Snega
je još uvek
bilo na nekim
mestima, ali se vrlo brzo povlačio pred ljubičastim
šafranima koji su se sve
više i više širili po livadama i
blagim rajačkim padinama...
RAJAC
20. 03.
– 21.03. 2010.
Nekoliko puta godišnje, sada već i tradicionalno, naša prijateljica Gorica, planinarka Pobede, vodi na planinarenje zrenjaninske srednjoškolce kojima i predaje. Ovog puta, za vodiče je izabrala Boru Klompu i Milana Lončara. U subotu ujutru, njihov autobus prošao je kroz Beograd, „ukrcali“ smo se u njega i vrlo brzo stigli na Rajac. Popili smo kafu, doručkovali i krenuli u šetnju. Dan je bio predivan – topao, sunčan, bez vetra...proleće je mirisalo na sve strane. Još samo nekoliko sati delilo nas je od njega.
|
Snega
je još uvek
bilo na nekim
mestima, ali se vrlo brzo povlačio pred ljubičastim
šafranima koji su se sve
više i više širili po livadama i
blagim rajačkim padinama...
|
|
| Šafrani i sneg |
 |
Izranjali su iz belog snega, suve, ugažene trave, pored potoka koji su se takođe budili iz dugog, dugog, zimskog sna... |
| Potok |
|
Došli
smo do Dobrih voda, napravili pauzu...
|
 |
| Dobre vode |
 |
... a onda se uputili ka Suvoboru. |
| Profesori i deca |
|
Na vrhu je bilo veoma živo. Jedna grupa beogradskih gimnazijalaca već se na njemu odmarala, sunčala na prijatnom suncu, posmatrala udaljene vrhove planina...Pridružili smo im se u tom uživanju, šalili i smejali.
|
 |
| Na Suvoboru |
Nastavili smo dalje, ka Ravnoj Gori. Prilikom spuštanja sa vrha Suvobora, jedna planinarka povredila je koleno. Bora je produžio sa decom, a Milan, dve profesorke, povređena planinarka i ja, sišli smo do asfalta i pokušali da pozovemo neki auto ili taksi kako bismo je transportovali do doma. Posle sat vremena, njen prevoz je stigao, deca su upravo u tom trenutku pristigla sa Ravne Gore, pa smo svi zajedno krenuli nazad...
 |
U smiraj dana i uz divan zalazak sunca, preko Dobrih voda i vrha Rajca, dočekavši i proleće u pola 7 uveče, spustili smo se do našeg doma. Posle večere i malo priče, brzo smo se povukli u sobe. |
| Zalazak sunca |
|
U nedelju, manja grupa dece i nas nekoliko, starijih, krenuli smo na Vijuljak, obližnji vrh, pokriven četinarima i uvek zelen, na kome su nas sačekale suve stene. |
 |
| Uspon na Vijuljak |
 |
Posedali smo na njih i pravili planove – gde ćemo još ići i šta bi deca volela da vide. |
| Na Vijuljku |
| Preko drugog vrha, Petlače, i ponovo vrha Rajca, vratili smo se u dom. |
 |
| Na vrhu Rajca |
 |
Posle ručka, spakovali smo sve stvari i krenuli autobusom nekoliko kilometara niže. Plan nam je bio da obiđemo slapove i vodopad u neposrednoj blizini doma. Izašli smo iz autobusa i strmom stazicom kroz šumu, spustili smo se do njega. Leti potpuno presuši, a sada je bogat i pun vode.
|
| Vodopad |
Nastavili smo ka selu Slavkovica,
obišli Crkvine,
ostatke manastira posvećenog Vavedenju Presvete Bogorodice, zadužbine
kralja
Milutina. U njemu su pronađeni sarkofazi despota Đurđa Brankovića i
njegove žene
Jerine. Došli smo do autobusa, parkiranog u centru sela, gde
nas je čekao drugi
deo grupe, a zatim krenuli ka Beogradu. Preplanulih lica, po malo
umornih nogu
(koje su za dva dana prešle 35 kilometara!) i zadovoljni,
rastali smo se sa
decom, ali samo na kratko. Već za mesec dana, družićemo se ponovo.
Ceo
ovaj
izlet imao je neku posebnu simboliku. Početak proleća dočekali smo na
našem
Rajcu i u našem domu, svi zajedno: mladi
srednjoškolci, na korak od odrastanja,
a već tako zreli i samosvesni, sa srcem punim ljubavi prema planini,
prirodi,
planinarenju, i mi, stariji, koji se trudimo da im tu ljubav probudimo,
negujemo i neprestano razvijamo.
A
u našoj
ulici, sačekalo nas je iznenađenje: drvo preko puta ulaza u
našu zgradu,
procvetalo je! Preko noći…
Vodiči
po
Rajcu: Boro Milosavljević, Milan Lončar, PD Pobeda
Vođa puta:
Gorica Krstić, PD
Pobeda
Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda