kablar

KABLAR I GRADINA

17. i 18. april 2010.

Dolazimo do male crkvice, sagrađene u steni Kablara, isposnice Svetog Save, pored koje se nalazi nepresušni izvor - rezervoar vode koju narod zove „Savina vodica“, verujući da je čudotvorna i lekovita. Sunce je već uveliko na nebu i pojavljuje se iza okomitih stena i litica.

Na nekima od njih, prepoznajemo Cecu, Anđelku i druge naše prijatelje – planinare koji su tog vikenda takođe došli na Kablar kako bi vežbali penjanje alpinističkim smerima. Dovikujemo se sa njima, mašemo im...Tu su, sasvim blizu, iznad nas...Gore, na tim okomitim stenama, sa kacigama na glavama i adrenalinom koji maksimalno „radi“, nestvarno vise zakačeni na užadima. I opet razmišljam o tim čudesnim planinama koje nesebično primaju pod svoje okrilje sve nas, zaljubljenike u prirodu, potpuno nam se predavajući i otkrivajući nam sve svoje najskrivenije tajne i lepote o kojima, tamo negde u dalekoj gradskoj vrevi i užurbanoj svakodnevici, nismo nikada ni čuli, a ni slutili da postoje.

Zastali smo na nekim mestima – vidikovcima odakle se pruža neverovatan pogled na celu klisuru, na Ovčar preko puta, na manastire koji izranjaju iz guste zelene šume, na lepe meandre Zapadne Morave.

Nastavljamo dalje i vrlo brzo smo na vrhu Kablara (889m). Dugo tu sedimo. Odmaramo, slikamo se. Ne ide nam se dalje. Ono što želimo je da što duže budemo na tom mestu...Zbog ugovorene čorbe u domu, kao i susreta sa domarom planinarskog doma Kablar, pored kojeg ćemo proći u povratku, ipak moramo da krenemo.

Tu smo se ponovo sreli sa našim alpinistima, pa smo se svi zajedno dugo „brčkali“ i zabavljali u toploj vodi bazena.

Dok nam je Branka pričala zanimljive i duhovite priče iz svog detinjstva, kao i o svojim roditeljima i bližim i daljim precima koji su upravo iz ovih krajeva, prolazili smo kroz živopisne predele neobične lepote.

Prostrani vidici otvarali su se na sve strane. Vrlo brzo, bili smo na vrhu Gradina. Radi se, u stvari, o kupastom planinskom visu Drežnička Gradina (931m) koji je ime dobio po selu Drežnik. Ona je pravi izazov za planinare, paraglajdere i sve zaljubljenike prirode. Taj dan podario nam je puno sunca i relativno dobre poglede. Na vrhu, koji je zaista pravi vidikovac, dugo smo sedeli i posmatrali planine na sve četiri strane sveta.

Posedali smo na travu, gajbe i klupicu pored seoske zadruge i dugo ćaskali sa nekoliko meštana koje smo tu zatekli. Napravili smo pravo malo „poselo“.

Jedan od meštana zagledao se u našu lepu, crnooku Branku. Skoro da je „pala“ i prosidba! Duhovite i zabavne replike, što meštana, što nas, planinara, vrcale su na sve strane. Šalili smo se i smejali na sav glas. Zaista je bilo zabavno! Put nas je vodio dalje, ka Potpećkoj pećini. Uskoro nam se i ona pojavila u vidokrugu. Zaista pravo čudo prirode. Iz daleka podseća na ogromnu potkovicu urezanu u kamenu liticu. Nalazi se u selu Potpeć, u podnožju Drežničke Gradine.

Potpećka pećina ima najviši pećinski ulaz u Srbiji – džinovski portal, visok 50 m, širok 12 m pri dnu, a 22 m pri vrhu. Istražena i uređena dužina za posetioce je 555 m, a ulazno-silazna staza ima preko 700 stepenika.

Ova pećina se, u stvari, sastoji od dve – gornje i donje. Donja je nepristupačna, jer su njeni hodnici poplavljeni vodom. Reka Petnica, koja izvire negde ispod Drežničke Gradine, ovde ponovo izlazi na svetlost dana i posle svega dva kilometra uliva se u Đetinju. Gornja pećina, ili tavan, kako je ovde nazivaju, koja je otvorena za posetioce daleko je zanimljivija.

U jednoj većoj brvnari, staroj preko 100 godina, urađena je postavka nekadašnje učionice sa starim klupama „skamijama“ i ostalim školskim inventarom.

	KABLAR I GRADINA 17. i 18. april 2010.
Kako je samo bilo veselo tog vikenda! Kako je samo duhovita bila naša mala grupa planinara! Kakvih lepota smo se nagledali: i cvetnih livada, i zelenih padina, i živopisnih sela, i zanimljivih meštana, i bistrih potoka, i pastrmki, i divne pećine, i grnčarije, i etno-sela...! Kakvih divnih i duhovitih Brankinih priča smo se naslušali! Kakvim samo smehom smo sve to obojili! Ako je te subote bilo ko od nas ušao u minibus sa brigama koje su ga tištile tih dana, istog trenutka one su bile potisnute i potpuno zaboravljene. Pa makar i na samo dva dana! Otišli smo u prirodu, pronašli mir, odmarali oči zelenilom i dušu lepotom, uživali u proleću i smejali se, smejali do suza... Ovčar Banja bila je naša prva destinacija. Toliko toga već znamo o Ovčarsko-kablarskoj klisuri, o njenim prirodnim lepotama, lekovitim svojstvima njenih termalnih voda, istorijskom značaju i duhovnim vrednostima jedanaest sakralnih središta, manastira podignutih pod Ovčarom i Kablarom, u tom zaklonjenom i živopisnom krajoliku. Vrlo brzo smo se smestili u konake manastira Preobraženje, u centru banje, a zatim otišli minibusom do planinarskog doma PD Železničar – „Dom“. Odatle smo krenuli pešice ka vrhu Kablara. Staza je prilično strma i uglavnom prolazi kroz šumu koja još uvek nije potpuno olistala. Na pojedinim mestima ima i sitnog kamenja i sipara, a negde treba biti i obazriv zbog eksponiranosti grebena, kao i strmih litica.
		Dolazimo do male crkvice, sagrađene u steni Kablara, isposnice Svetog Save, pored koje se nalazi nepresušni izvor - rezervoar vode koju narod zove „Savina vodica“, verujući da je čudotvorna i lekovita. Sunce je već uveliko na nebu i pojavljuje se iza okomitih stena i litica.
			Savina isposnica
Na nekima od njih, prepoznajemo Cecu, Anđelku i druge naše prijatelje – planinare koji su tog vikenda takođe došli na Kablar kako bi vežbali penjanje alpinističkim smerima. Dovikujemo se sa njima, mašemo im...Tu su, sasvim blizu, iznad nas...Gore, na tim okomitim stenama, sa kacigama na glavama i adrenalinom koji maksimalno „radi“, nestvarno vise zakačeni na užadima. I opet razmišljam o tim čudesnim planinama koje nesebično primaju pod svoje okrilje sve nas, zaljubljenike u prirodu, potpuno nam se predavajući i otkrivajući nam sve svoje najskrivenije tajne i lepote o kojima, tamo negde u dalekoj gradskoj vrevi i užurbanoj svakodnevici, nismo nikada ni čuli, a ni slutili da postoje.
		Zastali smo na nekim mestima – vidikovcima odakle se pruža neverovatan pogled na celu klisuru, na Ovčar preko puta, na manastire koji izranjaju iz guste zelene šume, na lepe meandre Zapadne Morave.
			Meandri iza nas
	Nastavljamo dalje i vrlo brzo smo na vrhu Kablara (889m). Dugo tu sedimo. Odmaramo, slikamo se. Ne ide nam se dalje. Ono što želimo je da što duže budemo na tom mestu...Zbog ugovorene čorbe u domu, kao i susreta sa domarom planinarskog doma Kablar, pored kojeg ćemo proći u povratku, ipak moramo da krenemo.
		Fotografišemo se na vrhu, kod stuba, a zatim se polako spuštamo, kroz šumu, preko livada, kroz živopisno selo Čvrkići, pa tako stižemo do novog i lepo uređenog planinarskog doma Kablar.
			Na vrhu Kablara
	U sobama, sav nameštaj je od drveta i potpuno je nov. Neke sobe imaju i kupatila, a u domu ima ukupno 28 ležajeva. Toplo ga preporučujemo svim planinarima i prijateljima prirode. U neposrednoj blizini doma je već i reka, kao i manastir Nikolje u koji tiho ulazimo, palimo sveće, molimo se za zdravlje, kao i spokoj naših najmilijih. Prolazeći kroz divnu klisuru i posmatrajući zelenu Moravu i živopisne vikendice i splavove načičkane na njenim obalama, vratili smo se u „Dom“, pojeli čorbu, popili piće, a zatim, u produžetku večeri, svako je radio šta je želeo. Ženski deo grupe otišao je do bazena sa termalnom vodom.
			Tu smo se ponovo sreli sa našim alpinistima, pa smo se svi zajedno dugo „brčkali“ i zabavljali u toploj vodi bazena.
		I ovo je...planinarenje!
	U nedelju, banju smo napustili rano, već u 7 sati ujutru. Krenuli smo dalje, ka Užicu. Došli smo do sela Rupeljevo i odatle pošli na pešačenje. Ceo taj kraj ispresecan je sa oko 60 kilometara planinarsko-pešačkih staza kojima su spojene Terzića avlija, Potpećka pećina, rečica Petnica sa starim vodenicama, vodopadima, brojnim ribnjacima sa pastrmkom, vrh Gradina, vidikovci sa kojih se pružaju pogledi na Mučanj, Goliju, Ovčar, Kablar..., reka Rzav sa lepim plažama i visećim mostićima, selo Rupeljevo gde se nalazi majdan iz koga zlakuški grnčari vade rudu kalcit koju koriste pri izradi zemljanog posuđa. Uputili smo se ka vrhu Gradina.
		Dok nam je Branka pričala zanimljive i duhovite priče iz svog detinjstva, kao i o svojim roditeljima i bližim i daljim precima koji su upravo iz ovih krajeva, prolazili smo kroz živopisne predele neobične lepote.
			Živopisna sela
	Prostrani vidici otvarali su se na sve strane. Vrlo brzo, bili smo na vrhu Gradina. Radi se, u stvari, o kupastom planinskom visu Drežnička Gradina (931m) koji je ime dobio po selu Drežnik. Ona je pravi izazov za planinare, paraglajdere i sve zaljubljenike prirode. Taj dan podario nam je puno sunca i relativno dobre poglede. Na vrhu, koji je zaista pravi vidikovac, dugo smo sedeli i posmatrali planine na sve četiri strane sveta.
		Tu se nalazi i kamena spomen-piramida, visoka 11 metara, podignuta palim borcima Užičke partizanske čete i streljanim civilima u sukobu sa Nemcima, avgusta 1941. godine.
			Na Gradini
	Posle skoro sat vremena pauze na vrhu, krenuli smo dalje, ka selu Drežnik. Uglavnom kolskim putem, kroz zaseoke, pored šarenih, cvetnih livada, seoskih domaćinstava i živopisnih dvorišta iz kojih su nas domaćini radoznalo posmatrali i pričali sa nama, uz vidike koji su „pucali“ na sve strane, stigli smo do centra sela. Koren ovog naziva, Drežnik, potiče od pravoslavne reči „drežga“, što znači šuma. Jugoistočno od Užica, u uskoj i koritastoj dolini, smešteno je ovo živopisno selo bogato šumom, livadama, pašnjacima. A onda...na zasluženo hladno pivo! Ispred prodavnice u centru sela, gde su široki suncobrani pravili već dobru hladovinu, posedali smo na drvene klupe i potpuno se opustili. U šali smo govorili kako je to najbolji deo planinarenja! Nastavili smo dalje, do sledećeg sela – Košuta. I opet pauza za pivo.
		Posedali smo na travu, gajbe i klupicu pored seoske zadruge i dugo ćaskali sa nekoliko meštana koje smo tu zatekli. Napravili smo pravo malo „poselo“.	v
			"Poselo"
	Jedan od meštana zagledao se u našu lepu, crnooku Branku. Skoro da je „pala“ i prosidba! Duhovite i zabavne replike, što meštana, što nas, planinara, vrcale su na sve strane. Šalili smo se i smejali na sav glas. Zaista je bilo zabavno! Put nas je vodio dalje, ka Potpećkoj pećini. Uskoro nam se i ona pojavila u vidokrugu. Zaista pravo čudo prirode. Iz daleka podseća na ogromnu potkovicu urezanu u kamenu liticu. Nalazi se u selu Potpeć, u podnožju Drežničke Gradine.
		Potpećka pećina ima najviši pećinski ulaz u Srbiji – džinovski portal, visok 50 m, širok 12 m pri dnu, a 22 m pri vrhu. Istražena i uređena dužina za posetioce je 555 m, a ulazno-silazna staza ima preko 700 stepenika.
			Ulaz u pećinu
			Ova pećina se, u stvari, sastoji od dve – gornje i donje. Donja je nepristupačna, jer su njeni hodnici poplavljeni vodom. Reka Petnica, koja izvire negde ispod Drežničke Gradine, ovde ponovo izlazi na svetlost dana i posle svega dva kilometra uliva se u Đetinju. Gornja pećina, ili tavan, kako je ovde nazivaju, koja je otvorena za posetioce daleko je zanimljivija.
		Pecinski otvor, iznutra
	Po izlasku iz nje, bili smo prepuni utisaka. Još puno bih mogla da pišem o njoj, ali, nažalost, nema ni vremena ni prostora za to. Jednostavno, treba je posetiti! Naše zanimljivo putešestvije i veselo druženje završilo se u selu Zlakusa i etno parku Terzića avlija, smeštenom nedaleko od centra sela, na jednom brežuljku, ispod same bukove šume. Terzića avlija je sačuvano seosko dvorište koje izgleda skoro isto kao i pre sto godina. Sačuvane su dve stare kuće, građene od nepečene cigle i pokrivene „biber“ crepom, zatim još nekoliko objekata – mlekara, šupa, mala letnja pozornica, bunar...
		U jednoj većoj brvnari, staroj preko 100 godina, urađena je postavka nekadašnje učionice sa starim klupama „skamijama“ i ostalim školskim inventarom.
			Planinari u staroj učionici
			Jedna starija kuća adaptirana je u trosobni apartman, sa elementima etno stila, a u drugoj, manjoj, nalazi se muzej sa stalnom postavkom, kao i tematskim izložbama raznih vrsta iz bogate zbirke etno parka. Sve je ofarbano živopisnim, pastelnim bojama, a travnate površine prepune su šarenog, prolećnog cveća.
		Terzića avlija
	Terzića avliju podigao je praunuk Gvozdena Terzića, u znak sećanja na pradedu i njegovog sinovca, koji su iz ovog dvorišta odvedeni, posle borbe na Gradini, streljani i obešeni sa grupom ostalih meštana na ulasku u selo, avgusta 1941. godine. Posle obilaska parka, udobno smo se smestili za drvene stolove i ručali svadbarski kupus. Ukusan, dobro začinjen, pravi...kakav samo u ovim krajevima može da se jede! I na kraju, svratili smo u jedno domaćinstvo u Zlakusi, gde smo, svi zajedno, pomagali Neni da izabere i kupi zemljani đuveč svojoj prijateljici. Zlakusa je, pored seoskog turizma, poznata i po razvijenom starom grnčarskom zanatu. Danas u selu ima 17 porodica koje se bave ovim starim zanatom, proizvodeći zemljano posuđe na način kao što se to radilo pre 300, 400, pa i više godina. Posle pronađenog zemljanog đuveča, zadovoljna Nena, a i svi mi, smestili smo se u naš minibus i krenuli za Beograd. Opušteni, zadovoljni, prepuni utisaka zbog svega onoga što smo videli i doživeli u samo dva dana, pevali smo na sav glas, šalili se i smejali sve vreme putovanja. U jednom trenutku smo i posumnjali da su nam u Terzića avliji ubacili nešto u kupus pa smo tako veseli, a litre i litre vode koju smo ispijali nisu mogle da utole našu žeđ, posle tako ukusne i dobro začinjene hrane. Interesantna i elokventna Branka, duhovita Nena, vickasti Preža, vesela Milica, zanimljiv Stevan, raspoložene dve Rade, uvek nasmejana Zorica, kao i svi drugi (nas 15)...činili su ovu nezaboravnu družinu, zahvaljujući kojoj će se ceo ovaj izlet dugo pamtiti i prepričavati. I zaista, sedeći ovih dana na poslu, za kompjuterom, dok su mi pristizale vesele SMS poruke od gore navedenih planinara i dok sam gledala fotografije sa ove male avanture, prisećala sam se naših ludorija i šala, a sa lica mi se nije skidao smešak...
			Jedna od naših ludorija - "Osvajanje Gradine"

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda Fotografije: Marija Petrović, Predrag Nikolić, PD Pobeda Pobeda Web Team 2010. \|Početna strana\|