Srednji Velebit,Pag,Ugljan,Pašman

Srednji Velebit, Pag,

Ugljan, Pašman

02.09.-07.09.2014.

Ovo planinarsko leto bilo nam je posebno uzbudljivo. Iako kišno, mi smo, nekako, uvek imali sreće sa vremenom, pa su sve naše fotografije sa tih izleta, kao i sećanja, uglavnom obojeni suncem. Posle maratonskog pešačenja po grebenu karpatskog masiva Parang, vrtoglavih ferata na Dolomitima i devetodnevnog nezaboravnog boravka u Julijskim Alpima, sa usponom na Triglav, septembar je doneo smirenje. I dok dan postaje sve kraći, a sunčeva svetlost polako bledi, opet se okrećemo Hrvatskoj i ostrvima. Još pre nekoliko godina, kada smo na Internetu naišli na tekst “Planinarenje po hrvatskim ostrvima”, ni sanjali nismo da ćemo vrlo brzo obići skoro sva veća, i hodati njihovim savršeno obeleženim planinarskim stazama. Naravno, svaki naš “morski” izlet obavezno je bio “začinjen” usponom na neku od hrvatskih planina uz more, pa smo tako obišli najviše vrhove mnogih: Učke, Ćićarije, Velebita (Severnog, Južnog), Dinare, Biokova, Mosora, Omiške Dinare… Rekoh, Velebit…

Živeo pod Velebitom jedan poštovan vladar koji je imao ćerku zvanu Bura, lepu, pametnu i darovitu. Ali koliko beše uljudna i gizdava, toliko više prkosna i ohola. I ne samo jednom, već puno puta prkosila je i suprotstavljala se bogatim plemićima, te je i samim vilama i Bogu prigovarala. Jednom je toliko preterala u samohvali da su boginje pale na kolena pred Bogom i zatražile za nju kaznu. A vladaru nebeskom ni jedan greh nije tako težak kao oholost, pa iz vedra neba udari strašnim treskom i nju samu na propast paklenu osudi da tako mučeći se plaća svoju nepromišljenost. Učini je burom - vetrom koji večno nosi njene uzdahe.

Kada smo, posle noćnog putovanja, tog jutra otvorili sanjive oči i izašli iz autobusa, u samo jednom trenu, bura je zamrsila naše kose, sledila ugrejana tela i skoro nas pomerila sa mesta. Da, ponovo smo došli tu – na Velebit, tu ‘velebnu’ planinu, čije se ime ovde izgovara sa strahopoštovanjem, ljubavlju, odanošću, ponosom. “Veličanstven u svojoj gordosti, magičan u zvezdanim noćima, čaroban u odsjaju sunca, teskoban u najavi vetrova i nevremena, stravičan u zaglušujućoj grmljavini, ćutljiv i neprovidan u magli, izgubljen u snežnim vejavicama i smetovima, kada nestanu staze i putevi, raspevan u svom prolećnom buđenju…”

Baške Oštarije

Početak staze od crkve

Baške Oštarije su malo planinsko naselje, smešteno na 925 metara nadmorske visine, u netaknutoj prirodi Srednjeg Velebita, između Gospića i Karlobaga. Autobus se parkirao ispred hotela Velebno, čijom izgradnjom je ovo postalo omiljeno mesto ljubitelja zimskih sportova i skijaški centar, sa 15 km skijaških staza. Nažalost, trenutno je u renoviranju, pa smo tog jutra ostali bez jutarnje kafe. Hladna i jaka bura, maglovito vreme i kiša koja je sipila, kao i manjak tople garderobe uticali su na to da se za pešačenje na vrhove Srednjeg Velebita spremi samo 12 planinara. Veći deo grupe ostao je kod hotela i vreme proveo u kraćim šetnjama po divnoj prirodi u okolini. Zaista šteta što je duvala ta jaka bura i nije bilo sunca…

Zaogrnuti kabanicama, krenuli smo. Cilj nam je bilo Ljubičko brdo, gde se završavaju Dabarski kukovi, stenoviti greben koji se proteže oko 10 km, sve do vrha Bačića Kuka (1304 m).

Neverovatno podsećaju na divovskog dinosaurusa utonulog u prostrane šume Srednjeg Velebita. Iznad šumskog zelenila i plićih ili dubljih duliba i dabrova izranjaju beli, kameni, nepravilni tornjevi i šiljci. (Dabar je stari naziv za duboku šumsku dolinu ili provaliju u obliku korita, dok su dulibe manje ili veće zaravni omeđene šumskim zelenilom). Ne tako davno, te doline su bile naseljene, dok danas, ostaci sela i kuća podsećaju i svedoče o težini života stanovnika ovog kraja. Karakteristično za ovu grebensku stazu je da se kreće na prosečnoj nadmorskoj visini iznad 1100 m, sa vrlo malim oscilacijama u visini od jednog do drugog vrha (najviše oko 150 m). Staza prolazi kroz visoke, strme, okrugle, oštre, glatke, nazubljene bele vapnenačke stene, kroz male šumarke, pitome i slikovite travnjake koji su se ugurali između njih. Prelazak celom stazom je prilično težak, ali će se, kao nagrada, dobiti prelepi panoramski vidici i pogledi prema moru i ostrvima, na dabrove i dulibe, kao i na čitav niz Dabarskih kukova koji se poput nazubljenog kineskog zida pravolinijski pružaju jedan za drugim, čineći prelepu sliku, pravo umetničko delo. Jednom rečju, divlje, lepo, zanimljivo, atraktivno i uzbudljivo. Uz potok Ljubica (po kome je Ljubičko brdo i dobilo ime), kroz vlažnu i maglovitu šumu i uz strmu travnatu padinu, brzo smo se popeli na vrh (1320 m).

Dabarski kukovi (sa interneta)

i pogled sa Kuka od Karline plane, koji mi, nažalost, nećemo imati

Uspon

Na Ljubičkom brdu

Gusta magla, jak vetar i klizava trava umanjili su naše uživanje, svakako, ali zadovoljni osmesi na licima ipak su me, na kraju, uverili da je uspon vredeo našeg truda. Stavili smo pečate u planinarske knjižice i nastavili dalje, preko grebena.A onda je usledilo ono o čemu sam pisala u prethodnim redovima - hodanje preko kamenih blokova i stena, tornjeva, kukova, različitih visina, dubina i udaljenosti, lagano spuštanje sa njih, pa ponovno penjanje… Sve to, jako obazrivo, pažljivo, uz maksimalan oprez, jer su stene bile vlažne i klizave, a na nekim odsečenim mestima trebalo ih je i otpenjavati.

Sa Interneta - Ljubičko brdo (kada nije u magli!)

Početak grebenske staze

Pažljivo preko klizavih stena

Tako smo stigli i do Kuka od Karline plane, najvišeg od svih Dabarskih kukova (1334 m), pažljivo sišli sa njega, a onda se kroz šumu, vlagom, lišćem, sitnim proklizavajućim kamenjem i blatom zastrtim šumskim putevima, spustili do makadamskog puta koji nas je doveo do skretanja za penjanje na Kizu, kao i druge kukove u nizu. Kako je kišica i dalje sipila, a uspon na Kizu je takođe zahtevan i nebezbedan po tako lošim uslovima, Milan je odlučio da nastavimo dalje i kružnom stazom vratimo do Baških Oštarija. Iako zbog magle nismo bili nagrađeni nijednim lepim pogledom, posle skoro 5 sati hoda, ipak zadovoljni, došli smo do mesta sa koga smo krenuli tog jutra. Posle kraće pauze, autobusom smo se odvezli do prevoja Oštarijska vrata ili Stara vrata (927 m) i pod pretnjom da nas bura bukvalno odnese, izašli da pogledamo Kubus (Ura ili Kocka), spomenik u vidu klesanog kamena, položenog na četiri kamene kugle. Kubus je postavljen 1846. godine, u spomen izgradnje puta između Gospića i Karlobaga (1844 – 1850.). Do njega vode 33 stepenice, a odozgo se vidi ostrvo Pag, ceo Velebitski kanal i Karlobag.

Naše sledeće odredište bilo je ostrvo Pag. Dok smo, kao i bura, zaljubljeno žurili u zagrljaj najlepšem moru na svetu, spuštajući se ka Karlobagu, još jednom smo se osvrnuli ka njemu, Velebitu. Iako skoro potpuno nevidljiv, obavijen gustom maglom i šiban burom, ponovo smo osetili njegovu snagu, neuništivost i večnost. Kada smo se spustili do mora i nastavili putovanje duž obale, ka Pagu, pred nama se pojavio plavi Jadran, ukrašen kao najčarobniji đerdan hiljadama ostrva i ostrvaca, uvala, grebena, dok su se duž puta ređali gradići, sve jedan lepši od drugog, sve čudesnije i maštovitije zamišljen i izgrađen od onog drugog, sa svojim kulama, zidinama, palatama, zvonicima, u kojima vrve ljudi, koji poput vrednih mrava, grade novo i čuvaju staro.

U Pagu

Pag je jedno od najrazuđenijih ostrva na Jadranu. Blizina Velebita čini svoje, pa tako utiče i na biljni pokrivač ostrva – istočni deo, okrenut prena kopnu, surovog izgleda, strm i visok, ukrašen mnoštvom grebena, zbog jakih udara bure i jake posolice sasvim je go, dok je zapadni deo ostrva znatno niži, zeleniji i pitomiji. U popodnevnim satima, stigli smo u grad Pag i smestili se u privatnim kućama na samoj rivi. Odmah smo poželeli da se prošetamo njegovim uskim uličicama popločanim glatkim kamenim pločama, prođemo preko glavnog gradskog trga, sa crkvom Marijina Uznesenja iz 15. veka, prošetamo obalom, pipnemo more… Posle zajedničke večere koja nam je bila organizovana u restoranu „Golija“, još malo smo prošetali gradom, a zatim otišli na spavanje, već umorni od noćnog putovanja i ispunjenog dana koji je bio iza nas.

Kada sam sledećeg jutra otvorila žaluzine, osmehnulo mi se oblačno nebo iz koga je sipila kišica, ali me je zapahnuo topao vazduh. Bura se stišala.Spremili smo se za pešačenje i ušli u autobus koji nas je odvezao do obližnjeg sela Šimune. Ovog puta, bilo je mnogo više dobro raspoloženih planinara. Kada smo krenuli, naravno, kiša je stala, tako da su kabanice koje nismo ni otvorili odmah vraćene u ranac. Staza je dobro markirana i vodi lagano uzbrdo, preko krševite goleti, ispresecane mnogobrojnim suhozidima, sa divnim pogledima na more, grad Pag i celo ostrvo.

Pogled kroz prozor apartmana

Uspon na Sveti Vid

Za oko sat i po, bili smo na Svetom Vidu (348 m) koji se uzdiže iznad Paškog zaliva, a sa njega se vide i susedna ostrva – Rab, Lošinj, Silba, Olib… Na vrhu se nalazi betonski geodetski stub i ostatak kapele Svetog Vida (1348. god.), po kojoj je vrh dobio ime.I opet, po ko zna koji put doživljeno – svuda u nedogled, stene, kamenje, nisko rastinje, more, oblaci, nebo, sunce koje se probijalo – sve spojeno u čudesnu simfoniju nestvarnih boja koju samo priroda može tako veličanstveno da iskomponuje.Vraćali smo se delimično istom stazom, a onda smo na raskrsnici planinarskih puteva skrenuli desno i nastavili dalje makadamskim putem, sa čije obe strane smo posmatrali neobičnim suhozidima ograđena polja i parcele.

Na Svetom Vidu

Pogled sa vrha

Suhozidi i međe su važan deo paške prošlosti i večni spomenik teškog života paškog seljaka koji ih je vekovima gradio i održavao. Po dužini očuvanih suhozida, od oko 1000 kilometara, ostrvo Pag je jedno od najbogatijih područja takve izgradnje u Hrvatskoj. Podizali su ih kao prirodne granice između pašnjaka, dovoljno visoki da ih ovce ne mogu preskočiti, i snažni, da ih bura ne može srušiti. Njihova izgradnja nije bila lagana, a kako bi se sprečilo njihovo uništavanje, započelo se sa aktivnostima zaštite suhozidne izgradnje na Pagu. Spustili smo se do zaseoka Kolan, ušli u autobus i brzo došli do Novalje, još jednog poznatog turističkog gradića. Prethodno je deo grupe sišao na čuvenoj plaži Zrće – poznatoj po danonoćnim zabavama i žurkama za mlade. Posle obilaska simpatične i tada već suncem obasjane Novalje, i mi smo otišli na Zrće, da se okupamo i odmorimo na lepoj, prostranoj šljunkovitoj plaži, koja je u tim trenucima bila najmirnije mesto na svetu. Samo se iz najudaljenijeg kafića čula muzika, ali kako je sezona na izmaku, sigurno je sve manje mladih koji dolaze na ovo, zaista kultno mesto vrhunske zabave na otvorenom, svetski poznato.

Plaža Zrće

Paški sir

Popodne smo se vratili u Pag i odmah otišli da kupimo paški sir, najpoznatiji gastronomski brend ovog ostrva. Izrađuje se isključivo od mleka autohtone paške ovce. Kada velebitska bura osoli okolno rastinje, paška ovca, jedući posoljeno bilje i lekovite trave, daje mleko specifičnog ukusa i mirisa, pa tako zreli paški sir koji je stariji od pet meseci ima karakterističan, pikantan ukus, svojstven miris, blagu zrnastu strukuturu koja se mrvi i topi u ustima.Posle još jedne dobre i ukusne večere u restoranu „Golija“, proveli smo divno veče šetajući Pagom. Grad je mali i brzo se obiđe, ali ima neku svoju draž, pogotovo noću, kada su kamenite kuće, uličice, trgovi i mostić na rivi, diskretno osvetljeni malim sijalicama.

Obišli smo i Samostan paških benediktinki, a pogledali i izložbu čipke. Samostan redovnica Svetog Benedikta važio je kao plemićki samostan, jer su redovnice uglavnom bile pripadnice plemićkog soja. Uz molitvu, od 16. veka su podučavale žensku decu čipkarstvu i pismenosti, a kasnije otvorile i žensku osnovnu školu sa stručnim učiteljicama koje su posebno podučavale čipkarstvu. One su zaslužne što se ova veština proširila gradom Pagom i postala izvor zarade mnogih paških porodica. Jedna od zanimljivosti je da se paška čipka radi iglom, a nekada nisu ni postojali šabloni ili nacrti za izradu, već se način izrade, kao i uzorak, prenosio sa kolena na koleno, sa majke na ćerku, usmenom predajom i praktičnim radom. Izrađena od belog čvrstog konca, uglavnom poput rozeta na renesansnim crkvama, paška čipka, ili belo zlato grada Paga, kako je još zovu, provela nas je na putovanje kroz vreme, kroz ljubav i strpljenje kojima se stvara najfiniji ručni rad. Na osvetljenom mostiću na rivi, momak i devojka svirali su i pevali dalmatinske pesme. U jednom trenutku, Milan i Marija su zaplesali…Prešli smo mostić i došli do Muzeja soli i Paške solane koja već hiljadu godina unazad pravi so koja je, uz čipku, drugo belo zlato grada Paga. Veče smo završili u kafiću na rivi, dok smo uz tihu muziku ispijali osvežavajuće koktele i očima tražili zvezde na nebu koje su nam obećavale sunčan sutrašnji dan.

Paška čipka

Paški ples

U rano jutro, tog petka, napustili smo Pag i krenuli put Zadra. Posle kraće pauze u ovom gradu, ukrcali smo se na trajekt i zaplovili ka obližnjem Ugljanu, najbližem ostrvu zadarskog arhipelaga. Od Zadra ga deli samo nekoliko nautičkih milja širok Zadarski kanal. Za razliku od Paga, ovo ostrvo zovu i „zeleni otok“, jer je pokriven gustom makijom, borovima, maslinama, smokvama, vinovom lozom i raznim drugim mediteranskim rastinjem. Ne tako atraktivno i bez mesta za dobar provod i zabavu, Ugljan, zajedno sa Pašmanom, predstavlja pravu oazu mira i tišine, sa tek nekoliko malih ribarskih i turističkih mesta – Kukljica, Kali, Preko, Ugljan i bezbroj pitomih uvala. Dok je veći deo grupe ostao u simpatičnom mestu Preko, gde će provesti vreme u kupanju i šetnji, nas šestoro krenulo je na pešačenje planinarskim stazama. Autobusom smo se odvezli do zaseoka Turkije, iznad Malog Lukorana. Odatle smo krenuli na najviši vrh Ugljana, Šćah.Staza u početku vodi kroz nisku makiju i borove, a zatim se penje na greben, i preko oštrog, ali nezahtevnog kamenjara, dovodi do vrha. Za malo više od sat vremena, sa Šćaha (286 m) smo opet imali divne poglede na ceo Ugljan, Pašman i druga ostrva zadarskog arhipelaga.

Ugljan, uspon na Šćah

Na vrhu

Na istom grebenu, pored Šćaha, nalazi se i drugi vrh – Sveti Mihovil, sa starom tvrđavom koja dominira okolinom, kao i telekomunikacijskim objektom. Tvrđavu na Svetom Mihovilu sagradili su Mlečani, nakon što su u 13. veku porušili Zadar. Posle odmora na već jakom suncu koje je sve više grejalo, krenuli smo grebenom … u, mogu slobodno reći, pravu avanturu. Pre polaska na ovaj put, sve što smo našli od podataka vezanih za taj greben između ova dva vrha bilo je : „…treba obratiti pozornost na loše markacije, jako nepristupačan put i ko zna kada zadnji put uređivan. Treba izbegavati velike vrućine, jer je put otvoren, prži celim putem, a vode nema… Ljuti kršni put koji ide grebenom … zarasla staza sa izbledelim markacijama za koju nam je bila potrebna mačeta…“ Kako smo za još jedan greben na Cresu imali sličan opis, a ipak smo ga bez problema prešli, pomislili smo da će i ovog puta biti tako. Ali, nije... Odmah, posle prvih koraka, uvideli smo da obeležene staze nema, a čak i da postoji, obrasla je gustom makijom i oštrim rastinjem kroz koje je zaista bio pravi podvig probiti se. Milan i Damir išli su napred, i strpljivo i uporno, provlačeći se kroz grmlje i šiblje koji su grebali i ruke i noge i kačili se za odeću, pokušavali da pronađu kakvu-takvu stazu koja bi možda bila ona prava, koja vodi preko grebena.

Ispod naših nogu zaista je bio „ljuti kršni put“, ogromne stene i škrape preko kojih smo prelazili, peli se ili silazili sa njih, na pojedinim mestima pomažući se i rukama, gde su štapovi bili potpuno suvišni.I zaista, „pržilo je celim putem“, a voda iz naših bočica polako je nestajala. Nismo želeli da odustanemo, kada smo već jedan veći deo grebena prešli na taj način... Posle nekih sat i po probijanja, jednog gubljenja visine i ponovnog penjanja, odjednom se ispred Milana pojavila markacija, jedna, druga, treća, kao i lako uočljiva staza koja je u produžetku koliko-toliko bila prohodna, a i markacije se višu nisu gubile. Laknulo nam je. Prateći ih, došli smo do raskrsnice puteva i nekoliko putokaza, a vrlo blizu ispred nas, ugledali smo visoki telekomunikacijski stub na Svetom Mihovilu.

U potrazi za markiranom stazom

Konačno, Sveti Mihovil!

Poslednji deo staze vodio je preko lepih, širokih, belih kamenih ploča, omeđenih visokim borovima, čije su se široke krošnje lagano naginjale ka moru i pravile prijatan hlad. Tvrđava na Svetom Mihovilu u ruševnom je stanju, ali je omiljeno izletište sa koga se pruža nezaboravan pogled na Zadar sa zaleđem, kao i na više od 200 ostrva zadarskog arhipelaga i Kornate. Kako je bilo već jako toplo, a plavo more je mamilo, nismo se puno zadržavali, pa smo kratkom, makadamskom stazicom izašli na asfaltni put (koji takođe ide do Svetog Mihovila) i za manje od sat vremena spustili se u mesto Preko. Pored puta, bezbrojna stabla smokava naginjala su se ka nama i nudila nam ove zrele i savršeno ukusne plodove kojima smo teško odoleli. U živopisnom i simpatičnom Preku smo odmarali, kupali se, uživali. Nekoliko planinara prošetalo je i do malog ribarskog mesta Kali, da bismo se oko 6 sati popodne svi sakupili i krenuli dalje, put Pašmana.

Tvrđava Sveti Mihovil

Pogled sa terase apartmana

Kanal između Pašmana i Ugljana, Mali Ždrelac, prokopan je još u 19. veku, a 1979. godine produbljen do dubine od 4 metra i premošćen mostom u mestu Ždrelac. 2010. godine ovaj most je obnovljen i proširen. Ostrvo Pašman proteže se uporedo sa kopnenim delom Biogradske rivijere, zatvarajući jedan od najlepših tesnaca – Pašmanski kanal. Morska struja koja u ovom kanalu menja smer svakih šest sati čini ovaj deo mora najčistijim na Jadranu. Južna strana ostrva obiluje nedodirnutom prirodom, brojnim uvalama, modrim morem, starim ribarskim kućama i to sve sa pogledom na čarobne Kornate. Kao i Ugljan, pravo je mesto za odmor i opuštanje. Brzo smo stigli u malo mestašce Pašman i još brže se smestili u dve kuće. Obe su na obali, sa divnim pogledom na more, a u prvoj, gde je bio smešten veći deo grupe, na lepoj terasi u prizemlju, nalazi se restoran „Lanterna“, poznat u ovom delu Jadrana po dobroj i ukusnoj hrani, kao i gostoljubivosti porodice Bobić, u šta smo se i mi, vrlo brzo, uverili. Savršena orada, ukusan brancin, krompir i blitva, lignje na žaru i meso, bili su na jelovniku te dve večeri koje smo proveli u Pašmanu.

Subota je osvanula sunčana, pa je opet većina grupe odlučila da taj lep dan provede u kupanju, a nas trinaestoro krenulo je autobusom do mestašca Dobropoljana, odakle smo se „panoramskim putem“ uputili ka najvišoj koti Pašmana, Velikom Bokolju. Prošli smo pored magarenceta koje je mirno paslo, maslinjaka, bogatih stabala smokava, a pogled iza nas postajao je sve lepši i lepši. Otvarali su se vidici... U početku smo hodali asfaltnim putićem, a kasnije on prelazi u makadamski, kojim smo se lagano popeli na vrh. Sa njega smo gledali Dugi otok, ostrva Ravu i Iž, Kornate, Zadar... U povratku smo uglavnom pešačili makadamskim putem, a zatim uzanom stazom kroz nisku, ali gustu šumicu, sve do Pašmana. A onda smo se predali moru i suncu i uživali celo popodne. Posle večere, prošetali smo do terase obližnjeg kafića gde smo proveli neko vreme, uživajući uz pesme dalmatinske klape koja je gostovala te subote u Pašmanu. Kada smo se vratili u apratmane, prosto kao da nismo želeli da ta noć prođe, toliko je bila lepa. Želeli smo da što duže traje i da ne postoji sutra, koje će nas vratiti svakodnevici. Još dugo smo sedeli na terasi i dok smo posmatrali tamno more, zvezdano nebo i mesec, šapćući smo pričali o našoj velikoj ljubavi prema ovim prostorima i želji da im se iznova vraćamo.

Na Velikom Bokolju

Pogled na Kornate

U nedelju ujutru, ustali smo rano i dočekali buđenje dana i sunca koje je nebo obojilo divnom crvenom bojom. Spakovali smo sve stvari u autobus i odvezli do Tkona, mesta na Pašmanu odakle ide trajekt ka Biogradu. Kada smo se iskrcali na kopno, prošetali smo i tim gradićem, a onda odvezli do Zadra, gde smo imali dovoljno vremena da ponovo odemo do obale - bele zadarske rive, oslušnemo morske orgulje i te čarobne zvuke koje proizvode talasi i vetar. Na plavim staklenim pločama Pozdrava suncu dugo smo sedeli, posmatrajući taj divan kontrast plavog i belog, jako poželevši da se jednog dana na ovom mestu nađemo i u trenutku kada zalazi sunce, kako bismo prisustvovali toj prekrasnoj svetlosnoj igri, u ritmu talasa i zvuka morskih orgulja. Iako smo nedavno bili u Zadru (većina od nas po prvi put), ponovo smo prošetali njegovim lepim ulicama i trgovima koji su vrveli od ljudi, jer je dan bio prelep i ceo grad je blještao pod suncem.

Pozdrav Suncu

Kada smo napuštali Dalmaciju, prošli smo kroz tunel Sveti Rok, probijen kroz Velebit, i ušli u Liku. Pri samom izlasku iz tunela, odjednom, kao da je neko „isključio“ sunce, a kroz prozor autobusa ugledali smo sivo nebo i oblake, dok su stakla na šoferšajbni poprskale i prve kapi kiše. Iako nam ćudljivi Velebit, nažalost, nije dozvolio onog dana da vidimo svu njegovu lepotu, ipak nas je, onako „kamenit, uspravan i svečan u svom izgledu“, narednih dana štitio i čuvao od velikih kiša i jakih vetrova, pa nam je relativno lepo i prijatno vreme (uprkos jako loše, srećom opet „promašene“ prognoze) omogućilo da uživamo na planinarskim stazama ovih lepih ostrva koje smo obišli.

U nastavku, pogledajte Picasa album:

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović