nekoliko manjih ili većih tokova reke koji se najpre spajaju, zaim granaju, pa opet formiraju slapove i brzake koji se slivaju niz strme litice, da bi nas na kraju sačekao još jedan vodopad, iznad samih vodenica. Tu, preko klizavog kamenja, prelazimo njegove slapove, slikamo ga odozdo, a onda dolazimo do starih vodenica i valjarica. Nekada su one sve radile, u njima se mlelo žito i valjalo sukno za ćebad i odela, što je bila važna delatnost meštana. Ali, nažalost, to je sada samo prošlost. Mladi napuštaju selo i odlaze u grad, a ostaju samo stari. Vodenice su ostale tu (neke su i obnovljene), kao mali etno-muzeji, pravi dragulji tog kraja koji svedoče o prošlim vremenima. Mladi iz naše grupe bili su očarani predelom i sav umor od prepešačenih skoro 26 kilometara nestao je u trenutku. Prilazili su vođi i zahvaljivali mu  što ih je doveo tu, na to čudesno mesto za koje ranije nisu ni znali da postoji. U tom momentu, kratak prolećni pljusak sručio se na nas.  Sklonište smo našli upravo tu, ispod nadstrešnica starih vodenica. 

Čekajući da kiša stane, vraćali smo se u prošlost i zamišljali slike... Prepuni utisaka, vratili smo se u dom, gde su nam Slaviša, učitelj iz sela i njegova žena pripremili ukusnu večeru. Prilično umorni i veoma pocrveneli (jer bilo je dosta sunca tog dana), otišli smo na spavanje. Dok smo se uspavljivali, pred očima su nam se presijavali slapovi vodopada i rasprskavale kapljice vode, a u ušima hučali brzaci...

U iščekivanju da kiša stane

 
A onda je došla nedelja i dan za rafting. Tek to je bilo pravo uzbudjenje. Uglavnom za većinu planinara iz grupe kojima je ovo bilo prvo splavarenje. Spustili smo se minibusevima preko Brodareva, do međugraničnog prostora Kumanica. Posle obilaska zanimljivog i malog manastira Kumanica, skoro uklesanog u stenu, sišli smo na obalu reke. Lim je, pored Tare, jedna od najlepših planinskih reka, koja se otrgla iz podnožja Prokletija i potekla iz Plavskog jezera. Čuvena je po svojim brzacima, tzv. bukovima, koji imaju ocene od 2 do 5, u zavisnosti od težine i zahtevnosti buka. U poslednje vreme, Lim se bori sa zagadjenjem za koje je, nažalost, najviše kriv čovek. Ali, isto tako, taj čovek pokušava da se, više, ili manje uspešno, izbori sa tom nesrećom, te se stalno organizuju čišćenja ove reke. Ipak, malo po malo, Lim se oporavlja, pa u njemu već plivaju deverike, štuke, pastrmke...

I ove godine, kao i prošle, rafting nam je uspešno organizovao splavar Sima. Ovog puta, oprema koju nam je spremio, bila je kompletna: odela, jakne, gumene čizme, kacige.
	Ekipa

Vrlo brzo smo se utegli u ronilačka odela, stavili kacige, slikali i...avantura je započela. Smestili smo se na četiri čamca i otisnuli Limom. Već na početku naše deonice, prvi buk, za koji su nam pričali da je prilično zahtevan, uspešno je savladan. Veština planinara-splavara na našem čamcu za svaku je pohvalu. Tu je i Simin sin, dečkić od 5-6 godina, kome ovo nije prvo splavarenje. Sa malom kacigom na glavi, krupnih okica i veselog osmeha, uzbudljivo je komentarisao svaki sledeći brzak, uživao u propinjaju čamca i prskanju vode koja nas je prelivala sa svih strana.

I tako, malo mirne vode, pa opet huk buka koji je ispred nas, naš čamac u buku, propinjanje čamca, vesla koja ujednačeno rade, voda koja nas preliva sa svih strana, adrenalin koji raste...Vičemo iz sveg glasa... zaista, neverovatan doživljaj! Skoro se približavamo cilju...još samo jedan buk...Raspoloženje na čamcu raste, trenutak opuštenosti i male nepažnje...Udarac o talas i u deliću sekunde, eto nas ispod vode! Otvaram oči i gledam na gore, malo gutam limsku vodu,  prsluk me podiže ka površini, nema straha...izranjam...udišem vazduh i tu sam, pored čamca... izvlače me...Za mnom izranja vodja, takodje bezbedno, nema opasnosti...
	Ka buku	Buk

A onda je usledio smeh...I zadovoljstvo što se sve ipak dobro završilo. Ako je i bilo nekog straha, on je sada potpuno raspršen, a ovo upadanje u buk je jedno potpuno novo iskustvo. Polako stižemo do cilja, a to je Brodarevo. Izlazimo na obalu. Sva naša deca su zadovoljna. Trljajući i brušući mokre glave, sa uzbudjenjem su nam prepričavali njihove avanture, dobrovoljna uskakanja u vodu Lima, a neki od njih možda su očekivali i veće brzake, ali to ćemo ostaviti za drugi put.

Obilazimo manastir Mileševa, ručamo u istoimenom hotelu u Prijepolju i krećemo ka Beogradu. U autobusu je atmosfera zagrejana do maksimuma. Muzika je «odvrnuta do daske». Svi pevaju. Ulazimo u Beograd koji je samo koji sat ranije bio bukvalno «bombardovan» gradom veličine oraha. Razilazimo se sa osmehom, uz čvrst stisak ruke i sa rečima da je ovo zaista bila možda neponovljiva avantura. 

Subota: dužina ture 26 km, savladana visina 830 m, vreme trajanja ture 10 sati, učestvovalo 24 planinara.

 Početna strana