Posle posete Manastira Svetog Nauma, nakon nekoliko kilometara, došli smo do granice sa Albanijom. Prošli smo je brzo i bez ikakvih problema. A onda, širom smo otvorili oči i sa velikom znatiželjom posmatrali predele kroz koje smo prolazili. Sve one priče koje smo do sada slušali o Albaniji, ostavili smo iza sebe. Vreme njihovog vođe Envera Hodže, loši putevi, preko 700 000 bunkera izgrađenih za slučaj napada … sve to, sada je daleka prošlost. Albanija se okreće novim vremenima, gradi puteve i razvija postepeno svoj turizam, jer za to ima neverovatne predispozicije: bogatu kulturu, drevnu istoriju, očuvana arheološka nalazišta, otomanske gradove i stara, magična sela… Blaga klima i prelepa priroda koja pleni raznovrsnošću svojih pejzaža, udaljenost od uticaja globalizacije, ljubaznost i osmesi Albanaca, čine ovu zemlju jednom od zaista jako zanimljivih destinacija.

U jednom trenutku, ugledali smo čoveka koji je stajao na jednom od vrhova na glavnom grebenu planine i posmatrao nas. Konačno, kada smo došli do njega, u “priči” na “ne-znam-kom” jeziku, saznali smo da je Albanac - pastir, koji dovodi ovce do tih visina i bespuća da spokojno pasu. Prstom nam je pokazao naš cilj, pokušavao da objasni šta znači sam naziv vrha, pokazivao ostatke bunkera, osmehivao nam se… Ponudili smo ga voćem, pozdravili se i, vrlo brzo, grebenskom stazom, kroz bezbroj žutih, visokih divizmi koje su se njihale na blagom vetriću koji je, srećom, i nas rashlađivao, stigli do vrha Pllaja e Pusit, na 2288 metara (Well’s plateau – na engleskom jeziku). To je najviši vrh planine Mali I Thate (Suva planina), koja deli Prespansko i Ohridsko jezero, i sa čijeg vrha se pruža veličanstven pogled na oba. Četiri i po sata hoda, 1200 metara uspona, svaka naša kap znoja, svaki napor, svaki atom naše snage … vredelo je! Zbog onoga što se pojavilo pred našim očima. Zbog tih nekoliko minuta koje smo proveli na vrhu… Sa jedne strane, neobično lepo Prespansko jezero, potpuno “razuđeno”, koje kao da meandrira između kopnenih delova prekrivenih gustom, zelenom šumom, sa nekoliko malih, zelenih ostrvaca rasutih po njemu, a sa druge strane, ipak malo “zapostavljeno”, Ohridsko jezero, upravo zbog zaista uzbudljive lepote onog prvog.

Kako je svet samo lep sa ovakvih visina! Kakva veličanstvenost prirode koja nas svaki put iznenadi, baš kada pomislimo da smo sve lepo već videli i osetili! Kakvo čarobno uzbuđenje u nama! Posle skoro pola sata pauze, jako teško nam je bilo da napustimo to mesto. No, morali smo nazad. Mira nas je čekala na prevoju, Olgica u Pogradecu… Delimično istom stazom, vratili smo se nazad.Kako smo se samo obradovali kada smo sa uzvišice ugledali “naše” selo iz kojeg smo pošli tog jutra! Već je bilo prošlo 4 sata popodne, sunce je uveliko “pržilo”, a sva akumulirana toplota preko dana, isijavala je svom snagom iz zemlje, kamenja, stena… Na našu radost, u centru sela naišli smo na veliku, kamenu česmu iz koje je kuljala hladna voda. Našoj sreći nije bilo kraja. Uz veselu graju i uzvike, umivali smo se, hladili, polivali, prskali tom ledenom vodom koja nas je rashlađivala i “vraćala u život”! I opet, skoro celo selo okupilo se da nas posmatra. Smeškali su nam se, mrmljali na albanskom, a Nena im se veselo zahvaljivala na svim jezicima sveta. Merdita, hvala na albanskom – naučili smo… Prišao nam je i Albanac koji je poreklom iz Makedonije, pa smo sa njim razmenili i nekoliko rečenica na makedonskom jeziku. Prijatno su se iznenadili kada su čuli odakle smo. A mislili su da smo Nemci ili Amerikanci! U nastavku popodneva, vratili smo se u Pogradec i odmah uskočili u čistu jezersku vodu. Kako je samo prijalo! U luksuznom hotelu na plaži na kojoj smo se okupali, razmenili smo novac, a zatim ih potrošili u prodavnici i restoranu. Za promenjenih samo 10 evra, svašta smo kupili! Već je pala noć kada smo bili na albanskoj granici i na ulasku u Makedoniju. Dok smo sa terase apartmana posmatrali crno, zvezdano nebo i osluškivali šum jezera, slagali smo utiske posle tog neobičnog i zanimljivog dana provedenog u susednoj državi, koja nam je, iako samo na kratko, konačno pokazala svoje lepo lice i “zagolicala” nas da joj se, možda, jednog dana, ponovo vratimo.

U nedelju ujutru, napustili smo Ohrid i uputili minibusom ka Strugi, gde su tri planinarke ostale na kupanju, a zatim nastavili još 15 kilometara, do sela Gornja Belica, na 1409 metara visine. To živopisno, planinsko selo nalazi se u gustoj, zelenoj šumi, na jugoistočnoj padini planine Jablanice, okruženo njenim gorostasnim vrhovima. Markiranom stazom, krenuli smo kroz šumu, ispod Čuminog vrha, uz Beličku reku koja je žuborila ispod nas. Odmah smo shvatili da će taj uspon biti mnogo podnošljiviji od prethodnog, s obzirom na puno hlada kroz koji smo prolazili, kao i zbog obilja vode na koje smo nailazili. Pravo osveženje u odnosu na žegu prethodnog dana! Iz šume smo izašli na predivnu, široku, zelenu dolinu, Krstec, prepunu izvora Beličke reke koji su je presecali na nekoliko mesta i tiho žuborili. Popeli smo se do graničnog kamena i prevoja na 1955 metara, koji se nalazi na samoj granici sa Albanijom.

Diveći se prelepom okruženju u kome smo se našli, opet žutim divizmama rasutim po dolini, kao i veličanstvenim pogledima na albanske planine, došli smo do jako strme padine koju smo takođe lako savladali, prateći cik-cak stazicu do njenog vrha. Markacija na tim delovima staze povremeno se gubi, ili je potpuno izbledela, pa se ne uočava lako, tako da smo se snalazili sami. Kada smo izašli na prevoj, opet smo u podnožju primetili jednog čoveka. Vrlo brzo, popeo se do nas. Bio je to Makedonac Buda, iz Vevčana, obližnjeg sela, koji je rekreativno krenuo na vrh, pa smo nastavili dalje zajedno. Posle još jednog strmog uspona preko stena, konačno smo izašli na završni greben kojim smo produžili do samog vrha Crn Kamen, 2256 m. Po izlasku na greben, zadivio nas je pogled na prelepo ledničko jezero, zvano Lokva, ili Vevčansko jezero, a u daljini, iza njega, u izmaglici se naziralo ogromno Ohridsko jezero.

Posle kraćeg odmora i zaista pravog uživanja na vrhu, krenuli smo nazad. Spustili smo se do doline i prošli malo iznad Vevčanskog jezera, a zatim, makadamskim putem, kroz prijatnu hladovinu šumovitog brda Skala, vratili smo se u Gornju Belicu, gde nas je čekao minibus. U Strugi smo napravili kratku pauzu, a onda se minibusom uputili u obližnje Vevčane, selo nastalo između 6. i 8. veka, očuvane autentične arhitekture, sa čak 19 crkava, manastira i kapela. U blizini Vevčana ima mnogo ledničkih jezera i obilje vrhunski kvalitetnih voda. Čuveni izvori u ovom selu jedna su od najlepših znamenitosti Makedonije, a 1999. godine proglašeni su za spomenik kulture. Ovde se može dobiti i “vevčanski pasoš “, o čemu govori duga i jako zanimljiva priča koju ćemo ostaviti za neki drugi put. Sasvim dovoljno razloga da obiđemo ovo živopisno selo i njegove izvore.

I tu negde, u prijatnoj hladovini šume koja je prekrila krošnjama svog drveća bistre i čiste vevčanske izvore, koji vekovima teku i tiho žubore, u tišini seoske crkve u koju smo ušli da zapalimo sveće, putujući, u povratku, pored živopisnog kanjona reke Radike, sa pogledima na veličanstvene makedonske planine - Bistru, Stogove, Korab i Dešat, sa pogledima na Debarsko jezero, a zatim i Mavrovsko, dok je sunce zalazilo za velelepnom Šarplaninom i nebo bojilo najlepšim bojama, polako se završavalo i naše prelepo putovanje. U 3 sata ujutru, tiho smo se “ušunjali“ u naš Beograd. Dok smo čekali taksi, svetla Hrama Svetog Save osvetlila su na trenutak naša umorna lica. Čisto i potpuno zadovoljstvo ostalo je nevidljivo. Ostalo je duboko, duboko, u našim srcima i duši.

Hvala Loli, Mili, Olgici, Neni, Preži, Nebojši, Ljubetu, Miri, Radi, Milanu. Prelepa priroda, kao i vaše dobro raspoloženje, šale i osmesi učinili su ovaj izlet nezaboravnim.

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Nebojša Dobrijević, Marija Petrović, Predrag Nikolić