Sve ove izveštaje sa planinarenja koje čitate, pišem uglavnom kada se slegnu utisci i kada prođe neko kratko vreme koje se začas popuni beogradskom svakodnevicom koja, hteli to mi ili ne, vrlo brzo „posivi“ sve one blještave slike koje nosimo u očima. Ovog puta, nisam želela da se to desi. Dok su sunčevi zraci blagog jutarnjeg sunca polako ulazili u naše oči, tiho smo se ušunjali u uspavani Beograd. Posle nekoliko sati odmora, sela sam za kompjuter i dok sa mog prozora upravo gledam purpurno nebo i zalazak sunca, ponovo uranjam u one nestvarne prostore tamo, kojima se vraćam prepunog srca i ispunjene duše, dok mi pred očima još uvek svetluca beskrajna morska pučina i otvaraju široki vidici sa velelepne Dinare...

Posle obilaska, u 10 sati ujutru, već smo bili na trajektu koji nas je vodio ka Dugom otoku. Sa nestrpljenjem sam očekivala taj susret. Još pre nekoliko meseci, kada smo planirali ovaj izlet, trenutak kada sam na internetu videla sliku Telašćice neću nikada zaboraviti. Potpuno me je očarala i odmah sam poželela da jednog dana odemo i tamo... Od tog trenutka, to je, jednostavno, postao moj san ... koji sam, svih ovih meseci unazad, tako silno želela da se ostvari. Sat i po vremena na trajektu prošlo je brzo. Dugi otok (dugačak oko 45 km), najpre je mesto za opuštanje i uživanje, jer čudesna priroda ostrva to zaista i omogućuje. Obalu ovog ostrva prema otvorenom moru karakterišu oštre suprotnosti: južni deo u kome se nalazi Park prirode Telašćica većinom je odsečen i čine ga visoke i strme litice, dok se na severozapadnoj strani ostrva mogu naći mirne uvale, kao i peščana plaža Sakarun, a čitav taj deo prepoznat je kao jedno od najprivlačnijih i najzanimljivijih područja Zadarske županije, pa je proglašen značajnim hrvatskim krajolikom.

Veli Rat

Crkvica sv. Nikole

Pogledi sa svetionika

Negde sam pročitala: „Kao što plamen jedne obične male sveće ili čak krese od šibice može da raspali ogromnu vatru i da osvetli put stotinama ljudi, tako i iskre tvoje duševne topline i primer tvoje dobrote, mogu korenito da izmene živote, poglede na svet i sudbine ljudi oko tebe, pa čak i ako oni to sami ne razumeju u potpunosti. I baš zbog toga, budi svetlost za ljude koji te okružuju, isto kao i ovaj svetionik koji i u najtamnijim noćima i u najstrašnijim burama, nastavlja jednako da svetli.“

Kako je samo bilo lepo to jutro narednog dana. Dok sam sa terase apartmana gledala sunce koje izranja na horizontu, osluškivala zvona sa tornja crkvice u gradu i duboko udisala miris gustih borova svuda naokolo, već unapred sam se radovala danu koji je bio pred nama i mom snu koji će se uskoro ostvariti... Oko osam sati ujutru, odmorni i raspoloženi, ukrcali smo se u minibus i krenuli glavnom dugootočkom cestom, do kamenoloma, iznad mesta Luka, odakle počinje obeležena pešačka staza, preko vrha Oštravica, do vrha Orljak (301 m). Ovo nije najviši vrh Dugog otoka, već je „zamena“ za najviši vrh, Vela straža, na kome se nalazi nepristupačan vojni objekat. Deo grupe je otišao do Luke, a nas trinaestoro je krenulo na pešačenje. Vrlo brzo, popeli smo se na Orljak, odakle se u nedogled širilo beskrajno more, prekriveno mnogobrojnim zelenim ostrvcima koja okružuju Dugi otok i celom tom prostoru daju posebnu draž. Posle skoro tri sata pešačenja, i mi smo se spustili do Luke, našli sa ostatkom grupe i osvežili  u prijatnom hladu jednog restorančića na samoj obali ovog malog sela.

Ostali smo potpuno nemi pred tim prizorom, bezvremenim, božanskim, božanstvenim, gde je svaka reč suvišna... Neću ni pokušavati da ga dalje opisujem... Ostaće zauvek sačuvan u mojim mislima, u mislima svih nas koji smo, eto, imali tu privilegiju da budemo na tom mestu, tog dana... Mogu samo da kažem – ako ikada budete imali prilike da odete tamo, molim vas, nemojte je nikako propustiti... I verujte mi, bićete obogaćeni još jednim divnim doživljajem koji ćete pamtiti zauvek... Još dugo, dugo, ostali bismo na tom nestvarnom mestu, ali, morali smo dalje ... u dalje istraživanje prelepe Telašćice... Minibusom smo produžili do parkinga, odakle smo nastavili još dva kilometra peške, makadamskom stazom kroz Priseku, pored čarobne uvale Tripuljak i došli do uvale Mir, gde se nalazi nekoliko restorančića, kao i malo pristanište za mnogobrojne turističke brodiće.

Uvala Tripuljak

Jezero Mir

Oko 6 sati popodne, našli smo se kod minibusa i otišli do Salija, još jednog lepog mestašca na ostrvu. Prošetali smo po osunčanoj rivi, večerali u jednom od restorančića na obali, a zatim se vratili u Božavu.Kako nas je čekalo rano ustajanje, brzo smo se spremili za spavanje. Dok sam sklapala oči, Telašćica mi se ponovo pojavila na trenutak, blistava, lepa, fascinantna i duboko i zauvek urezala u moja sećanja.

Sali

Subota, 4 sata ujutru. Još je bio mrak kada su nas probudili satovi naših mobilnih telefona. A onda, već oko 5, kada smo krenuli ka trajektu, probudilo se i sunce, pa smo u njegovom društvu ponovo doplovili do Zadra. U Skradin smo stigli za nepunih sat vremena. U nama već dobro poznatim apartmanima Visovac, ostavili smo veći deo grupe, a nas sedmoro je krenulo dalje, ka Dinari – Damir, Snežana, Ceca, Andrija, Mira, Milan i ja. Damir je predložio da usput obiđemo i crkvu Svetog Spasa, kao i izvor Cetine, u neposrednoj blizini. Nastavili smo dalje, do Peručkog jezera i sela Ježević (zaselak Ćorić), na lokalnom putu između Sinja i Knina.Minibus nas je, zatim, dovezao uskim, makadamskim putem, do parkinga na Sutinama (530 m), odakle smo započeli naše pešačenje.

Početak uspona

Damir je poželeo da se popne i na Duvjakušu, koja je bila tu, na dohvat ruke i koju smo gledali kroz prozor skloništa. Sa svojih 1708 metara, to je najviši vrh Dinare u troglavskom području, sa hrvatske strane. Rešila sam da mu pravim društvo, pa smo već za nekih dvadesetak minuta bili gore. Bilo je prošlo 7 sati uveče. Kako je celo popodne nebo bilo prekriveno beličastom koprenom, ona je nestala, ponovo se pojavilo čisto sunce i nestvarnim svetlom obojilo čitav prostor oko nas, Peručko jezero i sve udaljene planine i vrhove. Upravo je to bilo ono najbolje svetlo za fotografije. Dok je Damir fotografisao naokolo, ja sam sedela na vrhu i uživala u potpunom miru i harmoniji sa prirodom. Po povratku u dom, proveli smo još nekoliko lepih trenutaka u priči, potpuno se opuštajući, a zatim se popeli u potkrovlje, uvukli u vreće i zaspali. U jednom trenutku noći, probudila sam se. I nisam više zaspala do jutra. Kroz krovni prozor skrovišta smeškale su mi se svetlucave zvezde na tamnom nebu, a romantiku prizora i celokupnog doživljaja „kvarilo“ je naizmenično hrkuckanje usnulih planinara. No, nije mi smetalo, jer, i na to smo navikli.

Bilo je dosta vruće, jer je dan bio topliji od prethodnog, a sunce je grejalo sa čistog neba, bez ijednog oblačka. Deo staze je prekriven i slabom šumom koja je prijala dok smo tražili hlad ispod njenog olistalog drveća. Minibus nas je sačekao na istom mestu, pa smo odmah krenuli do obližnjeg Peručkog jezera, gde nas je, na jednoj maloj plaži, u prijatnoj hladovini, čekao ostatak grupe. Kako je samo prijala jezerska voda u koju smo se bućnuli, kako bismo se rashladili i umili! Proveli smo tu neko kratko vreme i prepričavali naše događaje. I oni koji su ostali u Skradinu, bili su prezadovoljni – sam gradić Skradin, na ušću Krke u more, posebno ih je očarao, a zatim su išli i u obilazak prelepih slapova Krke – Skradinskog i Roškog slapa, kao i ostrva Visovac.U nastavku našeg putovanja, došli smo i do sela Kovačić, nedaleko od Knina, gde smo napravili pauzu kod veličanstvenog, 22 metra visokog Topoljskog buka (nazivaju ga još i slap Krčić ili Veliki buk), kojim se reka Krčić obrušava u Krku, koja uravo i izvire ispod samog slapa. Svaki put kada odemo tamo, on iznova fascinira.

U Kninu smo napravili kraću pauzu, a onda se dalje, kroz Bosnu, uputili ka Srbiji. Bilo je oko 10 sati uveče kada smo stigli u Banjaluku. Nismo odoleli zaista odličnim, nadaleko čuvenim, banjalučkim ćevapima. A zatim je usledilo dugo putovanje kroz noć. Dok su svi spavali, ja sam „dežurala“… Kako ne mogu nikada da zaspim u autobusu, dok sam slušala opuštajuću muziku sa CDova, razmišljala sam o svemu što smo doživeli. Slike su samo vrcale ispred mojih očiju – pogledi sa Orljaka na more i rasuta kao biseri ostrvca, čudesan svetionik na isturenom rtu, zelena Telašćica i njeni beli klifovi, mir i spokoj na jezeru Mir, ogromna prostranstva Dinare, nestvarno svetlo i prizori na Duvjakuši, Troglav i veličanstven pogled na Livanjsko polje… Svanulo je rano, već negde oko 4 sata. U Skerlićevu smo stigli oko 5. Umorni, brzo smo se razišli… A, onda, kada se ponovo negde budemo sreli, na nekom, možda još lepšem mestu, oživeće priče i uspomene na ovo prelepo putovanje.

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović,Milana Vučković