Divan dan - Ostrovica

Subota, 22. novembar 2003.     Svanuo je divan dan, takav kakav se samo poželeti može za jednu planinarsku šetnju. Ovim je potvrđeno da naš vodič, divna dama, spretna kao gazela, Branka Šikić ima veze gore sa dotičnim.     Cilj nam je prelepa planina Rudnik, najviša planina u Šumadiji koja se kao osamljena planina zaobljenog oblika izdiže iz ravnice i pruža pravcem jugozapad - severoistok u dužini od 18 km.     Krenuli smo našim autobusom "koga mnogo volimo" (kraj citata). Putovanje je proteklo u veselom raspoloženju koje nije moglo da poremeti ni pucanje gume ispred Rudnika, jer smo zahvaljujući našem odvažnom i spretnom vozaču, na tri točka, tačnije na pet guma, bezbedno stigli do odredišta. Tu nas je sačekao domaćin sa pogačama i kajmakom, neprskanim jabukama i naravno šljivom u tečnom stanju.

    Posle malog okrepljenja krenuli smo na Ostrovicu (Ostrvicu), usamljenu vulkansku gromadu visoku 758 m. na čijem vrhu se vide ostaci srednjevekovnog grada, kažu vizantijske princeze, žene Đurađa Brankovića, poznatije u narodu kao "prokleta Jerina", izgrađenog verovatno na temeljima rimskog utvrđenja, a spaljenog i razrušenog od strane Turaka 1739. godine.Usred prelepih livada štrči jedna stena cilj naše prve etape.Staza je uredno markirana. Lagano napredujemo. Uspon počinje da biva sve strmiji. Ono malo drveća za koje smo se pridržavali već je za nama, a pred nama je stena. Ali mi smo hrabri i idemo napred. Oni iskusniji pomažu svojim primerom i savetima. I za tili čas čitava grupa je na vrhu sa koga se, malo je to reći, pruža prekrasan vidik kao nagrada upornim planinarima.

Prekrasan vidik sa Ostrovice

    Odmah je lociran, tamo u daljini, Rajac, preko koga se nazire Medvednik, zatim levo su Ovčar i Kablar, a iza njih Zlatibor. Malo izmaglice nam ne smeta, stojimo na uzanom prostoru i uživamo u zasluženom vidiku.
    Pred nama je zatalasana Šumadija, ispod nas je ljuta stena koju smo uspešno i bez gubitaka, savladali, a iznad nas je samo nebo. Osećamo se izvrsno. Slikamo se za uspomenu i krećemo nazad. Spust protiče bez problema.
    Naš dobri i lepi autobus koga svi mnogo volimo, čeka nas u podnožju. Krećemo ka šumskoj kući gde se uz čaj i kafu okrepljujemo, a onda pravac na Mali i Veliki (1132 m.) Cvijićev vrh. Staza je odlična, prolazi kroz gustu bukovu i hrastovu šumu, krivudava i sa, za nas, blagim usponima.

Raspoloženje je na visini kao i vrhovi ka kojima krećemo. Posle skoro 2 sata hoda stižemo na Veliki Cvijićev vrh. Kratak predah uz užinu iz ranca, okruženi antenama repetitora i mobilne telefonije i polazak ka Malom vrhu na koji autor ovog teksta iz opravdanih razloga nije stigao.     Povratak u šumsku kuću protiče u veselom raspoloženju zbog uspešno obavljenog zadatka i predivno provedenog dana u izuzetnom okruženju daleko od gradske buke i zagađenosti svake vrste.     Sada se debelo gostimo, tu su, zahvaljujući gospođi stomatolog, čvarci, proja (doduše pečena samo sa jedne strane, vreme je za novi šporet), pohovani karfiol i dr.,zatim pita sa višnjama i iznad svega crno gusto vino iz Rajačkih vinograda u kristalnim čašama.

Podnožje Ostrovice

    Dobro raspoloženje se prenosi i u hotel "Neda" u čistoj i prelepoj varošici Rudnik gde svraćamo na još jedno okrepljenje na putu za Beograd u koji posle dva sata ugodne vožnje stižemo prepuni utisaka, pomalo umorni, ali zadovoljni.
    Na kraju valja reći da je ovo bio odličan i divan dan, počev od prelepog vremena, toplog autobusa sa sigurnim vozačem, autoritativnog, ali ne nametljivog vodiča, pa do hrabrih i veselih planinara. Ukratko, ko nije bio sa nama na velikom je gubitku.

izveštaj: Dragoslav A. Milutinović PD Pobeda, Beograd