Pešter, potpuno obešumljena, bezvodna, vetrovita, stepska, surova, besputna i najslabije naseljena površ kraškog tipa, srednje visine 1200m, ishodna oblast sjeničke ovce.

    11.april 2008.

    Put Sjenice smo pošli po planu u 17 sati iz Skerlićeve ulice a stigli u već dosta dotrajali ali čist Sjenički hotel „Borići“ oko ponoći, u 23.30, gde ćemo prenoćiti naredne dve noći.

    12.april 2008.

    Južni PEŠTER: U 6.00 u dva minibusa seda nas 35, a u dva automobila za nama polaze još četiri planinara iz Niša i dva iz Starčeva. Moramo tako rano jer je 30 km pešačenja ispred nas a pre toga dva sata prevozom preko Buđeva, Karajukića bunara do sela Suvi Do na krajnjem jugoistoku Pešterskog polja. Prolazimo lošim makadamom kroz prazne površi bez kuća, bez stoke, bez drveta, oranica, samo kamen, sivkasta trava, ponegde zapuštena domaćinstava i napuštena zadružna bačila, nigde nikog. Put mestimično toliko loš da se osvrćemo povremeno da proverimo da li je neki od automobila odustao od daljeg puta.

Prolazimo ogromnim pustim predelom preko koga fijuče hladan jutarnji vetar, pored Buđeva, jedinog sela na pustoj planini Giljevi, poznatog iz dokumentarnih emisija kao selo sa dosta neoženjenih momaka.

Selo Buđevo

Stižemo do Karajukića bunara u naseobine u centralnom delu Pešterskog polja, gde čak ima i kafana, prodavnica, telefon i napušteni fabrički pogoni tekstilne industrije. Dalje na jugoistok kroz zaseok Borošticu prisloljenu na prva južna brda, ugledamo ponekog tek probuđenog ovčara iz čijih bačija se izvija dim tek naložene vatre.

Katun u bespuću

Ovce još leže u blatnjavim torovima jer trava još nije ozelenela a jedino su konji slobodni i lutaju poljem tražeći ostatke prošlogodišlje barske trave. Iza brda u drugom manjem polju stižemo u mesto Suvi Do. Kuće u grupicama raštrkane duž obodnog dela polja a u centru na brežuljku dominira nova džamija. Tu ostavljamo dvoja kola i minibuseve pa u 8.00 sati polazimo na snežne vrhove koji se uzdižu na jugu.

    Tura SUVI DO - KRSTАČА - MORАVАC - UGАO: Polazimo iz sela Suvi Do (1170 m), penjemo se na brdo Gorobiljena (1361 m), malo silazimo pa ponovo uspon na stenoviti vrščić Đurđevicu (1468 m), gde smo se u šumarku zaklonili od jakog vetra i na toplom suncu pauzirali za doručak. Nakon nekoliko smenjivanja brda sa četinarskom šumom i proplanaka sledio je manji silazak pa opet uspon po blatnjavom šumskom putu do narednog visa i izlazak iz šume na kameniti greben Platije odakle počinje završni uspon na vrh Krstaču (1758 m). Nažalost vidljivost sa vrha bila je loša pa se jedva nazirala Rusolija, Mokra Gora, Žljeb i Hajla.

Na vrhu se zadržavamo samo kratko radi slikanja pored stuba koji je ujedno i kamen međaš između Srbije i Crne Gore.

Na vrhu Krstača

Vraćamo se nazad do Platija gde smo ostavili stvari drugom stazom kroz mekan sneg koji je mestimično iznenađujuće dubok, čak iznad kolena. Uzimamo stvari i krećemo graničnom linijom ka zatalasanoj krečnjačkoj površi delimično pošumljenoj, sa vrtačama, uvalama, kratkim potocima koji se ubrzo završavaju u ponorima. Na 24 km posle mnogo hodanja besputnim terenom stižemo do bačila Moravac (1350 m) gde zatičemo nasmejanu čobanicu pored nedavno rođenih jaganjaca. Uz svaku ovcu je stajalo bar po jedno jagnje. Čobanica je tvrdila da ima 800 jaganjaca i 1200 ovaca.

Odmor za oči i dušu

Jedva smo se odvojili od ovog prelepog prizora, svi zatečeni ovom pastoralom, sa prelepom tek zatravnjenom kosinom gde pasu ovce. Potpuno premoreni od dugog pešačenja, preplanuli na toplom suncu, snegu i južnom vetru poželeli smo da se ovde završila tura ali tek nam sledi uspon uz brdo do polja Šenje (1399 m).

Savladasmo i ovo brdo i dok se vraćamo već premoreni na prevoj 1400 m u dolini vidimo selo Ugao gde je naš cilj za ovaj dan. Selo je stvarno i smešteno u jednom krajnjem uglu južnog rukavca jedne od doline polja.

Ugao

Pri silasku počinje slaba kiša koja srećom nije dugo padala. Kod starog seoskog groblja u selu Ugao (1160 m), pored џamije čekala su nas dva minibusa a Trifun je već bio obišao pola groblja, nešto zapisivao i provirivao kroz prozore džamije. U selo smo stigli oko 17 časova. Malo smo se sneveselili što u seoskoj prodavnici nema piva već samo sokovi, ali šta je tu je. Opskrbivši se litrama sokova i vode za uz put polazimo nazad opet istim putem, kroz puste travnate predele koji nam se sada učiniše manje pustim pod toplim narandžastim zracima sunca na zalasku.

Dve od celog polja

Sada smo tu i tamo nailazili i na ljude koji nas nemo gledaše začuđenih lica, verovatno se pitajući otkud ovoliki ljudi iz tolike daljine, vodeći prelepe konje vrance i dorate krupnih kopita. Prođosmo opet kroz Buđevo gde nas kao i jutros u dolasku zaintrigirala visoka kamena ruševina nasred sela, oivičena masivnim zidom od uredno naslaganog kamenja oko koje kruži naš put. Аli nikog ne beše da pitamo da li su to ostaci crkve ili kuće kakvog kneza.
Stižemo u Sjenicu oko 19.00 i odmah odlazimo u naš hotel na večeru gde je na meniju samo teletina na razne načine. Čorbe nema, nisu kuvali! Po večeri rado smo se vratili u naše ugrejane sobe unapred se radujući toploj vodi i čistoj posteljini. Sledećeg jutra se niko nije požalio na lavež pasa, kao ovog, niti na dim iz kotlarnice. Svi su spavali tvrdim snom do 6.00.

    6.april 2008.

    Vrhovi južnog oboda SJENIČKOG POLJА: U 7.00 sati sa stvarima odlazimo iz hotela do sela Gradac gde pokušasmo da obiđemo vrelo reke Vape koja nizvodno meandrira kroz ravno polje a najveća je desna pritoka Uvca, ako ne i veća od njega. Аli ga ne nađosmo, jer je izgleda voda pregrađena da bi napajala ribnjak.

Tu je negde i vrelo Vape

    Tura VRELO VАPE - KOBILICА - KORITNIK - TRIJEBINE:
Sa visine 1030 m na kojoj se nalaze vrela Vape polazimo na turu u 8.00 časova. Prolazimo kroz obližnje selo Dragojlovići, gde na čuđenje mnogih ne žive Dragojlovići, već Kneževići, zatim brdima iznad sela Vrsjenice. Posle 9km hoda čas šibani vetrom, čas okupani znojem čim se malo sklonimo u zaklon sa vetrometine u neprestanom oblačenju i svlačenju stižemo na vrh Kobilicu (1432 m). Sa vrha je dobar pogled na Sjeničko polje na severu i na planinu Giljevu na jugu. Takođe se kroz kristalno čist i vetrom izbrušeni vazduh odlično vide Mokra Gora, Žljeb, Rusolija, Hajla, Komovi i Bjelasica na jednoj strani, a Golija, Javor, Zlatar, Jadovnik i Ozren na ostatku horizonta. Sa Kobilice silazimo na Dobru vodu (1300 m) i u dolinu jedne male rečice. Na 16 km stižemo na istočno podnožje Koritnika u selo Dujke.

Masiv Koritnika je izgrađen od crnih bazaltnih stena, sa okamenjenim tokovima lave od kojih smo videli onaj istočni.

Odakle je istekla ovolika lava a nema vulkana

Prolazimo kroz zanimljive delove masiva i odlazimo do izvora sa drvenim koritima ispod vrha po kome je planina i dobila ime. Voda izbija između oštrog crnog kamenja, punimo čuturice na samo 150 m ispod vrha, potom izlazimo na najviši vrh Koritnik (1471 m) koji je na čuđenje mnogih, koji su očekivali da tu vide grotlo vulkana ili makar kupu koja se pomalo dimi, potpuno ravan.

Vetar šiba, ne da nam da se zadržavamo,

Da li ovde ikada prestane vetar

tako da odmah sa vrha silazimo na zapad i dolazimo do puta na ulasku u selo Trijebine stigli oko 14 časova gde nas čekaju naši veseli vozači sa novom šarenom uniformom kupljenom u jednom luksuznom sjeničkom „butiku“. Vraćamo četvoro naših kolega iz Niša u Sjenicu gde im je ostao auto i nakon pozdrava i obećanja da ćemo se uskoro opet družiti, krećemo put Beograda. Dužina ture oko 22 km.

    Usput se kraće zadržavamo u Ivanjici, gde ručamo u prelepom ambijentu restorana „Vodopad“ koji se nalazi u neposrednoj blizini prve hidrocentrale u Srbiji, sagrađene još 1912, u koju je ugrađen Simensov mehanizam koji i danas besprekorno radi zahvaljujući dobrom održavanju.

    Odatle krećemo u 18.30 za Beograd, bez zadržavanja usput, gde ova premorena i zadovoljna družina stiže oko 21.30. Ukupno dužina ture na obe planine je oko 52 km.

Beograd, 5. maj 2008.

vodja puta: Veroljub Kovačević izveštaj i fotografije: Veroljub Kovačević PD Pobeda, Beograd