Prvi dan decembra osvanuo je prilično tmuran i maglovit. Čvrsto smo verovali prognozi da će ceo taj dan ipak biti sunčan, i raspoloženi, mada još sanjivi, u 7 sati ujutru seli smo u naš lep, novi minibus i krenuli ka Beljanici. Bilo nas je 17. Prošli smo kroz Veliku Planu gde nas je čekalo dvoje planinara, a onda smo u Svilajncu primili još jednog, čuvenog Mileta Mocarta, koji je dobar poznavalac ove planine i koji je sa još nekoliko planinara na njoj markirao planinarsku stazu.
Oko 10 sati stigli smo do podnožja Beljanice, u mesto Lisine, na 450 metara nadmorske visine i u restoranu «Vodopad», na nekoliko desetina metara od vodopada Veliki buk, popili čaj, doručkovali i pripremili se za uspon.
    Ceo taj ambijent veoma je prijatan. Oko restorana koji je smešten na reci Veliko vrelo, nalazi se veliko imanje sa malim zoološkim vrtom, ribnjak sa kalifornijskom pastrmkom i jezero za sportske ribolovce.

Veliki buk

Prvo smo obišli vodopad koji je jedan od najvećih i najviših vodopada u Srbiji (15m) i zaista izgleda fascinantno.

Mile nam je objasnio da je u maju najveći vodostaj i da tada on izgleda još veći i moćniji.

Zatim smo otišli do samog vrela reke Veliko vrelo, koje se nalazi nedaleko od vodopada. Divna zelena boja mahovine preko oblog kamenja i voda koja huči...

Vrelo reke Veliko vrelo

I onda, oko 11 sati, krenuli smo na uspon. Na našu veliku radost, magla se potpuno podigla, i rodio se zaista divan dan, sa puno sunca i plavog neba. Na nižoj nadmorkoj visini, gazili smo uglavnom po blatnjavim stazama, ali vrlo brzo, kako smo se peli, pojavljivao se sneg, prvo malo pomešan sa klizavim i mokrim lišćem, a onda opet samo sneg, visine 10 do 15 cm, potpuno čist i beo, svetlucavi, onaj što škripi ispod planinarskih cipela i blješti od beline...Staza delom vodi makadamskim putem, pa preko livada, a onda sledi jedan malo strmiji uspon kroz šumu. Po izlasku iz šume, na Debeloj kosi, već smo ispred nas videli odsečenu, stenovitu stranu Beljanice, a svuda okolo, izranjali su vrhovi raznih planina po Srbiji...

Lepo se video Rtanj, Kučaj, Rudnik...

Pogled sa Debele kose

Još malo uspona i negde posle 14 sati popeli smo se na veliku, prostranu zaravan na kojoj se nalazi sam vrh Beljanice (1339m). Ceo taj prostor bio je prekriven snegom i niskim i retkim jelama.

Ka vrhu...

Pogled su nam privlačili udaljeni vrhovi i plavičasti planinski venci koji su se pomaljali iz mora od magle...

Vrh Beljanice

Nismo se puno zadržavali jer je na vrhu duvao vetar, tako da smo već oko 15 sati krenuli nazad. Pošto je kratak dan, vrlo brzo smo upalili baterijske lampe i stavili ih na čelo, i pod tamnim nebom prepunim zvezda, preko Cerjaka i stazom kroz šumu, stigli smo do restorana oko 17 sati. A onda je usledilo opuštanje uz odličnu hranu koju su nam ljubazni domaćini veoma brzo pripremili: čuvena pogača ispod sača, riblja čorba, pasulj sa kobasicama, pastrmke...
    U Beograd smo stigli oko 21 sat. Bio je to još jedan lep susret sa planinom.


Dužina ture - 17km, savladana visina – 1000 m, vreme trajanja ture - 6 sati, broj učesnika - 18.

Beograd, 14. decembar 2007.

vodja puta: Milan Lončar izveštaj: Marija Petrović fotografije: Dragica Kocić PD Pobeda, Beograd