Te subote, 4. aprila, krenuli smo ka Despotovcu. Vrlo brzo, već negde oko 10 sati, stigli smo smo u hotel „Resava“, smestili se, prepakovali rančeve, opet seli u autobus i krenuli ka Resavskoj pećini. Smeštena je u krečnjačkom brdu Babina Glava i smatra se jednom od najlepiših i najvećih pećina u Srbiji. Sastavljena je iz tri nivoa, a isprepletena je nizom kanala i dvorana, od kojih je možda najlepša Kristalna dvorana. Bogata je pećinskim nakitom raznovrsnih oblika i boja.

Pećinski ukrsi

Iz pećine smo izašli na blago, prolećno sunce, pa ponovo seli u autobus i krenuli do mesta Lisine, u podnožju planine Beljanice. Iz poroznih stena ove planine izbija reka Vrelo i posle samo nekoliko stotina metara, uliva se u Resavu. Na svom putu, voda je u krasu izdubila veliki lonac i napravila neverovatan vodopad, Veliki Buk.
	Veliki buk

To je jedan od najvećih vodopada u Srbiji. Visok je čak 20 metara.  Snaga vodopada varira u zavisnosti od vremena.  Kada smo bili na tom mestu poslednji put, bilo je jako malo vode, za razliku od ovog proleća, kada su se svi oni ogromni snegovi sa Beljanice otopili i slili u taj  vodopad, koji je hučao i rasprskavao se na sve strane, ogroman i veličanstven. Pešice smo prošetali uz rečicu Vrelo, od ušća do izvora i natrag. Osećala se svežina svuda naokolo, a do naših lica dopirale su čak i sitne kapljice hladne vode. I na njenom izvoru dugo smo se zadržali, praveći fotografije iz raznih uglova, osvežavajući se ledenom, čistom vodom, uživajući.

Vrelo

Teško nam je bilo da se odvojimo od tog čarobnog mesta. Ali, morali smo dalje. I opet u naš autobus kojim smo se zatim još neko vreme vozili uz reku Resavu, kroz dva lepa kanjona, Somski i Glopski. I pored spore vožnje našeg vozača i truckanja po lošem makadamskom putu, raspoloženje je bilo na visini. Nije nam smetala ni ta vožnja kao po jajima, ni vrućina,  ni malo duže sedenje u autobusu, kao ni često izlaženje iz njega, kako bi vozač izmanevrisao autobus preko uskih i nesigurnih mostića postavljenih na tom lošem i takođe uzanom putu. Došli smo do nekih 610 metara nadmorske visine, do Trljina, u podnožju Kučaja, a odatle smo krenuli pešice uz reku Vinatovača, pa pored istoimenog rezervata  prirode. Prvi znaci proleća bili su svuda oko nas: trava koja polako zeleni, prepune livade cvetova koji podsećaju na visibabe, ali su malo veći i imaju na laticama žućkasto-zelenkaste mrlje. Doktor Demajo, koji je bio sa nama, naučio nas je da se oni zovu „sunovrati“. O ovom lepom cvetu možete pročitati i u Demajovom tekstu, već objavljenom na našem sajtu. 

U jednom momentu, naš vođa pronalazi jednu „skraćenicu“. Kada čujete da je to pronašao i izgovorio tu čarobnu reč, pazite se dobro! Znajte da je u pitanju prilično strma, da ne kažem vertikalna staza, koja obično vodi kroz šumu i vrlo često je prepuna  žbunića i granja. No, ipak, uz malo više truda, uz pomoć štapova, adrenalina i smeha koji je pratio to naše pentranje najrazličitijim stilovima, izađosmo na jedan od vrhova Kučaja, Mali Oštri kamen, 1067 m. Posedali smo na travu,  a zatim jeli, odmarali, dok su svuda oko nas mirisali beli sunovrati.

Sunovrati

 Grupu su uglavnom činili mlađi planinari, od kojih su neki i prvi put na planinarenju  Sve im je bilo zanimljivo, a jedno od uobičajenih pitanja koje su često postavljali na uzbrdicama, bilo je: koliko još ima? I opet osmeh našeg vođe, i ono njegovo, čuveno: još malo, još petnaest minuta. Kako smo prilično kasno krenuli na uspon, oko 3 sata, a već je bilo 5 popodne, rešili smo da se istom stazom vratimo do autobusa, koji nas je zatim dovezao do hotela. Posle večere, otišli smo na spavanje. U stvari, kako ko. Čujem sutradan ujutru, da su neki mladi kasnije i izašli u noćni život Despotovca!

Nedelja je takođe osvanula okupana suncem. Autobusom smo krenuli do mesta Resavica, a zatim nastavili makadamom još 7 km, uz reku Resavicu, do raskršća:  Barbušina levo i Nekudovo desno (560m). Odatle krećemo pešice pored suvog dela toka reke Nekudovo. Posle 3 km hoda, odjednom čujemo hučanje vode...Dolazimo do mesta koje se zove Uviralo. Na tom mestu, u dubokom kanjonu, uz veliki huk, ponire reka Nekudovo. Spustili smo se strmom padinom do same reke, kako bismo napravili što bolje i lepše fotografije.

Uviralo

Nestvaran prizor...Voda koja se u ogromnim kovitlacima spušta niz kanjon i jednostavno nestaje, ponire u steni. Uviralo...kakav neobičan naziv. Nastavljamo dalje putem...lepo je... i dalje slušamo žubor Nekudova, gledamo bele sunovrate, mirišemo proleće.
	Proleće

Polako stižemo do mesta gde jedan mali potok na 70 do 80 metara od toka reke izvire ispod grebena Turski Kamen i pravi vodopad Prskalo.
	Prskalo, sa puta

Mnogi nisu ni čuli za njega. A on je tako atraktivan i lep, potpuno neobičan, jedinstven. Ništa sličnije nismo videli...To je, u stvari, kupasta formacija sagrađena od bigrenih naslaga koje je tokom vekova nataložila voda, koja teče uskim kanalićem po samom vrhu i survava se sa najisturenije ivice. Ne zna se sa koje je strane lepši. Jedna je potpuno obrasla mahovinom, a druga strana je skoro cela od kamena, bigra,  sa šupljinama i malim otvorima, a  tanki mlazovi vode, kao potočići, slivaju se niz nju. Sitne kapljice vode rasprskavaju se na sve strane. U  glavnom slapu nema puno vode, pa je verovatno vodopad zbog toga i dobio to neobično ime – Prskalo.

Prskalo ...	iz različitih ...	...uglova

Samo okruženje je mirno, utonulo u zelenilo koje će uskoro biti još bujnije, a mi smo čak gazili po ostacima snega koji se na tom mestu, pored vodopada, još nije istopio. Trudimo se da ga fotografišemo sa raznih strana, suprotno od sunca, pokušavamo da uhvatimo boje koje se prelivaju u kapima vode...On je tako divan, skoro izazovan, mami uzdahe...Dugo smo tu sedeli. Zaista je bilo mnogo, mnogo lepo...I opet sam razmišljala o tome kako Srbija ima puno takvih divnih mesta, skrivenih od pogleda, netaknutih, koja se nalaze daleko od prohodnih puteva, ljudskih stopa, ušuškana u nekoj lepoti i tišini..Ali opet, ko zna? Možda je tako i bolje...Ona će i dalje ostati netaknuta, skrivena, lepa...A mi ćemo biti ti srećnici koji imamo privilegiju da ih na našim planinarskim pohodima otkrijemo i uživamo u njima.

Morali smo da krenemo nazad. Jedan deo puta išli smo svi zajedno. Kako bismo se ipak i tog dana popeli na bar jedan vrh i svet pogledali sa neke uzvišice, odakle on izgleda mnogo lepši i srećniji, vođa je šesnaest planinara poveo uzbdo, putem kroz šumu, do Velikog Antrvelja i vrha Veliki Kljanc (1004m), pa zatim preko grebena, pa opet kroz šumu, nizbrdo, do samog autobusa, gde su nas već čekali planinari koji su nastavili pravo putem.

I onda opet autobusom nazad, do manastira Manasija. U popodnevnoj tišini i smiraju dana,  obišli smo manastir, upalili sveće, a zatim se vratili u hotel. Ručali smo, spakovali se i krenuli za Beograd, gde smo stigli oko pola 11 uveče.

U našoj grupi bilo je nekoliko mladih kojima je ovaj izlet bio proba. Prvo planinarenje. Bez planinarskih knjižica. Ako im se dopadne, rekli su nam oni pre puta, odmah će se učlaniti i već nekom prvom sledećom prilikom, opet krenuti sa nama. Već u sledeći utorak, zelene planinarske knjižice bile su u njihovim rukama.

Subota: dužina staze 14km, savladana visina od 620m.

Nedelja: dužina staze 15km, odnosno 18km, savladana visina 200m, odnosno 780m.

Naslovna  strana