Već je postala lepa tradicija da početkom juna i početkom septembra planinarimo po hrvatskim ostrvima, a i popnemo se na neku planinu iznad mora. Ovog puta, na red je došao Vis, a zbog atraktivnosti uspona i fascinantnih pogleda, rešili smo da ponovo idemo na Omišku Dinaru i upoznamo mnoge planinare koji prvi put idu sa nama sa lepotama ove planine.
Pedesetak ih se okupilo tog utorka predveče, na parkingu ispod Hrama. Puno poznatih lica, naših dragih i vernih prijatelja, ali, isto tako, i puno, puno novih lica, uglavnom mladih, željnih da zajedno sa nama kroče na hrvatska ostrva o čijim lepotama su možda slušali iz priča svojih roditelja, koji su, kao i svi mi, tamo odlazili godinama i provodili najlepša leta u životu. No, tada smo bili upućeni samo na lepe plaže i more, a sada, godinama unazad, upoznajemo i unutrašnjost svakog ostrva, prožetog mrežom dobro obeleženih planinarskih staza, i naravno, penjemo se na najviši vrh svakog od njih. To nisu velike visine, ali ono što vidimo sa vrha, zaista je neprocenjivo.
|
Naše prvo odredište bio je Šibenik, smešten u središnjem delu hrvatske obale Jadrana, u slikovitom, razuđenom zalivu u koji utiče Krka, jedna od najlepših hrvatskih kraških reka. Kroz uski, krivudavi kanal, iz šibenskog zaliva, dugačkog 10 km i širokog 300 - 1200 metara, izlazi se na otvoreno more i ostrva. Šibenik, najstariji samorodni hrvatski grad na Jadranu, nalazi se u najzaštićenijoj prirodnoj luci, na sredini istočne obale Jadranskog mora, prastarog mare Adriaticuma, na izvorima bogate hrvatske istorije, verovatno na mestu gde su neki od prvih doseljenih Hrvata ugledali plavo more, ćudljivo i lepo, koje ih je vekovima branilo i štitilo, hranilo i čuvalo.
Nepravedno bi bilo reći da je taj primorski gradić poznat isključivo po katedrali sv. Jakova, građenoj više od stotinu godina. No, ova građevina, jedinstvena po mnogo čemu, ne samo u hrvatskom već i u evropskom graditeljstvu, ne može se ni potceniti. Ona predstavlja pravo svedočanstvo upornosti, odricanja i vere generacija Šibenčana. U celosti je izgrađena od kamena, a karakteristična je i posebna po smelim konstrukcijskim montažama kamenih ploča i rebara i to bez korišćenja ikakvog vezivnog materijala. Jedinstvena je i među renesansnim crkvama s pročeljem u obliku trolista, ali i po suglasju arhitekture i niza od 71 realističnog portreta na apsidama. Više graditelja učestvovalo je u izgradnji, od kojih je najpoznatiji bio Juraj Matvejev Dalmatinac, poreklom Zadranin, s kojim Šibenčani 1441. godine sklapaju ugovor o njegovom preuzimanju dužnosti graditelja i glavnog majstora. Katedrala, zajedno sa renesansnom gradskom većnicom, kao i okolnim crkvama, palatama i kneževim dvorom, u kome je danas smešten županijski muzej, čini sigurno jedan od najlepših trgova hrvatske urbanističke baštine.
|
Katedrala sv. Jakova
|
Gradska većnica
|
Kroz uske uličice, kamenim stepenicama (kojih ima ukupno 2851 u celom starom gradskom jezgru, kako su ih pobrojali šibenski turistički vodiči), popeli smo se do tvrđave sv. Mihovila (ili sv. Ane, kako je često zovu). Nalazi se na kamenoj uzvisini 70 m nad morem, a kroz svoju burnu istoriju često je menjala ime. Na ovom mestu su pronađeni najstariji dokazi postojanja civilizacije na šibenskom prostoru. Odozgo smo imali ceo grad kao na dlanu, pogled na staro groblje u podnožju tvrđave, ceo šibenski zaliv, kao i reku Krku. Prevelika vrućina poterala nas je sa tvrđave, pa smo još neko kratko vreme, do polaska našeg autobusa, proveli u hladu jednog šibenskog kafića.
|
Pogled sa tvrdave sv. Mihovila |
Most koji spaja Trogir i Čiovo
|
Posle kraćeg putovanja, stigli smo i u Trogir, još jedan od „bisera“ u nizu dalmatinskih gradića, čije staro gradsko jezgro se nalazi na malom ostrvu između većeg, Čiova, i kopna, spojeno kamenim mostom sa kopnom.Ovaj veoma dobro očuvan srednjovekovni grad, pravi je grad-muzej i zbog toga se nalazi na UNESKO-voj listi svetske baštine. Prošetali smo po rivi, poznatoj po drvoredu palmi, a zatim obišli katedralu sv. Lovre, čija gradnja je počela u 13. veku. Nju krasi čuveni Radovanov portal, najznačajniji srednjovekovni portal na istočnom Jadranu, kao i u ovom delu Evrope. Nazvan je po njegovom autoru, majstoru Radovanu, koji ga je isklesao 1240. godine i potpisao sa per Raduanum.Zanimljiva tvrđava Kamerlengo, okrugla kula sv. Marka, gradska loža, toranj sa satom, kao i mnoge druge građevine, krase ovaj zanimljivi gradić koji nosi titulu najočuvanijeg romaničko-gotičkog grada u centralnoj Evropi.
Put nas je vodio dalje, ka Splitu, gde smo proveli neko vreme u laganoj šetnji po Dioklecijanovoj palati i odmoru na klupama čuvene splitske rive, dok je sunce blještalo svom snagom i svakim trenom podizalo temperaturu. Zato je baš prijala vožnja trajektom, na koji smo se ukrcali u pola 7 uveče i krenuli ka Visu... Dok smo „meditirali“ na palubi trajekta, nebo se obojilo u zlatno-žutu boju i u jednom trenutku, prisustvovali smo jednom od dva najlepša prizora na svetu – zalasku sunca... Koji je drugi, otkriću vam kasnije  . I tako, dok je zlatna kugla polako uranjala u beskrajnu morsku pučinu, naslonjeni na brodsku ogradu i zagledani u taj divan prizor, ponovo smo osetili onaj neverovatno dobar osećaj potpunog spajanja sa prirodom, svakim delićem našeg bića...
Bio je već mrkli mrak kada smo se iz Visa dovezli do Komiže, malog gradića na suprotnoj strani ovog, takođe ne mnogo velikog ostrva. Smestili smo se u apartmane nekoliko kuća u istoj ulici i vrlo brzo utonuli u san.
|
Katedrala sv. Lovre
|
Milan nas prebrojava |
Kada smo sledećeg dana, u 7 sati ujutru izašli na ulicu, spremni za planinarenje, pomislila sam da će nas biti samo nekoliko. Na moje veliko iznenađenje i radost, ugledala sam oko trideset nasmejanih i raspoloženih lica. Vis, najisturenije hrvatsko ostrvo i najudaljenije od glavnog kopna, pruža velike mogućnosti za planinarenje i biciklizam. Iako srazmerno mali (dug je 18 km, a širok 9 km), veoma je brdovit i premašuje visinu od 500 metara, a ceo je prožet mrežom planinarskih staza, odlično obeleženih.Željni da ga upoznamo, krenuli smo markiranom stazom pored crkve sv. Nikole, iznad Komiže, a zatim nastavili dalje sa usponom. |
Crkva sv. Nikole u Komiži |
Početak planinarenja |
Pravili smo kraće pauze i već videli sa uzvisine uspavanu Komižu, ušuškanu u jugozapadnoj uvali ostrva, okrenutu ka pučini i često na udaru jugozapadnih vetrova, sa temeljima svojih kuća položenim u samom moru. Planinarska staza nas je dovela i do Titove špilje (raniji naziv bio je Duhova špilja), gde je 1944. godine bio vrhovni štab partizanske vojske. Zanimljiva je priča... Operacijom Konjićev skok, Nemci su u maju te godine izvršili vazdušni desant na Drvar, želeći da zarobe Tita i unište najviše rukovodstvo Jugoslavije. To im nije uspelo, pa je Tito sa saradnicima doleteo u Bari, avionom kojim je upravljao sovjetski pilot, a zadatak da se maršal prebaci na Vis bio je poveren britanskoj mornarici. Tito se sa najbližom pratnjom smestio u dve pećine, u čijim udubljenjima je uređen prostor za trpezariju, sobu za sastanke, radni sto, krevet, a postojalo je i malo proširenje uređeno za Titovog psa, Tigra. Maršal je do kraja avgusta, u najvećoj tajnosti, stalno živeo i radio u špilji, a kasnije je boravio u vili Tramontana, uz more, blizu uvale Stonca. Za to vreme, Vis će biti sedište najvišh civilnih, vojnih i političkih organa tadašnje Jugoslavije. |
Unutrašnjost Titove špilje
|
Kroz nedirnutu i divlju prirodu, vrlo brzo smo se popeli na Hum (587 m), najviši vrh ostrva. Kako je sam vrh nedostupan jer se na njemu nalazi vojni objekat, u planinarskom smislu ga zamenjuje kapelica sv. Duha, u neposrednoj blizini, a pored koje se nalazi i žig. Što se vidika sa vrha tiče, i oni ostavljaju bez daha... Duboko dole, vidi se Komiža, na moru ostrvo Biševo, a u daljini, kada je lepa vidljivost, vidi se vulkanska hrid Jabuka. Posle duže pauze na vrhu, produžili smo dalje. U zaseoku Žena Glava, prolazeći pored jedne kuće, meštanka je izbacila crevo, pa smo natočili tako nam nephodnu vodu. Ovo malo, skoro napušteno mesto, neobičnog je imena, o čijem poreklu postoje dve teorije: neki misle da je prvi naziv mesta, koji aludira na sušno područje, bio Žedna Glava (Žejno Glova), dok drugi tvrde da je u dalekoj prošlosti mesta poglavar bila žena. Nekad mnogoljudno mesto, danas ima jako mali broj stanovnika. |
Na Humu |
Kapela sv. Duha
|
Na jednoj od planinarskih raskrsnica, uočili smo tablu na kojoj je pisalo – Vis, 1 h.I tako, po makadamskoj stazi i jakom suncu koje je baš pržilo, nekako se „dokopasmo“ Visa, udaljenog (cestom) 10 km od Komiže. Mi smo prešli 15 km i savladali visinsku razliku od 650 m. U Visu smo se kupali, malo šetali po gradu, a Milan je deo grupe odveo u obližnju uvalu, na neku drugu plažu. Jedna od zanimljivosti vezana za ovaj gradić je da je, najverovatnije, Vis najstarije gradsko naselje na tlu Hrvatske (a za tu „titulu“ bori se i Stari Grad, na susednom Hvaru), koje postoji već 2400 godina. Prvo naselje na mestu današnjeg Visa, pod imenom Issa, osnovali su grčki kolonisti sa Sicilije, u 4. veku pre nove ere. Njih je, kao i sve kasnije gospodare Visa, privukao izvrstan strateški položaj ostrva s kojeg su se mogli kontrolisati pomorski putevi u Jadranu. U njemu je početkom 19. veka živelo čak 12000 ljudi, pridošlih iz cele Evrope, a danas Vis broji oko 1500 stanovnika. Uveče, po povratku, prošetali smo se po Komiži, a zatim se povukli u apartmane, na zasluženi odmor. |
Nastavak pešačenja ka Visu |
Grad Vis
|
Jedva sam čekala da svane sledeće jutro, kako bih videla Komižu po danu, o čijoj sam lepoti slušala još godinama unazad. "Usnula je Komiža u jugozapadnoj uvali Visa, okrenuta beskraju pučine, u svojoj ljepoti kamenih fasada, pergola, dvora i sulara, svojih visokih kamenih kuća sagrađenih sardelom, iz čijih fasada sada cvatu kapare, a prozori mnogi kao ugašene, slijepe oči, zatvoreni gledaju prema beskraju mora. Otišli su mnogi Komižani i rasuli se svijetom od Australije do Argentine i Kalifornije. Tragovi intenziteta bivšeg života vidljivi su na svakom koraku. Iza fasade usnule ljepote Komiže golema je praznina koju novo vrijeme nije ispunilo životnim vitalitetom. Komiža je okrenuta svom sjećanju na vremena kada je bila najvažnije središte ribarstva i prerade ribe na Jadranu.“ (citat sa Interneta). Nekada se zvala Val Comeza, uvala na jugozapadnoj obali Visa, u kojoj su Benediktinci početkom drugog milenijuma podigli naselje Komiža, u podnožju svog samostana Mustera – moćne utvrde za odbranu od gusara, na bregu iznad amfiteatra komiške luke. Ma kako sažeto pisali o Komiži, nemoguće je pisati o njoj bez spomena njenog ribarstva. Vekovima je u ovoj uvali ostrva Visa, okrenutoj pučini, bilo središte ribarstva i riblje industrije na Jadranu. Proživljeni su mnogi vekovi u znaku sardele koja je bila glavna hraniteljka ostrvskog stanovništva i temelj njihovih života. |
Jutro u Komiži |
Polazak ka Modroj špilji
|
Prošetali smo do pristaništa i tu se ukrcali u brodić koji će nas prebaciti do obližnjeg ostrva Biševa i njegove čuvene Modre špilje.Njegova površina je samo 6 km2, a najviši vrh je Stražbenica, 239 m. Ostrvo je bilo naseljeno još u praistoriji, u starogrčkom i starorimskom vremenu. Danas ima desetak stalnih stanovnika, dok se leti broj povećava. Modra špilja nalazi se na istočnoj strani Biševa, u uvali Balun. Postala je svetski poznata zahvaljujući bečkom baronu Ransonetu, jer ju je on prvi opisao, 1884. godine. Po preporuci prijatelja sa Visa, došao je do špilje i ostao očaran njenom lepotom. O svom otkriću obavestio je mnoge bečke ilustrovane časopise i novine, kao i razna učena društva, a nedugo zatim, 1885. godine, u Komižu dolazi 100 članova Bečkog turističkog društva. Reč je o prvoj organizovanoj poseti jednoj turističkoj atrakciji u Dalmaciji. Krajem 19. veka, u ribarsku Komižu dolaze parobrodi puni turista iz evropskih metropola. Baron Ransonet vratio se na Biševo 1890. godine, da bi naslikao nezaboravan prizor blještave modrine biševske špilje. Tom prilikom, napravio je drveno postolje na železnoj konstrukciji pričvršćenoj za sliku, u središnjoj prostoriji špilje, te pomoću nekoliko ogledala doveo sunčanu svetlost na svoje platno i tako naslikao nekoliko ulja. |
Nestvarna boja vode
|
Naši čamci u špilji
|
Špilja ima dva otvora, jedan manji, veštački produbljen, i taj otvor nema uticaja na svetlo u špilji. Drugi je otvor poput svoda i mnogo je širi, na južnoj strani špilje, ispod nivoa mora, pa kroz njega prodire sunčeva svetlost. Oko podneva, za vreme mirnog mora, sunčevi zraci prodiru kroz podvodni otvor u Modru špilju, prelamaju se, reflektuju od belog dna i osvetljavaju špilju modrom, a predmete u vodi srebrnkastom bojom. Duboka je 3 - 20 m. Kada smo stigli do uvale Balun, iz brodića smo se ukrcali u nekoliko malih čamaca i za samo minut, dva, već bili u špilji. Tiho su u nju uplovili naši čamci, a i mi smo se utišali… Taj čaroban doživljaj trajao je samo nekoliko minuta, ali ćemo ga pamtiti dugo… Modra boja vode, kristalno čiste i providne, kroz koju smo gledali srebrnkaste podvodne stene i hridi, menja se u zavisnosti od doba dana… Iako je Biševo najpoznatije upravo zbog ovih špilja (postoji još jedna, Medvidina špilja), ne možemo a da ne spomenemo i njegove vinograde (s vremenom, na žalost, sve malobrojnije), gde se od sorte grožđa plavac mali dobija vrlo kvalitetno vino biševski plavac. „Bilo je tu i ljudi … i to mnogo više nego danas. Bila je i škola, i đaka je bilo… Sad je sama, tiha, i tek se u krhotinama sjećanja još čuje glas učitelja i žamor dječice, kao udaljena jeka kroz hodnike vremena.“ (citat sa Interneta). |
Uvala Porat
|
Po obilasku špilje, odvezli smo se brodićem do uvale Porat, tu se okupali, a zatim vratili u Komižu i imali slobodno popodne i veče. Odmarali smo, kupali se, a predveče smo opet malo prošetali ovim živopisnim mestom. Već je bilo dosta turista i svi kafići i restorani pored mora bili su skoro puni. A onda, kada je sunce zašlo, sve se obojilo u predivne ružičaste tonove ... more, nebo, zemlja, stare komiške kamene kuće pored mora, brodice... Dugo smo stajali na obali, okrenuti licem ka pučini i upijali svu tu lepotu. I onda sam osetila to – kao da je na tom mestu život stao. Ne znam tačno kada se to dogodilo, ali, otvorila sam sva čula, i osetila to u vazduhu, vodi, tišini i onom beskrajno opojnom i neponovljivom mirisu borova i mora. Te večeri, dugo sam sedela na terasi apartmana... Dok se sve oko mene utišalo i čuli se samo zrikavci, a zvezde svetlucale na tamnom, beskrajnom nebeskom svodu, prijatna svežina noći polako me je opijala i uspavljivala... Valjalo je leći, jer smo sutradan ustali jako rano, već oko 4, kako bismo se u pola 6 opet ukrcali na trajekt kojim ćemo se vratiti u Split. |
Povratak u Komižu |
Ružicasti suton |
A onda, na trajektu, prisustvovali smo drugom najlepšem prizoru na svetu – rađanju sunca. I kao da je isti slikar od prethodne večeri obojio nebo i more onom istom ružičastom bojom! Neverovatno! Na parking u Omišu, gde je polazna tačka za uspon na Forticu, stigli smo oko 9 sati.Veći deo grupe spremio se za planinarenje, a drugi su se odvezli do Nemire, naselja udaljenog 3 km od Omiša, gde su se smestili. Fortica je tvrđava iznad Omiša, koja je u vreme gusarenja imala jako važnu ulogu, jer se sa jednog mesta moglo nadzirati veliko područje i na kopnu i na moru. Naime, sa kule Fortice pruža se pogled na ceo grad, kanjon reke Cetine, na ostrva Brač, Hvar i Šoltu... Sama svrha tvrđave bila je odbrana od neprijatelja i prvenstveno je služila kao sklonište. Uspon do nje vodi strmom stazom kroz šumu, pa kako je na visini od 300 metara, do tvrđave je potrebno oko sat vremena. Pogledi sa tvrđave su zaista neopisivi i nijedna fotografija ih ne može dočarati.Dok sam odmarala u hladu, osetila sam kako vazduh postaje sve topliji, a bilo je i puno vlage... Vreme je odmicalo, pa je trebalo požuriti dalje. Dvadesetak planinara odlučuje da se drugom stazom spusti do Omiša i ode na kupanje, a nas desetoro nastavljamo dalje, ka najvišem vrhu Omiške Dinare. |
Početak uspona ka Fortici
|
Pogled sa Fortice na Omiš
|
Staza kojom smo hodali, delimično je bila u hladu i opojno je mirisala na žute zevalice koje su u ogromnim bokorima rasle svuda okolo. Bilo je mnogo lepo dok smo prolazili kroz to divno cveće, povremeno ispod zelenih četinara, sa pogledima na plavetno more, sa desne, i okomite, bele stene Dinare, sa leve strane.A kada smo se osvrnuli, iza nas se pojavio divan prizor Poljičke planine, Cetine koja se uliva u more, Omiša... Da li poznajete onaj osećaj – kada ne možete da se nagledate prizora, toliko je lepo...? E, tako je bilo... |
Divni pogledi sa staze |
Pogled na Poljičku planinu
|
Planinarski dom na 650 m n/v
|
A onda je Milan počeo sve češće da zastaje i traži hlad za pauzu... U jednom trenutku je seo i rekao nam da oseća jake simptome sunčanice. Dogovaramo se da sedmorica muških nastave dalje, jer staza je besprekorno obeležena, a Milan, ja i Mira, koja nam se pridružila, polako nastavljamo dalje, ali ne žurimo i često pravimo pauze u hladovini, kako bi se Milan odmorio i okrepio vodom. Brzo smo došli na visinu od 650 metara, do zaravni koja se zove Rašeljka i planinarskog doma na njoj. Nekada je tu bila podignuta planinarska kuća Imber, ali je izgorela u požaru. Nakon toga, omiški planinari su, kao zamenu za to sklonište, podigli drvenu baraku na zaravni pokraj izvora, zvanim Voda na Rašeljku (Borak).
|
Kako se, u nastavku, levo od izvora, staza počinje uspinjati strmije kroz stenu i postupno izlazi na sve otvoreniji teren, rešavamo da ne idemo dalje. U šarenom hladu borova, u tišini, Milan, Mira i ja smo leškarili, odmarali, svako u svojim mislima. Jako su prijali ti trenuci... Posle sat vremena, pojavili su se i momci. Potpuno „ukuvani“, ali zadovoljni. Pošto su se i oni malo osvežili i okrepili, polako smo krenuli nazad, istim putem, do raskrsnice i staze kojom smo se spustili u Omiš. |
Po povratku muške ekipe sa vrha |
Zajednička fotografija
|
Kako je samo prijala svežnjikava morska voda kada smo u nju zaronili! Naročito muškima koji su tog dana prešli 14 km i savladali skoro 1000 metara nadmorske visine, na temperaturi od preko 30 stepeni. Uveče smo se smestili u nove i prostrane privatne apartmane, u naselju Nemira (smeštaj za svaku preporuku), a posle večere koju su nam organizovali domaćini, otišli smo na spavanje. |
Raskrsnica puteva |
Cetina
|
Vraćali smo se kroz Bosnu, pa su Mostar i Sarajevo bili nezaobilazni. Kao i tufahije i ćevapi! A onda nam je Rade otkrio još jedan lep kutak Srbije za koji nismo nikada ni čuli, niti kročili u njega. Blizu Banje Koviljače, nalazi se sportsko-rekreativni kompleks (etno-selo), „Sunčana reka“ – ogromno zeleno prostranstvo, tik pored Drine, sa terenima za sport i rekreaciju, ergelom, letnjom baštom, kućicama za smeštaj, uređenom rečnom obalom i nekoliko kafića... Prijatan kutak za odmor i opuštanje u divnoj prirodi. I jedna zanimljivost - kada je krajem šezdesetih godina poznati američki glumac Robert de Niro putovao auto-stopom kroz Srbiju, put ga je doveo i na obalu Drine, u Banju Koviljaču. De Niro je pored Drine prenoćio, a ova reka je na njega ostavila tako veliki utisak da je svojoj ćerki dao ime Drina. |
Mostar |
Sarajevo
|
Dok smo napuštali „Sunčanu reku“, suton je ponovo obojio ceo taj prostor nestvarno lepim bojama. Ovog puta, pomešao je najrazličitije nijanse narandžaste boje kojima je prelio nebo, dok se sunce polako gubilo u Drini, isto kao i na dalekoj pučini, onog dana, u Komiži... |
U nastavku, pogledajte Picasa album: |
|
|
|
Vođa puta: Milan Lončar
Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović
|
|
