Krenuli smo ka Jastrepcu u petak, 14. oktobra 2005. godine, u 16.30. Grupa je brojala 21 planinara. U planinarski dom «Žarko Žarić» stigli smo u 21.30. Domaćini su nas ljubazno dočekali, i posle kraćeg zadržavanja u domu i priče sa njima, otišli smo u Šumarsku kuću  «Srbija Šume» i tu se smestili.
    U subotu, 15. oktobra, autobusom smo otišli do sela Zdravinje (349m), gde smo se sastali sa ostalim učesnicima marša i svi zajedno, u 9h, pošli na pešačku turu.
    Staza je vodila kroz šumu, gazili smo opalo, požutelo lišće, bilo je i blata, jer je  prethodnih dana padala kiša. Jesen je duboko ušla u planinu, drveće obojila divnim žućkastim bojama, napravila tepihe od lišća, oblake učinila sivim, a vazduh je već mirisao na zimu.
   Preko kote Rlica (640m), oko 14h bili smo na vrhu Zmajevac (1387m). Nismo se puno zadržavali, jer je bilo maglovito, prilično vlažno i ništa nije moglo da se vidi osim beline...Preko Krsta, Živkovog Kladenca i Dobre Vode, vratili smo se u planinarski dom oko 17h.


U nedelju, 16. oktobra, manja grupa planinara krenula je u kraću šetnju. Vodili su nas domaćini, Crni i Paja. Staza je lepa, sve vreme ide kroz šumu i sva je u serpentinama. Društvance je bilo raspoloženo, domaćini su nam pričali raznorazne anegdote i dogodovštine, i baš smo uživali. Vreme je i dalje bilo jesenje, oblačno, u nižim delovima šume lišće je bilo suvo, a kako smo se peli ka vrhu, i mikro klima se menjala, postajalo je hladnije, vlažnije, maglovito... No, mi smo bili raspoloženi i veseli. Preko Dobre Vode i Sokolovog kamena, stigli smo do Bele stene, 1256m. Tu smo napravili fotografiju sa belinom iza nas, ali smo zamišljali šta se sve vidi odatle i u našim glavama pravili slike i bojili ih najlepšim bojama.

   U planinarski dom vratili smo se oko 13.30. Tu smo ručali, spakovali se i u 14.30, pošto smo se pozdravili sa domaćinima i zahvalili na gostoprimstvu, krenuli ka Kruševcu. U gradu smo napravili pauzu od sat i po, koju smo iskoristili za razgledanje, obilazak Lazarice, kolače u poslastičarnici, pljeskavice na kiosku, čak je nas četvoro planinara utrčalo u zgradu opštine, u kojoj se upravo održavalo venčanje, i u farmerkama, patikama i sa rančevima na ledjima, protrčalo između svatova i uletelo u ogromnu dvoranu sa predivnim mozaicima na zidovima. To je zaista vredelo videti. No, ubrzo smo bili primećeni, te odmah ljubazno zamoljeni da napustimo zgradu i dodjemo u razgledanje nekog drugog, radnog dana! Smejući se, izašli smo iz zgrade, ali smo opet upali u bacanje bider majera, slikanje i «kume, izgore ti kesa!»
    U Beograd smo stigli oko 20h. Opet zadovoljni i raspoloženi.
        Do nekog sledećeg izleta...