Gorica Krstić, dugogodišnji član PD Pobeda i aktivna planinarka, inače profesorka u Srednjoj medicinskoj školi u Zrenjanu, već tradicionalno, svake godine, organizuje sa nekim od vodiča našeg društva, izlet na kome učestvuju učenici te škole. Ovakve akcije pokazale su se kao veoma uspešne, pošto se deca prijavljuju u velikom broju, a i posle svakog završenog izleta, već se raspituju kada će ponovo negde ići. Naš vodič i ovog puta bio je Milan Lončar, koji uvek sa velikim zadovoljstvom prihvata ovu obavezu.
Sada je izbor pao na Ovčarsko-Kablarsku klisuru. Nalazi se u centralnom delu Srbije i predstavlja prirodno dobro izuzetnih odlika I kategorije i pod zaštitom je države. Na uskom geografskom prostoru, u klisuri Zapadne Morave, smeštena je velika grupa manastira,  u narodu nazvana „Srpska Sveta Gora“. Prirodne lepote, meandri Zapadne Morave, beskrajno zelenilo okolnih šuma, lekovita voda Ovčar Banje, bogata flora i fauna, obeležene planinarske staze, stene-vežbališta za alpiniste, zajedno sa manastirima, predstavljaju posebnu atrakciju ovog kraja. 

U zrenjaninski autobus, Milan i ja, ušli smo u Beogradu, oko 15 sati. Prepoznajemo i pozdravljamo decu sa kojom smo se družili i na prethodnim izletima. Pozdravljamo Goricu,  nekoliko profesorki i dve doktorke.  Na putu nije bilo gužve, pa smo veoma brzo stigli u Ovčar Banju. Smestili smo se u jednom privatnom objektu, a zatim otišli na večeru u Dom, bivši planinarski dom PD Železničar. Zvezde na nebu, kao i prognoza, obećavali su lep sutrašnji dan.
I zaista, probudilo nas je sunce.  Posle doručka u Domu, koji se nalazi pored železničke pruge, krenuli smo na Kablar. Baš odatle i polazi dobro markirana, uska stazica, uzbrdo kroz šumu. Deca su bila dobro raspoložena. Odmah su počele šale, dobacivanja, po neka psovka, na koju bi naš vodič odmah reagovao, govoreći im o pravilima lepog ponašanja, o pravilima ponašanja u grupi, na planini...Mlada doktorka, kod koje će se svi ti đaci jednog dana pojaviti na praksi, u stopu je pratila vođu, a kako je i njoj to bilo prvo planinarenje, upijala je svaku njegovu reč sa velikom pažnjom.  A takođe nas i zabavljala, pošto je beskrajno duhovita i zabavna.

Na nekim mestima morali smo da hodamo malo pažljivije, s obzirom na eksponiranost nekih stena, nagib jednog dela staze, sitni sipar koji nam je klizio pod nogama.

Deca još uvek nemaju pravu planinarsku obuću, no, ipak, uz malo više opreza i slušajući savete vodiča, svi smo bezbedno prošli taj deo puta. I eto nas na vrhu. Sa njega se pruža divan pogled na meandre Morave. Preko puta nas, moćno se uzdiže Ovčar, a kada opet spustimo pogled na dole, vidimo i Ovčar Banju. Sve je bilo u blagoj izmaglici, ali opet lepo...Usledilo je fotografisanje, opuštanje, uživanje.

Naš poslednj manastir bio je Preobraženje, do koga smo stigli vrlo brzo. O tome kako smo u njemu dočekani, možda ću napisati neki drugi put. Ne želim da kvarim prelepe utiske koje smo poneli sa ove naše šetnje. Razbacani kao dragulji, na padinama Kablara i Ovčara, ovi manastiri zaista su neprocenjivo blago koje Srbija ima. Svaki sa svojom pričom, istorijom, tradicijom, predstavlja neizbrisivi trag jednog vremena.
Preko drugog pešačkog mosta, još klimavijeg, škripavijeg i trošnijeg od onog prethodnog, došli smo do našeg Doma. Ručali smo, spakovali se i krenuli za Beograd, odnosno Zrenjanin.
Hvala svim đacima na lepom druženju, hvala profesorkama i doktorkama koje su nam svesrdno pomagale, hvala našem vođi. I opet smo izašli iz autobusa punog srca, zadovoljni i srećni što smo makar jedan mali deo našeg lepog planinarskog života pokušali da prenesemo tim mladim ljudima i učinimo i njih, bar na trenutak, srećnim.



Subota: Kablar – prešli 14 km, savladali visinu od 680 m.
Nedelja: Ovčar – prešli 16 km, savladali visinu od 780 m.


Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda

Pobeda Web Team 2009.
 |Početna strana|