Nekih događaja u životu, čovek se rado seća. Jedan takav zbio se i u mom životu. Pokušaću da vam ga ukratko opišem i podstaknem da i vi, jednoga dana, doživite tako nešto.
    Naime, radi se o splavarenju Tarom i Drinom u organizaciji Planinarskog društva POBEDA, a pod vođstvom gđe. Mire Paunović. Ovo je, mislim, san svakog muškarca (a i poneke žene), željnog avanture i visokih doza adrenalina.
    I tako, jedne večeri (četvrtak), zaljubljenici u avanture, odvažno društvo različitih godišta i pola, pa čak i državljanstva, koje je brojalo između 48 i 49 duša (zavisno da li je Mira brojala Radu ili ne), krenulo je savremenijom replikom autobusa kompanije Krstić i sin U NOĆ.
    Kako to već biva, odmah su krenula osveženja u vidu ića i pića i dok smo dlanom o dlan, već smo bili na Tjentištu (petak), prvoj etapi naše, kako će se to kasnije ispostaviti, istinske avanture.
Tu smo pritegli opremu, dodali provijant koji smo u putu potrošili i puni optimizma i vere u svoje snage i sposobnosti, krenuli, za vodičem, divnim i odvažnim gospodinom, koji nam je usput, na predasima, recitovao pesme i pričao lovačke priče, UZ BRDO.

    Prašuma Perućica dočekala nas je kao svoje najrođenije. Raširila je svoja ogromna zelena nedra i za tili čas nas, sa sve cipelama, progutala. Tu i tamo, iz mora zelenila, izvirio bi po neki oblačić koji bi, u znak dobrodošlice, prosuo na nas malčice kiše, koliko da nas osveži. U tim trenutcima palila se neka mala sijalica koja nam je ukazivala na razloge zašto naš vodič Mira "kiša" ima takav nadimak, ali to još nismo ukapirali.

    Preskakanje preko oborenih stoletnih stabala, potočića i ko zna čega još, bila je dečja igra. Uzbrdice i spustovi, takođe. A onda, nagrada, veličanstven pogled sa vidikovca, na prekoputa, takođe veličanstven vodopad zvani Skakavac. Lepota je kratko trajala jer se magla iznenada spustila, a sa njom i kiša (Miro, Miro).

    Pokisli i malčice umorni sišli smo do Tjentišta gde smo se malo okrepili, pa našim dobrim i lepim i suvim i toplim, autobusom, pravac u naš logor za naredna dva dana, na Bastacima, NA ZEMLJU.

    Logor (ustvari kamp) sličan onima, znate već kojima, sem što nije bio ograđen. Tačnije bio je, s jedne strane Drina, sa ostale tri, nedođija, odozgo kiša (Miro, Miro), a dole, zemlja i to ona najtvrđa. šatori, malo veći od naprstka, ali ne pkrokišnjavaju. Mrak se već spušta, a mi se još nismo ni smestili. Kasnije se ispostavilo da je to bilo odlično. Onako u mraku, srodne duše su se brzo našle, a oni ostali, pa ko im je kriv. Neki su spavali sami u šatoru, ali su se posle kajali zbog toga.

   E kad smo se rasporedili, raspakovali i izvidili gde je šta, počinje ono što će svima ostati dugo, dugo u sećanju - plavo veče, plavo da li zbog plavih voda Drine, plavičastog dima logorske vatre ili jedne plavuše, ne znam. Prijateljstva sklopljena u busu, sada se učvršćuju, nova sklapaju, a stara proširuju i produbljuju. Pesma i svirka. Opuštanje je trajalo do sutradan (subota), kada je počela prava avantura.

   Zadužili smo pojaseve za spasavanje, ronilačke čizmice (za dame), najlon kese za glavu i noge i kombijima krenuli iz kampa, uz Drinu, pa u ekološku državu Crnu Goru, uz Taru. Usput, u jednom od kobija započeto je, uz pesmu i viceve, jedno divno druženje koje i danas traje.


   Po dolasku na početnu stanicu našeg spusta niz Taru, raspodelili smo se po čamcima i krenuli U VODU.

    Kapetan našeg čamca odmah je dobio nadimak "riđobradi". Krećemo, prvi buk i svi smo u čamcu mokri, od glave do pete. Nepromočive jakne, pantalone, plastične kese i druga pomagala ne daju nikakve rezultate, jer je Tara potpomognuta, (pogodite čime) kišom.

    Odmah smo ubacili u treću. Posada: Rada, Slavko, "Brka", doktor i doktorka, Dragan i sin, Božica, Marija, Slađa i ja, kao da je bila oduvek zajedno. Dame su vrištale, a kavaljeri (i po neka dama) su složno veslali. Riđobradi uz Slađinu pomoć, je vešto upravljao, pa smo bez poteškoća prolazili kroz sve Scile i Haribde, a usput, kako bi prestigli koji čamac ispred nas, isprepadali bi ih i isprskali, uz moje glasne povike "samo žene i zlato".

    Spust niz Taru je bio veličanstven. Male, peskovite i prelepe plaže ispod visokih litica bile su povremene stanice za predah i sakupljanje konvoja, a onda dalje, uzburkana i zapenušena voda, vriska, snažno veslanje i naravno KIŠA.

    Dolazi most kod Šćepan polja gde u naš čamac uzimamo našeg vodiča Miru, ne bi li umilostivili nebo, ali kiša zbog toga ne prestaje. Naprotiv.

    Dolazi ušće Pive, pa malo mirne vode, koliko za promenu, pa opet bukovi, stene, tesnaci, vriska i najzad kamp.

    Mokri od glave do pete, ali prepuni adrenalina i utisaka, na brzinu se presvlačimo i uz već poprilično ispražnjeni provijant, vraćamo se u normalu.
    Nešto kasnije, jedno zalutalo jagnje završava na ražnju, a društvo mu pravi nekoliko pilića ispod sača.

    Počinje fešta, prepričavaju se događaji sa proteklog spusta, a jedna Slađa, praćena kamerama i bezbrojnim baterijskim lampama, izvodi svoju solo tačku i dodatno podiže temperaturu.

I tako, uz miziku, pesmu i igru, zaboravljamo umor i iskušenja koja smo doživeli, a nije ih bilo malo.

    Nedelja. Ustajemo rano, pakujemo stvari i nosimo ih do autobusa koji će nas čekati u Foči. Opraštamo se od kampa i ljubaznih domaćina, ukrcavamo se u čamce i krećemo niz Drinu, prema Srbinju udaljenom oko 25 km. Opet počinju brzaci i naravno kiša, pa ušće Sutjeske gde smo otpevali prigodnu pesmicu (Što to huči Sutjeska), veslanje, prskanje, ali sada, iskusniji za prethodni dan, sve to lakše podnosimo i izvodimo.
    Posada je mnogo uigranija i spretnija, kamermani doktor Miško i doktorka Bojana skoro kao profesionalci, samo im ponestaje baterija i lepog vremena (sunca) za snimanje.

    Drina je malo sporija od Tare, ali i tu ima brzaka, bukova, tesnaca i stena. Iz jedne uvale spašavamo jednu malu kucu koja je tu upala i nije mogla sama da se popne na obalu. Naše dobro delo nastavlja kapetan čamca br. 3 koji obećava da će uzeti kucu koja se uz Marijnu pomoć brzo opravila od hladne vode i odneti je u svoju vikendicu da mu je čuva.
Proverićemo iduće godine da li je održao obećanje.

    Ispred Broda pristajemo uz šljunkovitu plažu na kojoj se izležavamo koristeći kratki izlazak sunca. Ali ubrzo opet počinje kiša i mi krećemo uz žestok tempo ka poslednjoj stanici naše spusta.
Sa mosta u Srbinju nas pozdravljaju meštani, a prelepi i udobni autobus nas čeka na obali i prima, posle presvačenja na ledini, u svoju toplu utrobu.

    Krećemo i do Višegrada , uz kratak san, se oporavljamo. Tu na Drini ćupriji pravimo slike za uspomenu i dugo sećanje.

    Na kraju samo jedna rečenica koja odslikava sve ono što smo za ovih nekoliko dana doživeli i preživeli - opustošeni, ali zadovoljni.

vodja puta: Mirjana Paunović izveštaj: Dragoslav A. Milutinović PD Pobeda, Beograd