„Sve dok me šetnja uskim kamenim uličicama istarskih gradova vraća u prošlost, a pogled na pučinu raspaljuje maštu o jedrenjacima i putovanjima u daleke zemlje, onda znam da ću se u Istru ponovo vraćati i otkrivati je, uživajući u magiji koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.“ Toliko toga ostalo je još neistraženog i na Cresu i Lošinju... Vratićemo im se ponovo... Obećavamo!

Ovo su reči kojima sam završila moj prošlogodišnji izveštaj sa ovih prostora. I, eto, naše obećanje smo ispunili. Čak nam se čini da će ovaj uskršnji izlet u Istru možda postati i lepa tradicija.

Kako Pazinska jama nije bila otvorena za posetioce zbog rekonstrukcije, ostavili smo je za neki sledeći dolazak, i vrlo brzo stigli u Labin. Nekada rudarski gradić, danas je Labin, zahvaljujući Rapcu, obližnjem gradiću na moru, postao turistički centar. Posebno je lep stari grad, prepun divnih zgrada sa živopisnim fasadama, baroknih palata, zanimljivih detalja, lepih trgova i veličanstvenih vidikovaca na Učku, more, ostrva… Ostaci mletačke, austrijske i italijanske vlasti vidljivi su na svakom koraku.

Sisol je naziv za manju uzvisinu koja je deo planinskog masiva Učke, smešten na njenim južnim padinama. Na istarsku se stranu Sisol ruši strmim stenama prema Čepićkom polju, a sa kvarnerske strane kao odrezan tone u more, čiji krajnji obronci se spuštaju postupno u Plominski zaliv. Na tim južnim, a posebno na njegovim istočnim i zapadnim padinama, mnogobrojni su praistorijski, antički i srednjovekovni arheološki lokaliteti. Obroncima dominiraju tri vrha: Brgud (906 m), Šikovac (779 m) i Sisol (835 m). Leti je služio za ispašu stoke, pa su na njegovim padinama i danas vidljivi tragovi mnogih pastirskih stanova.

Na vrhu Sisol (835 m), ostali smo neko vreme, a zatim nastavili još malo grebenski, preko velikog kamenja i stena. Strme strane grebena, sa naše leve strane, vertikalno su se spuštale pravo u nepregledno, divno Čepićko polje, koje svojim izgledom liči na ogromnu šahovsku tablu. Stvarno je izgledalo nestvarno i čudesno u svojoj lepoti. Zatim smo naišli na još jedno čudo prirode koja se ponovo “poigrala” i napravila veliko prirodno oko – kameniti most nad prolazom (širine 7-8, visine 4 i dužine oko 4 metra), koje je na karti označeno kao špilja Provrtenica. U dobrom raspoloženju, veseli i raspoloženi, sa širokim osmesima na licu, spustili smo se u Brseč, još jedno živopisno mestašce na obali mora, gde smo se susreli sa grupom koja nije planinarila. U restorančiću, u centru mesta, razmenjivali smo utiske i radosno prepričavali naše doživljaje. Zatim smo nastavili autobusom ka luci Brestova, gde smo se ukrcali na trajekt i, za samo dvadesetak minuta, našli na ostrvu Cresu. Produžili smo autobusom do grada Cresa, gde smo se tog popodneva smestili u privatne apartmane, kod naših divnih poznanica od prošle godine – gospođe Katice i gospođe Ide.

Preko kamenja do Sisola

Posle kraće pauze, nastavili smo dalje i brzo stigli do najlepšeg vrha ove planine – sv. Nikole (ili sv. Mikule), sa starom kapelicom pomoraca i putnika sv. Nikole. Prošle godine, na tom divnom mestu, ogroman sivi oblak koji je prekrio nebeski svod i iz koga se ubrzo sručila i jaka kiša, malo nam je pokvario doživljaj. Srećom, ovog puta, bili smo nagrađeni ogromnim suncem koje je blještalo iznad nas i belim, pufnastim oblacima koji su se prevrtali po nebu i davali prizorima još veću draž, dok je beskrajno more ispod nas, prekrasne teget boje, lagano treperilo, i svojom lepotom prosto nas hipnotisalo. U veselom raspoloženju, hodajući u koloni, i igrajući se sa Ivom „zanimljive geografije“ i pogađajući države, planine, reke i gradove na - „od slova A do slova Š“, nismo ni primetili kada smo se spustili u Nerezine, malo mesto na moru, gde smo se našli sa ostatkom naše grupe. U produžetku dana, autobusom smo otišli u Mali Lošinj. Za razliku od prošlogodišnjeg, kada je kiša lila kao iz kabla, ovo popodne u Malom Lošinju proveli smo u lepoj šetnji, po divnom suncu, kao i dugom, opuštajućem sedenju u bašti hotela Apoksiomen. Uveče smo se vratili u Cres na noćenje.

Sutradan ujutru, napustili smo Cres i, dok se sunce polako rađalo na istoku, prešli trajektom na ostrvo Krk. Ubrzo smo stigli i u grad Krk, a onda je (kao i prošle godine!) počela da pada neumorna kiša. Pljuštalo je kao iz kabla, pa je, posle kratkog obilaska grada, Milan promenio plan – odustali smo od planinarenja i uspona na Obzovu, već smo seli u autobus i otišli do obližnjih gradića – Punata i Baške. Posle kraće šetnje i obilaska, ponovo smo se vratili u Krk, proveli još malo vremena u šetnji (pod kišobranima) kroz ovaj lep gradić, svi se prikupili, i već oko 15 sati krenuli ka Srbiji. U ponoć, na hrvatskoj granici, autorka ovih redova „dočekala“ je i svoj rođendan. Dok me je Iva ljubila i veselo vukla za uši i dok su me moji dragi prijatelji planinari grlili i želeli zdravlja i sreće, moje srce je bilo ispunjeno radošću – što sve ovo lepo delimo zajedno.

Po povratku u Beograd, kao i uvek, teško je bilo vratiti se u svakodnevicu. No, kao što sam već više puta ponovila, i to se mora… A onda, dok trepnemo okom, pred nama su opet neki novi putevi, neke nove planine i vrhovi, pa opet more i pučina koji plene, dok uvek ostaje isti samo onaj dobar, jak, neizmeran osećaj – OSEĆAJ SREĆE.

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović