CER

23. – 24. 01.2010.

Na put smo krenuli u subotu, 23. januara, u 7 sati ujutru. Posle svih slava i praznika  koji su ostali za nama, posle obilne hrane i pića kojima smo se sladili, kao i dugih zimskih dana u kojima smo ušuškani sedeli u svojim kućama i tužno gledali kako se gasi dan i noć pada već u četiri sata popodne, jedva smo dočekali ovaj izlet. Uželeli smo se prirode, čistog vazduha, hodanja, druženja, a u planu je bio i obilazak poznatih istorijskih mesta i manastira, na kojima većina planinara iz naše grupe nikada nije bila.

Već oko 10 sati stižemo na naše prvo odredište – manastir Tronoša.

Zadužbina kralja Dragutina, nekada muški, a sada pravoslavni ženski manastir, nalazi se u opštini Loznica, kod Tršića. Smatra se da je nastao u 13. veku i više puta je stradao i bio obnavljan. 1797. godine i Vuk Stefanović Karadžić učio je školu u ovom manastiru. U lepom je okruženju, a neposredno ispred ulaza nalazi se česma koju su, po legendi, sagradili Jug Bogdan i devetorica braće Jugovića, pred polazak u Kosovski boj.

Uz česmu je sagrađena i mala kapela, sa čije je spoljašnje strane izrađena slika – mozaik sa devet Jugovića i Jug Bogdanom u sredini, pred odlazak u boj na Kosovo.
	Česma ispred manastira Tronoša

A onda smo autobusom otišli do Tršića, rodnog mesta Vuka Karadžića. Povodom 200 godina od njegovog rođenja, 1987. godine, na površini od preko 5 hektara, ispod obronaka planine Gučevo, sagrađen je etno kompleks koji predstavlja selo dinarskog tipa iz 19. veka. Ceo kompleks predstavlja svojevrstan muzej na otvorenom prostoru. Ovog puta, sve je bilo prekriveno snegom, a cela atmosfera bila je jako idilična i podsećala je na pravu zimsku bajku.

Kao posebna celina u okviru kompleksa, izdvaja se Vukovo imanje, koje čine: Vukova spomen kuća (podignuta 1933. godine), dva vajata, kačara, čardak i ambar.
	Vukova kuća (gore, desno)

Svi objekti koji se nalaze u ovom kompleksu (ima ih preko 30), donešeni iz okolnih sela Jadra i Rađevine, nekada su činili staro srpsko domaćinstvo. U njima se nalaze: Dositejev muzej, muzejska postavka Vukovih sabora, galerija, gostinska kuća, crkva brvnara, vajati, restoran, apartmani...Posebno uživanje je šetnja šumskom stazom kojom je Vuk nekada išao na školovanje do manastira Tronoše. Kroz ceo kompleks teče rečica Žeravija i daje mu posebnu draž. Platili smo ulaznicu i popeli se do Vukove kuće. Saslušali priču o njegovom životu, ušli u njegovu sobu i sve vreme zamišljali kako se živelo tada, u to vreme...

Nastavili smo dalje autobusom, do Crkve Sv. Uspenja Presvete Bogorodice u Dobrom Potoku, koja se nalazi na oko kilometar od Krupnja, u ataru sela Lipenovića.
	Ulaz u Dobropotočku crkvu

Postanak crkve pripisuje se dalekim vremenima, ali nema preciznih podataka o njenom podizanju. To je opet pravi mali kompleks koji čine crkva sa drvenim krovom od suve hrastovine i dva krsta, drveni zvonik, crkveni dom, tri pećine isposnice, prirodnjačka zbirka, otvorena pozornica...Iza crkvenog doma, pod zemljom uklesana u stenu, nalazi se kapela Sv. Velikomučenika Prokopija. Ispod crkve, izgrađena je česma Braće Jugovića, a portu crkve krase stoletne lipe, kao i desetak otkrivenih i pokrivenih sofri koje služe za odmor putnika – prolaznika.  

Opet sedamo u autobus i odlazimo do Tekeriša, gde obilazimo spomen-kosturnicu, podignutu poginulim junacima iz Cerske bitke koja je vođena 1914. godine i u kojoj je srpska vojska izvojevala protiv austrougarskih trupa prvu pobedu u Prvom svetskom ratu. U njoj je sahranjeno oko 3500 srpskih vojnika. 

Na vrhu spomenika je orao raširenih krila, sa lovorovim vencem u kljunu, a sa prednje strane spomenika nalazi se štit sa krstom, četiri ocila, krunom, datumom - 18. avgust 1914. g. i tekstom VAŠA DELA SU BESMRTNA.
	Spomenik u Tekerišu

Pored spomenika, nekadašnja kapela sada je pretvorena u muzej, u kojem je stalna postavka izložbe o Cerskoj bitci, a ispred njega podignute su biste četvorice junaka: Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića.

I tu se završio naš obilazak ovih zaista divnih mesta. Na tako malom prostoru, skupilo se toliko toga: i istorije, i tradicije, i verovanja, i kulture, i običaja. Upijali smo svaku reč izgovorenu na tim svetim mestima, čitali Vukove misli na drvenim tablama pored puta, bili ponosni na njega i na svako slovo našeg lepog srpskog jezika, klanjali se senima poginulih junaka, palili sveće i  molili se za njihove duše, kao i za sve naše žive i mrtve. Dok je svuda oko nas tiho padao sneg i kao da nije želeo da remeti svu tu tišinu i veličanstvenost prostora kojima smo hodali...

A onda, konačno...planinarenje! Posle obilaska Tekeriša, dolazimo do autobusa, uzimamo stvari potrebne za pešačenje i krećemo. Oko pola 4 popodne, krenuli smo od Krsta (370m) ka planinarskom domu „Lipove vode“ (640m) na Ceru. Dobro markiranom stazom, uglavnom kroz šumu, gazeći divan, beo sneg, u dobrom raspoloženju, hodali smo ka domu.
	Ka domu

Već se polako spuštala i noć, ali belina snega po putu, po granama drveća svuda oko nas, obezbeđivala je dobru vidljivost...Usput smo se šalili, smejali, tresli sneg sa grana jedni drugima na glavu, za vrat, grudvali se...I tako, već oko pola 6 popodne, bili smo u domu. Posle smeštanja po sobama, okupili smo se u trpezariji, gde smo se uz čaj, vruću rakiju i kuvano vino polako „otkravljivali“. Domaćini, iz planinarskog društva „Cer“, potrudili su se da nam koliko-toliko ugreju dom, spreme ukusnu večeru i posluže pićem. A onda, kada smo se dobro najeli, spojili smo stolove i zabava je počela! Malo smo igrali uz muziku sa radija, pevali, a onda je Vlada Matković, koji je takođe krenuo na naš izlet, ali ovog puta opušteno,  u ulozi „planinara“, a ne „vođe“, uzeo usnu harmoniku, pa zasvirao, a onda i zapevao. Pridružila mu se i Branka, planinarka divnog glasa, naravno i naš vođa,  kao i još nas nekoliko.Smenjivale su se divne starogradske pesme na našem repertoaru, glasovi se nisu štedeli, bila je tu i po neka „terca“, a ubrzo su nam se pridružili i domaćini...I tako, do ponoći...Ta noć, provedena u višekrevetnim sobama, takođe je bila zanimljiva. Neko se baš naspavao, a neko i nije...zbog, kako smo ga nazvali, „stereo hrkuckanja“ nekoliko planinara i naših uzaludnih pokušaja da nakašljavanjem, „coktanjem“, cimanjem jastuka i drugim metodama pokušamo nekako da utišamo „hrkače“. No, nije vredelo...

I tako, i pored neprospavane noći, ustali smo nasmejani i dobro raspoloženi, jer...i to je deo planinarenja! Posle doručka, otpešačili smo nekoliko stotina metara do autobusa, da bismo odneli stvari, i  ponovo uronuli u sada jutarnji, zimski ambijent predela oko nas. Pogledajte slike...

>
Planinari i zima	Čarobno

Vratili smo se do doma i oko pola 9 krenuli. Sa domaćinima smo prošetali do vrha Cera (687m). To je zaista šetnja, jer on se nalazi u blizini doma, na samo nekoliko desetina metara više. Na samom vrhu, postavljeno je nekoliko objekata i antena, a ceo taj prostor opasan je žicom. Posle fotografisanja, nastavili smo dalje.

	Sa domaćinima, ispred doma	Na vrhu

 Pozdravili smo se sa domaćinima i predsednikom njihovog planinarskog društva i zahvalili na gostoprimstvu i ljubaznosti. Put nas je vodio opet kroz šumu, preko Široke ravni, vrha Kumovac (593m), pored južne ograde lovišta...I tako, 14 kilometara. Sneg, svojim prelepim „čipkama“ koje je pravio po granama drveća, sve vreme nas je ostavljao bez daha, plavo nebo povremeno se naziralo kroz guste krošnje, a čak je i sunce u nekoliko navrata obasjalo stazu kojom smo hodali. Oko pola 2, stigli smo do manastira Čokešina. 

Čarolija	Manastir Čokešina

Po predanju, manastir je prvobitno bio zadužbina vojvode Miloša Obilića, koji je započeo gradnju manastira uoči Kosovske bitke. Predanje kaže da je glasnik javio Miloševoj majci da joj je sin poginuo u kosovskoj bitci na Vidovdan, 1389. godine, na šta je ona zaustavila izgradnju manastira. Miloševa majka je rekla građevinarima: „Čok više! Prestanite sa radom!“ Predanje potkrepljuju i nazivi pojedinih delova manastirskog imanja, „Nečaja“ i „Pusto polje“, što se dovodi u vezu sa rečima koje je glasnik rekao Miloševoj majci: „Ne čaj (ne čekaj) više, Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje, Miloš ti je, majko, poginuo.“ Manastir je dovršen početkom 15. veka, po zapovesti vojvode Čokeše, vlastelina iz ovog kraja. 

U konaku manastira, okrepili smo se čajem i kafom. Zatim smo autobusom nastavili dalje. Prešli smo granicu, ušli u Republiku Srpsku i otišli do etno sela Stanišići.

Na izlazu iz Bijeljine, na trećem kilometru prema Pavlovića mostu, nalazi se etno selo Stanišići. U selu se izdvajaju dve celine. Jednu čine drvene kuće-brvnare sa pokućstvom koje im je vekovima pripadalo, a u centru sela su dva jezera. Drugu celinu čini arhitektura građena u kamenu, hotel Pirg. Selo čine vodenice, mlekarnik, kovačnica, kameni bunar, ambar i autentične drvene kuće, sa prikazom pokućstva i narodnih nošnji.

U selu se nalazi i manastir Svetog oca Nikole (replika manastira Kumanice, zadužbine Nemanjića) sa manastirskom kućom (konakom).

Posle zaista ukusnog ručka u restoranu na jezeru, obišli smo ceo kompleks, a onda, dok se polako spuštala noć, krenuli smo ka Beogradu. Prepuni utisaka...Slika...Misli... Uz tihu muziku, zavaljeni u udobna sedišta i dremuckajući, nismo ni primetili da smo ušli u Beograd...
	Restoran u Stanišićima

Do nekog novog susreta...

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda

 Pobeda Web Team 2010

|Početna strana|