BIOKOVO, 22.07. – 26.07. 2009.
I ovog jula, put nas je vodio u Hrvatsku. Sada je naš cilj bila planina Biokovo, kao i boravak u dalmatinskom primorju, u Tučepima, kod Makarske. U sredu uveče, 22. jula, oko 8 sati, ukrcali smo se u autobus i krenuli put mora. Većina naše grupe krenula je na ovaj put, kako su rekli, „iz sentimentalnih razloga“, da se ponovo, posle toliko godina, podsete lepog Jadrana, njegovih divnih plaža i još lepših ostrva, dok je nekolicina nas nestrpljivo čekala još jedan uzbudljiv susret sa planinom i samo zamišljala taj, sigurno veličanstven pogled odozgo na Makarsku, Brač, Hvar...
Noć je bila za nama. Polako smo se budili, otvarali oči i nestrpljivo očekivali taj trenutak: da ga ugledamo. I opet ona igra iz naše mladosti: ko će prvi da ga vidi. I tako, Milan je u jednom momentu viknuo: „Eno ga! More!“ Pojavilo se prvo stidljivo, u zalivu, a onda je odjednom puklo pred našim očima: ogromno, plavo, beskrajno prostranstvo, sa pučinom koja svetluca pod prvim zracima jutarnjeg sunca. Kroz otvorene prozore već uveliko je ulazio neverovatno opojan miris borova. I neminovno nas vraćao unazad, unazad, u godine naše mladosti i naših divnih letovanja na ovim prostorima. U Tučepe smo ušli oko 8 sati ujutru. Dočekao nas je Stanko, zadužen za naš smeštaj. Kako sobe još nisu bile spremne, predložio nam je da prošetamo po Parku prirode „Biokovo“ i vratimo se oko 11 sati. Prvo smo se autobusom uputili ka selu Kotišina, u nameri da posetimo botanički vrt. Međutim, uski putevi (a veliki autobus) sprečili su nas u toj zamisli. Krenuli smo nazad, ka ulasku u sam Park prirode (365m) i tu izašli iz autobusa, a onda polako pošli peške uzbrdo, asfaltnim putem kojim je dozvoljeno da prolaze samo putnička kola i minibusevi koji imaju do 14 sedišta. Do najvišeg vrha Biokova, Sv. Jure, može se doći autom, upravo tom, tzv. biokovskom cestom, koja je ujedno i najviši asfaltni put u Hrvatskoj, a čija dužina, od ulaska u Park do vrha, iznosi 23 kilometra.Područje planine Biokovo proglašeno je Parkom prirode 1981. godine. Na tim prostorima ima nekoliko geomorfoloških rezervata, rezervata šumske vegetacije (bukvi, jela, crnog dalmatinskog bora), dosta retkih biljnih i životinjskih vsta (ima više od 40 endemičnih biljnih vrsta), kao i značajnih paleontoloških nalazišta i prekrasnih vidikovaca.
Vratili smo se nazad, seli u autobus i otišli do jedne male konobe gde smo popili prvu jutarnju kafu. U 11 sati, našli smo se ponovo sa Stankom, i vrlo brzo, svi su već bili smešteni po sobama, u privatnom smeštaju. Milan se susreo i sa Draganom, Stankovim bratom, iskusnim planinarom, koji mu je dao još neke savete u vezi sa sutrašnjim usponom. Ostatak dana proveli smo uglavnom na plaži i šetnji po Tučepima. I dalje je to lepo mesto, sa bezbroj restorana, kafića, konoba, divnom dugačkom plažom i borovima koji prave dobru hladovinu. Veoma je živo i prepuno turista. Naši domaćini bili su ljubazni, gostoprimljivi i zaista su nas dočekali otvorenog srca. Uveče smo se svi ponovo okupili u jednom restoranu na obali i, uz orkestar koji je svirao pesme iz „onih vremena“ i zalazak sunca, večerali i proveli prijatne trenutke u priči i dogovoru za sutrašnji dan.
Plan je bio da se okupimo kod autobusa sutradan, u petak, u 5 sati ujutru. I tako, u zakazano vreme, pojavilo se nas osmoro: Milan, Miloš, Zoki, Dejan, Vlada, Jelena, Rada i ja. I, dok su Tučepi još spavali, a noć polako ustupala mesto jutru i novom danu, autobusom smo se prevezli nekoliko kilometara, do sela Veliko Brdo, na oko 300 metara nadmorske visine, i oko 5 i 30 započeli uspon. Biokovo je najviša i najduža planina u Dalmaciji. Posle Velebita je najduža, a posle Orjena i najviša primorska planina, sa nekoliko izrazitih vrhova. Od svih dinarskih planina, Biokovo se najstrmije diže iznad mora. „Od rođenja do smrti, stanovnika Podbiokovlja prati očaravajuća slika velike planine koja natkriljuje pitomo makarsko primorje. Nad samom Makarskom, kakvog li prirodnog fenomena, Biokovo se doima kao velebni raskriljeni orao, kojemu je glava Vošac (1421m), a krila mu grle grad s prostorom lijevo prema Stazi i desno do Borovca.“ (Ivo Puharić, planinar i pisac iz Makarske). „ ... nad Makarskom se ustremila stravična vrlet – golorebrasto Biokovo – sa čijih se vrhova zimi niz padinu spušta i po moru širi besan severac, takozvana primorska bura. Biokovo je u mnogo čemu sličan planinini Velebitu. I ono deli primorje od zagorskih strana, te su njegove morske bočine, kao i na Velebitu, strme, kršne, gole i od snegova izlokane, dok su mu istočni obronci šumoviti i pitomiji.“(Marko Car, putopisac iz Herceg Novog). Prijatna svežina i hladovina bili su naši saputnici samo u prvim satima hodanja. Pred nama je sledio uspon padinom obraslom visokom travom koja je na nekoliko mesta i progutala stazu, sve do izlaska na protivpožarni put. Posle nekoliko minuta hoda, dolazimo do odvajanja i putokaza. Staza je odlično markirana i jako lako se prati. Sve vreme iznad nas je ta neverovatna, planinska, kamena gromada, okomite biokovske stene i litice. Sunce još uvek sakriveno iza njih, sa druge strane.
Sve češće vadimo naše foto-aparate i slikamo...Cela ta strana kojom smo se peli prošarana je zelenilom, borovima, a iz kamenja niče neobično cveće žute boje, kome, nažalost, nismo znali ime. Gazimo čuveni biokovski sipar, a staza postaje sve strmija i uspinje se kroz kuluar, sve do pod stenu veličanstvenog Velikog Borovca.
Sunce se vrlo brzo pojavljuje iznad nas, a mi brzo pronalazimo prijatan hlad u jednoj šumici gde pravimo pauzu, doručkujemo, stavljamo kačkete i mažemo debeli sloj pomade sa faktorom. Dobro smo raspoloženi, a Zoki nas dodatno zabavlja pričanjem viceva koji nas zasmejavaju do suza.
Nastavljamo dalje
stazom, kroz borovu šumu, do prevoja Mali Borovac (1253m), a zatim do račvanja:
napred, ka Lokvi, a levo ka Šibeniku i Motici. Sa tog prevoja već vidimo
Biokovsku visoravan, a u daljini i naš cilj – Sveti Jure, vrh prepoznatljiv po
TV anteni.
Visoravan, naravno, nije baš ravna, već je izbrazdana vrtačama, uvalama, škrapama, sa stenovitim brežuljcima koji se uzdižu između (boginjavi kras, geografski pojam za ovakvu konfiguraciju terena). Sunce polako počinje da greje. Ne obraćamo pažnju na to. Pogled nam odvlače plavo more, ostrva, Makarska, brodići koji na vodi ostavljaju bele tragove i...odjednom...divokoze!!! Tu su, pojavljuju se na padinama ispred nas, graciozno skaču sa stene na stenu i neverovatnom brzinom nestaju iz vidokruga. Ushićeni smo prizorom. Vadimo brzo aparate, zumiramo, slikamo, u prvom momentu ne uspevamo...već su pobegle...
Osećamo i lagani vetrić
koji nas rashlađuje. Upijamo svim čulima i taj vetar, i svaki kamen, cvet iz
njega, žbunje...uživamo. Polako stižemo do planinarske kuće „Slobodan Ravlić“,
na Lokvi, (1467m) objektu koji je u to vreme bio zatvoren.
Ono što nas je najviše obradovalo je pumpa za vodu, nedavno postavljena i povezana sa bunarom koji se nalazi ispod objekta. Napravili smo pauzu, dobro se osvežili hladnom, skoro ledenom vodom, napunili flaše koje smo do tada ispraznili i...nastavili dalje. Sunce počinje da prži. Kasnije saznajemo da je na dan našeg uspona, izmerena najviša temperatura tog leta – preko 40 stepeni!!! Vrh je stalno tu, ispred nas, ali staza se sve češće spušta, gubimo visinu, pa se onda ponovo penjemo, i tako, nekoliko puta.
Nastavak (drugi deo)