DUKAT, VELIKI ČEMERNIK I VLASINSKO JEZERO

11.04. – 13. 04.2008.

Iako su sve prognoze predvidjale kišu i oblačno vreme za taj aprilski vikend, dole, na jugu Srbije, koji je ovoga puta bio naša nova odrednica, dva dana smo uživali u divnom prolećnom vremenu, blagodetima mirnog i ušuškanog Vlasinskog jezera i ispeli se na okolne planine, Veliki Čemernik i Dukat, koji nam je bio posebno zanimljiv, budući da se na tu planinu nije išlo skorije, a i ne navodi se često u godišnjim planovima naših vodiča.

Proleće na Vlasini

Vlasinsko jezero nalazi se na teritoriji opštine Surdulica, na 1213m nadmorske visine. To je akumulaciono jezero koje je duboko do 35m, a površina mu je 15km2. Vlasina, Vrla, Jerma, Lisinska reka i druge, zajedno sa njihovim pritokama (ima ih ukupno110) čine sliv ovog jezera. Na mestu gde se u prošlosti nalazila tresava, poznata kao Vlasinsko blato, sa ševarom, trskom i manjim vodenim površinama, i gde je isticala reka Vlasina, nastalo je današnje Vlasinsko jezero.

Na Vlasinu smo stigli u petak, 11. aprila, oko 10 sati uveče. Još iz autobusa, dok smo se približavali hotelu «Narcis», videli smo svetlucanje mirne površine jezera, nazirali njegove obrise i bele breze koje ga okružuju sa svih strana, i sa nestrpljenjem očekivali jutro kada ćemo ga videti u punom sjaju, okupanog jutarnjim suncem. Zvezde na nebu obećavale su lep dan. Smestili smo se u sobe zaista lepog i udobnog privatnog hotela, i pošto smo još jednom pogledali kroz prozor jezero  utonulo u san i oslušnuli njegovu tišinu, umorni od puta, pridružili smo mu se i mi...

Jezero i breze

Umesto mobilnih telefona, probudili su nas sunčevi zraci koji su ulazili u sobe i zvali nas da što pre pođemo u nove šetnje i otkrijemo neke nove lepote, još neviđene. Posle doručka, ušli smo u autobus i preko Bosilegrada, došli do Donje Ljubote i zaseoka Klisura (908m). Odatle smo krenuli peške. Put nas je vodio malo putem, malo stazom kroz šumu, a onda preko sela Crnoštica (1300m), odakle smo krenuli da se penjemo ka samom vrhu Dukata, Crnooku (1881m).

Ka vrhu

Peli smo se prilično strmim, prostranim i golim padinama, prekrivenim poleglom travom iz koje su promaljali plavičasti šafrani. Neko brže, neko sporije, ali svi uporno.. ka vrhu koji se nazirao tamo gore, gde su virile antene i repetitori. Povremeno smo se i odmarali, dok smo čekali «sporaće», ležali na travi, gledali nebo i okolne planinske masive, i sve nam je nekako izgledalo kao na dlanu, ali u blagoj izmaglici. Bilo je toplo, a vetar koji je duvao skoro celog tog dana prijatno nas je rashlađivao. Na vrh smo svi izašli oko 14 sati. Malo dalje od repetitora, naišli smo na zanimljive granitne stene ispod kojih smo pronašli zavetrinu i udobno se smestili. Usledilo je fotografisanje, klopa, rakijica...potpuno opuštanje...I na licima onih najumornijih, videla sam osmeh...

	Sedimo na Dukatu, do juče nepoznatoj i još neotkrivenoj planini, i na njenom vrhu tako neobičnog naziva, a sada, on je tu, svuda oko nas, pamtimo njegove obrise, beležimo njegovu lepotu u našem sećanju, ne zaboravljamo...Vreme je da se krene nazad.
Spuštanje

Silazimo jugoistočnim padinama planine. Okrećemo se da još jednom pogledamo Crnook i čini nam se da je sa te strane lepši, pa ga ponovo fotografišemo...
	Još jedan pogled unazad

Nastavili smo dalje, preko kota Stankov rid, Čukar i sela Zli Dol. Svuda oko nas zatalasane padine, kao zeleni ćilim prošaran livadama, pašnjacima, šumama...napupeli behari kao bele ćubice u kontrastu sa najraznovrsnijim i najlepšim nijansama zelene boje proleća...

Prizori	Prizori

Pešačenje smo završili u selu Brankovci (722m), gde nas je čekao autobus. Zatim smo se uputili ka Bosilegradu, tom neobičnom gradiću na samom jugoistoku Srbije, udaljenom od bugarske granice samo 15 km. Prema predanju, Bosilegrad je dobio ime po kralju Busu (Busilu) koji je vladao ovom teritorijom do najezde Turaka. Njihovim dolaskom, stanovništvo ovog kraja razbežalo se, tako da su ti predeli ostali potpuno pusti. Tek oko 1600. godine, krenula je ponovo demografska obnova. Na oko 700 metara nadmorske visine, ušuškano, okruženo planinama, deluje potpuno nestvarno, i kao da je na kraju sveta. Mešavina bugarskog, turskog, makedonskog uticaja. Male uličice, oronule kuće, sa po kojim modernim kafićem na ćošku, ljubaznim stanovnicima koji su nas znatiželjno posmatrali dok smo izlazili iz autobusa i krenuli na piće u taj isti kafić, ili su ćaskali sa nama dok smo sedeli na klupici ispred obližnje prodavnice i pili zasluženo, hladno pivo iz flaše...

I tako, daleko od beogradskog asfalta i vreve, u nekom tamo mirnom i zabačenom gradiću skoro na kraju sveta, dok smo sedeli na toj klupi i razmišljali o njegovoj prošlosti, kao i sadašnjosti, mrak se polako i skoro neprimetno spustio i odjednom se osetila svežina noći.
	Na klupici u Bosilegradu

I dok su se palila bosilegradska ulična svetla, tiho smo napustili gradić koji će opet ostati zapamćen negde u našem sećanju. Kao i prethodne noći, naše jezero nas je sačekalo mirno i uspavano. U hotelu je te večeri bilo veselije. Muzika i igra. Neko se uhvatio u kolo, a neko je žurio da se što pre «dokopa» kreveta!

I nedelja je osvanula lepa. Doduše, zbog sivih oblaka koji su sa svih strana počeli da prekrivaju nebo, u jednom momentu pomislili smo da će možda ipak pasti ta kiša koju su predvidjali. Ali ne. Tokom dana, vreme se ipak prolepšalo, a oblaci potpuno razišli. U 8 ujutru, pošli smo iz hotela markiranom, polukružnom stazom, preko Rida i Cvejinog Senjaka, ka vrhu Veliki Čemernik  Iza nas se sada lepo videlo celo jezero i njegova plutajuća ostrva, koja predstavljaju posebnu specifičnost. Ostrva su nastala od treseta, koji je produkt vekovnog raspadanja mahovina tresetnica. Neobični koloriti: sivo plava boja vode pored obale, u kontrastu sa tamno plavom na sredini jezera i zelenim priobalnim površinama...

	Okrećemo se ponovo ka našem cilju, Velikom Čemerniku. Tu je, ispred nas, prekrivenim zelenim četinarima. Još jedan mali uspon i na vrhu smo. Slikamo se pored betonskog stuba na kome piše 1638m.

A onda smo odredili našem vodji jednu dužu pauzu za uživanje! I on se složio. Posle pola sata odmora, krenuli smo dalje, kroz šumu, preko Jovanova Ogrnja, a onda smo se strmom padinom spustili do livade Del kroz koju teče nekoliko rečica i potoka. Kroz taj vlažan i po malo blatjav, ali opet lep i neobičan predeo, ispunjen žuborenjem tih malih voda koje izviru sa svih strana, uglavnom smo svi bezbedno prošli, bez nekog većeg kvašenja i kaljanja, osim...

... vodje

Usledio je još jedan mali uspon na Jevinu Utrinu, a zatim smo krenuli polako putem, nizbrdo, ka brani na jezeru. Uz prijatno ćaskanje i osmatranje usputnih vikendica, stigli smo na put koji vodi oko jezera i ka našem hotelu. Sunce je već uveliko grejalo, pa smo zamišljali leto i kupanje u, kažu, ne tako hladnoj vodi. Ručali smo u hotelu. Hrana je odlična i nije skupa. Za Beograd smo pošli oko 15 sati. Još jedan pozdrav sa jezerom i obećanje da ćemo ponovo doći jednog dana. Crna Trava, Vlasotince, autoput...U 22 sata, umorni, ali noseći bezbroj predivnih slika u očima i ispunjenog srca i duše, zagrlili smo naš Beograd.

 

Prvi dan: dužina staze - 23km, savladan uspon od 1000 m, silazak 1180 m, vreme trajanja ture -  9 sati, broj učesnika – 27. Drugi dan: dužina staze – 14 km, savladan uspon od 470 m, silazak 470 m, vreme trajanja ture -  5 i po  sati, broj učesnika – 20.

 

Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda Fotografije: Marija Petrović, Dragica Kocić, PD Pobeda Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda Pobeda Web Team 2008.

  - početna strana -