U nedelju 12. septembra u 7:30 iz ulice Orlovića Pavla krenula je naše grupa, pretežno mladje i srednje generacije, svi dobro raspoloženi i spremni na pešačenje po lepom vremenu i uživanje u prirodi. Ibarskom magistralom išli smo preko Valjeva i Lajkovca gde smo napravili pauzu za kafu i lepinje sa kajmakom. Oko 10 časova smo stigli do Pašine Ravni, gde smo organizovali grupu, dva dobrovoljca su se prijavila da idu na začelju, što su zaista revnosno radili tokom celog puta, tako da niko nije mogao da zaostane.

Sveže pokošeno

Letnja kuća

Vrhovi Povlena

    Staza je bila uglavnom lagana za pešačenje, pretežno livade i blagi uspon sve do pred sam vrh. Pošto je trava svuda već pokošena bilo je pravo zadovoljstvo šetati mirisnim poljima. Usput smo naišli na kolibu Ekološkog društva ljubitelja planine, gde smo dobili savet da beremo pečurke puhare, malo smo popričali i ostavili ljubitelje zdrave hrane da spremaju ručak - a mi smo nastavili obeleženom stazom ka vrhu. Zaustavljali smo se da sipamo vodu na izvoru, odmarali smo se nekoliko puta u debeloj hladovini i laganim tempom stigli do nove crkve koja se nalazi pred poslednjim usponom. To je malo teža deonica, hoda se uskom stazom kroz rastinje gde je i vlažnost vazduha velika, ali polako, stiže se na sam vrh odakle se pruža predivan pogled na ceo valjevski kraj.

Odmor kod crkve

Pogled sa vrha ka zapadu

Na vrhu Povlena

    Čak smo mogli videti planinske vence Bosne, a sa istočne strane i Avalu (nazire se u daljini).
    Nas dvadesetak koji smo se popeli na vrh imali smo zadovoljstvo da slušamo interesantna predavanja našeg vodiča (Boško Stanojević) o jestivim gljivama i o Beloglavim supovima, vrsti ptica koja je pod zaštitom i retko se vidja (a mi smo valjda imali sreće).
    Posle kraćeg odmora vratili smo se istim putem. Mi sa slabijom kondicijom smo dobijali više snage zahvaljujući najmladjim članovima grupe, malom Stefanu i njegovom bratu, koji su sve vreme trčali tamo-amo, i hteli sve da vide - sa njima je zaista bilo lakše i lepše.
    Potom smo autobusom isli do manastira Pustinja, a posle smo pokušali da nadjemo selo Markova Crkva u kome se nalazi stari mlin, ali smo ipak to ostavili za neki drugi put. Na povratku za Beograd svratili smo u lovački dom, gde smo videli divlje patke i paunove i puni utisaka vratili se u večernjim časovima u Beograd.

Pogled ka Valjevu

Detalj iz autobusa, najmladji učesnici

Beograd, 16. septembar 2004.

vodja puta: Boško Stanojevic izveštaj i fotografije: Jasmina Laković PD Pobeda, Beograd