Veliko i Malo jezero, najveća atrakcija Mljeta, preko uskog zaliva Soline, spojeni su sa morem. Nastala su usled porasta visine mora, prilikom postledničkog potapanja kraških udolina i stvaranja zaliva duboko uvučenog u zapadni deo ostrva.

Pogled na zaliv Soline i Veliko jezero

U nastavku planinarenja po vrsima, popeli smo se i na Veliki Planjak (391 m), najviši vrh Mljeta, sa koga pogled i nije toliko atraktivan, kao i na Montokuc (259 m), odakle se ponovo lepo vide jezera, kao i naš zaliv Polače, sa načičkanim jedrenjacima i barkama.Topla voda Malog jezera, do koga smo se spustili posle 17 kilometara pešačenja i savladane ukupne visine od oko 730 metara, posebno je prijala i odlično rashladila naša ugrejana i već umorna tela.

U subotu ujutru, autobusom smo krenuli do Babinog polja, jednog od najstarijih naselja na Mljetu, takođe u unutrašnjosti. U vreme Dubrovačke republike, u njemu je stanovao mljetski knez. Odatle smo se uređenom, popločanom stazom spustili do Odisejeve špilje, udaljene oko 1200 metara. Kada se svi uslovi poklope, u letnjim danima, dok je sunce u zenitu i njegova svetlost je najjača, u moru se stvara spektar najrazličitijih, jarkih boja, što predstavlja jedinstveni prirodni fenomen. Nažalost, to nismo videli, ali smo ipak bili zadovoljni što smo makar malo zavirili u to „ljubavno gnezdo“ Odiseja i Kalipse, i kao da nam se na trenutak učinilo da čujemo njihovo šaputanje, ili su to, ipak, samo morski talasi udarali u stene špilje...? Dno ove neobične pećine ili Jame, kako je meštani zovu, upravo je more. Spustili smo se do stena iznad tog „morskog“ ulaza u pećinu, napravili bezbroj fotografija i morali nazad, jer nas je tog dana čekao i uspon na Veliki grad, najviši vrh Mljeta.

Obeleženom stazom, koja vodi prilično strmo, između ogromnih stena i kamenja, uz poprilično znojenje i mali napor, jer je zaista bilo jako toplo, posle manje od sat vremena, stigli smo na vrh – 514 metara. Neopisivo je bilo osećanje kada smo se popeli gore – kao da smo se popeli na 3000 metara! Toliko smo bili srećni! Neverovatan osećaj. Veselili smo se kao deca, srećno uzvikivali, širili ruke da obuhvatimo svu tu lepotu, jer pogled sa tog vrha takođe nas je ostavio bez daha. Zatim, zajednička fotografija za uspomenu i brže-bolje spuštanje ka Babinom polju, podno vrha. Žurili smo ka osveženju – prvo u vidu pića, a onda – mora! Nažalost, sve prodavnice (a ima ih dve! J) i jedan restoran, bili su zatvoreni! Seli smo u autobus i na putu ka Saplunari, naišli  na otvoren market u kome smo se snabdeli i brzo osvežili hladnim sokom, vodom, pivom – kako ko!

Naziv Saplunara potiče od latinske reči „sabulum“, što znači pesak. Naše odredište bila je upravo ta divna, dugačka, peščana plaža na samom jugu ostrva i more koje gleda na pučinu. I opet, plivanje, rashlađivanje, uživanje...

U nastavku dugog i veoma lošeg puta kroz Bosnu, koji smo, zbog lepote krajolika, uzbudljivih predela i gorostasnih vrhova bosanskih planina pored kojih smo prolazili, pokušavali da ignorišemo, svratili smo i u Višegrad, a zatim, preko Zlatibora, stigli u Beograd.

Prilično teška bila je „aklimatizacija“ u danima koji su sledili. No, trajala je kratko. Svesni da moramo da živimo dalje, da moramo da radimo i ponovo se suočavamo, između ostalog, i sa problemima koji su, hteli mi to ili ne, ipak sastavni deo ovog našeg, jednog života, polako smo se umirili, utihnuli, smirili misli, stišali euforiju, prihvatili beogradsku stvarnost (koja, ako se samo malo potrudimo, takođe može da bude jako lepa), a u slobodnim trenucima opuštanja, ponovo lutali onim nestvarnim prostorima tamo, gde smo se budili uz miris borova, rasanjivali uz cvrkut ptica, duboko sakrivenih u gustim krošnjama, razgaljivali uz poglede na jezera, more i ostrva, pešačili i smejali se u uvek dobrom i veselom planinarskom društvu, uspavljivali, slušajući tišinu, i gde smo živeli samo za TAJ trenutak TAMO, jer nikada nećemo biti sigurni da li će se ponoviti. Ipak, pošto smo mi optimisti, potajno u sebi, uvek ćemo gajiti tu nadu ... da HOĆE!

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović