Borski Stol i Veliki Krš

Izveštaj sa Borskog Stola i Velikog Krša 20 – 21. 04. 2013.
Tog sunčanog subotnjeg jutra, spakovali smo se u automobil i džip i krenuli put istočne Srbije. Bilo nas je devetoro. Prava „mera“ za jedan opušten planinarski izlet, dobro druženje i veselu atmosferu. A kada sa nama ide i Branka, onda smo sigurni da ćemo, između ostalog, uživati i u njenim odličnim kulinarskim specijalitetima! Zaustavili smo se u Boru i na pijaci snabdeli hranom koja će nam biti potrebna za dva dana, s obzirom da nam je planinarski dom na Borskom Stolu bio potpuno na raspolaganju, a ima sve što je potrebno: opremljenu kuhinju, veliku trpezariju, drvene klupe i stolove za sedenje napolju, sa jedinstvenim pogledom na fascinantnu belu stenu Borskog Stola koja se uzdiže pred nama, i bajkovito jezerce u njenom podnožju.

Preža i stvari odoše džipom	Pogled na Veliki Krš
Kolima smo došli do prevoja Cepe, ispod južnog podnožja Velikog Krša (700 m), tu se prepakovali za pešačenje, i dok je Preža džipom (u koji smo stavili naše rančeve) krenuo makadamskim putem ka domu, mi smo se polako uputili uzbrdo, planinarskom stazom kroz šumu.Osvrćući se na sve strane, zadivljeni tim širokim, idiličnim prostorom koji se odjednom otvorio pred nama, dok nam se u očima ogledao veličanstven, dugačak greben Velikog Krša, a sva čula budila i upijala taj iskonski mir i tu neviđenu lepotu, shvatili smo da smo došli na jedno od možda najlepših mesta u Srbiji, kao skrajnuto sa puta, ušuškano i skriveno, a opet otvoreno za nas, večite zaljubljenike u prirodu i planine.
Laganim korakom i bez teških rančeva, posle nekih pola sata hoda kroz šumu, izašli smo na prostor širokih livada i gustih, još neolistalih šumaraka, a pred nama se pojavila prepoznatljiva bela stena Borskog Stola.Pozdravili smo se sa domaćinima planinarskog doma, smeštenog na obodu šume, pored malog jezera, vrlo brzo se spremili za pešačenje i krenuli. Podelili smo se u dve grupe – petoro njih krenulo je da se na vrh Stola popne severnom stranom, jednom od lakših alpinističkih smeri, a nas četvoro uputilo se markiranom stazom koja vodi pored jezera, pa zatim dalje, južnom stranom, preko grebena, do vrha.
	Borski Stol

Grupa "Stena"	Grupa "Greben - hedonizam"
	Naše penjanje na vrh bilo je, kako ja to često kažem, čist HEDONIZAM. Imali smo sve vreme ovog sveta pred nama, prelep dan, široke i čiste vidike, ogroman nebeski svod iznad nas, blago prolećno sunce, apsolutan mir i tišinu, koju je povremeno „remetio“ cvrkut ptica, prolećno cveće koje se stidljivo otvaralo pred nama... i zadivljujući pogled na „komšiju“ od preko puta – Veliki Krš, dugačak, stenovit i oštar greben čija „beskrajno duga ivica mestimično podseća na oštricu žileta stvorenog da raspara nebo, kičmu sastavljenu od bezbrojnih pršljenova blago povijenih od jugoistoka ka severu.”
Pogled na dom, jezerce i Veliki Krš
Po završetku grebena, izašli smo na ogromnu, prostranu i široku visoravan, na kojoj se nalazi i sam vrh (1155 m). Kako vegetacija ovog proleća kasni skoro mesec dana, nismo mogli da vidimo tepihe od najraznobojnijeg cveća kojim je ona obično prekrivena, ali zato smo bili zadivljeni skoro jedinim cvećem koje je u ljubičastim bokorima prekrivalo ceo taj prostor. To su planinske sase… neke rascvetane, a neke još u pupoljku, ljupko su se njihale na blagom vetriću i “pozirale” našim foto-aparatima…

Par planinskih sasa	Bokor sasa
Kako grupa “iz stene” još uvek nije pristigla, seli smo na travu i prepustili uživanju. Primetili smo i bubamare koje su u velikom broju sletale na nas, na travu, cveće… Tako željni trenutaka mira, tišine i spokoja, stopljeni sa nebom i zemljom, prepustili smo se tim opuštajućim trenucima, dok smo zbijali šale, veselo komentarisali naš “hedonistički” uspon i planirali koje će nam “specijalitete” spremati naša Branka tog popodneva… A zatim je pristigao i ostatak grupe. Prepričali su nam i njihov uspon koji je bio uspešan i bez većih problema. Trojica mladih planinara iz Bora prethodno su im pripremili stazu, postavili užad i obezbeđenje, a zatim ih, uz našeg vodiča, sproveli kroz stenu, pomažući na kritičnijim mestima. Među njima je bilo i nekoliko planinara koji su se prvi put peli uz stenu, pa je ovo bila prava prilika da se malo izvežba i taj način penjanja.
	U steni
	I tako, dugo smo sedeli (čitajte – ležali) na tom mestu i zaista uživali u tom idiličnom prostoru koji je donosio osećaj apsolutnog mira i harmonije. Kada je Branka nabrojala šta će nam sve spremiti za klopu, a kako je već bilo vreme da se siđe do doma i počne pripremanje vatre za roštilj, skočili smo na noge, i istim putem, niz greben, vratili se nazad.
Na vrhu Borskog Stola
Podelili smo poslove, i, vrlo brzo, na stolu u trpezariji našao se ukusan roštilj i salata, a kao poslasticu, Branka nam je spremila njene čuvene uštipke, koje smo jeli sa džemom od jagoda. Posle tako bogate večere, vesele atmosfere, nepresušnih razgovora i priča, polako nas je obuzimao i umor. Povukli smo se u ugrejane sobe i zaspali za tren, ušuškani pod toplim i mekim jorganima… Sutradan je osvanuo još jedan divan, divan dan…Jutarnju kafu smo pili napolju, sa, već gore pomenutim, divnim pogledom na jezerce i belu stenu Stola, dok su se naša uspavana čula polako budila, očarana zvucima jutarnje tišine, blagošću prolećnog sunca, mirisom zelene trave i raznobojnog cveća…Branka je, naravno, poranila, i za doručak nam, za tren oka, napravila pitu krompirušu i pitu zeljanicu, od kora koje je razvila sama! A kako je ostalo i testa od uštipaka od sinoć, eto nama ponovo i poslastice! Spakovali smo sve stvari, stavili u džip, pozdravili se sa domaćinima i, moram reći – punih stomaka, krenuli istom stazom nazad, do prevoja Cepe. Ponovo nas je zapljusnula neverovatna lepota dugačkog, moćnog grebena Velikog Krša, koga ljubitelji planina zovu “Alpi istočne Srbije”. Evo jednog lepog citata:
“Područje planinskih grebena Velikog i Malog Krša, Stola i Deli Jovana radikalno se razlikuje od ostatka ambijenta istočne Srbije. Umesto ušuškanih i izuvijanih rečnih dolina, gusto uklještenih između razgranatih grebena obraslih zelenišom nalik na amazonske prašume, ovde imamo tri dugačka, jasno razdvojena planinska grebena, tri uspavana džina, od kojih svaki ima svoj jasan identitet i priču, a između njih, nalaze se široke doline iz kojih pogled puca desetinama kilometara unaokolo. Ovo je prostor u kome će vas nebo gotovo progutati svojom ogromnošću, gde ćete svoje ciljeve obično moći da vidite kao na dlanu, pola dana pre nego što do njih stignete i da lagano gustirate prilaženje. Ovo je prostor gde geografiju doživljavate skoro kao na topografskoj karti, iz široke perspektive, gde vam je dvogled korisniji nego drugde i gde ćete, kada se uspenjete na neki od tri uspavana džina, prostor oko sebe sagledavati kao neki grandiozni, bajkoviti predeo iz Tolkinovih legendi o Međuzemlji.”

Sa Krša - pogled na Borski Stol	Sa Krša - pogled na produžetak Velikog Krša i Mali Krš
Krenuli smo markiranom stazom, prvo preko širokih livada u podnožju Krša, a zatim dalje, kroz šumu, gde je staza na nekim mestima prilično strma. Uz kraće pauze, brzo smo izašli na taj prelepi greben, odakle se pruža neopisiv pogled na okolne planine – sa jedne strane naziremo na horizontu, u debeloj izmaglici, Rtanj i Malinik, a sa druge Stol, Deli Jovan, Mali Krš… Hodajući grebenskom stazicom bajkovito posutom najraznobojnijim cvećem, brzo smo stigli i do najvišeg vrha ove planine, na 1148 metara nadmorske visine. Seli smo i opet dugo odmarali, dok smo u daljini gledali kako se približavaju i neki tamni oblaci, koji, na sreću, nisu došli do nas. Kako je zaista bilo prijatno i toplo, a imali smo dovoljno vremena, Milan je predložio da se još malo prošeta po grebenu, tako da je nekolicina planinara produžila i do sledećeg vrha.
	Nekoliko planinara na susednom vrhu
Sačekali smo ih da se vrate, a onda smo se uputili istom stazom nazad, ka prevoju i našim automobilima. Po silasku, još jednom smo se osvrnuli ka Kršu, osmotrili vrhove na kojima smo malopre bili i čvrsto se dogovorili da sledeći put napravimo još dužu, kružnu turu po njemu. U nastavku puta, obišli smo vrelo Mlave, zelenu oazu mira i tišine, i svratili u Krepoljin, gde smo se, skoro “tradicionalno”, našli sa našim prijateljem – planinarom Bojanom, sa kojim smo popili piće na terasi kafanice u glavnoj ulici i koji nas je, opet “tradicionalno”, snabdeo odličnim medom. I tako, gledajući kako zalazi sunce za horizontom i po ko zna koji put zaključivši kako je lepa Srbija, naš divan, potpuno bajkovit izlet, priveli smo kraju. Dok pišem ove redove, izvlačim iz fijoke fasciklu na kojoj piše: Planinarenje – ideje za 2014. godinu. I dok mi osmeh obasjava lice, upisujem sa radošću: proleće - Borski Stol i Veliki Krš.
Vođa puta: Milan Lončar Izveštaj: Marija Petrović Fotografije: Marija Petrović, Predrag Nikolić