Proleće i zima, u dva dana, na Radan planini

30.03. – 01.04. 2012.

 

         Bio je to jedan jako zanimljiv izlet. U dva dana, doživeli smo, osetili i videli mnogo toga. Priroda, kao i njeni fenomeni, iznenađivala nas je na svakom koraku. Svim čulima radosno smo joj se predavali i po ko zna koji put spoznali da je planinarenje tako lepa privilegija svih nas, zaljubljenika u planine i prirodu uopšte.

       Daleko od civilizacije, jugozapadno od Prokuplja i Kuršumlije, a u neposrednoj blizini administrativne granice sa Kosovom, nalazi se čudesna i tajanstvena Radan planina. Pored pronađenih tragova života Kelta na tim prostorima, za Radan su vezane i mnogobrojne priče i legende koje njenu misterioznu prirodnu lepotu i njene fenomene povezuju sa đavoljim i nečastivim silama. Priča se da je ovo „đavolja“ planina, da krije cvet koji je najbolji zmijski protivotrov, da je u stanju da obori avione, da Ivanjski potok teče uzbrdo, da na njoj deluju natprirodne sile, da tu postoji tzv. „gravitaciona anomalija“ koja utiče na dejstvo zemljine teže, da ispod Radana protiče termalna podzemna reka zasićena raznim metalima, pa se zbog toga stvara jak naboj akumuliranog elektriciteta...         

 
I tako, ova, u svakom slučaju neobična planina, ne prestaje da zaokuplja pažnju, neprestano golica maštu radoznalaca i privlači mnoge turiste, naučnike, istraživače, radioesteziste, koji često dolaze na ove prostore, pokušavajući da protumače navedene fenomene.
Proleće na Radanu

         U petak uveče, stigli smo u Prolom Banju, smeštenu na padinama Radana, na oko 600 metara nadmorske visine, poznatu po lekovitosti prolom vode koju je, navodno, otkrio jedan seljak. Naime, davnih dana, pustio je u planinu starog i bolesnog konja. Ovaj, napojen lekovitom vodom, za nekoliko dana povratio je svu svoju snagu! Posle smeštanja u pansion kod čika Čede, u samom centru Banje, vrlo brzo, ušuškali smo se u krevete i zaspali. Zvezde koje smo prethodno gledali na tamnom nebu iznad Radana, sa terase pansiona, obećavale su sunčan sutrašnji dan.

       Tako je i bilo. Prijatno, po malo sveže, sunčano jutro osvanulo je u Prolom Banji. Naoružani dobrim raspoloženjem i veoma znatiželjni da vidimo sva ta „čuda“ Radan planine, krenuli smo minibusom ka Đavoljoj Varoši, gde stižemo oko 8 sati ujutru. U obilazak lokaliteta poveo nas je turistički vodič. Prvo nam je pokazao nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12. veka, a zatim i izvor Crveno vrelo, izbilo još 1070. godine iz geološke bušotine. Voda u izvoru veoma je mineralizovana gvožđem, ističe iz njega i široko se razliva prema koritu Žutog potoka, taložeći gvožđeviti oksid i formirajući minijaturne crvene slapove. Meštani kažu da ova voda nije za piće, ali je lekovita, tj. leči rane i bolesna mesta.


Preko brojnih mostića koji prelaze gotovo crvenu vodu, drvenih stepenika i nekoliko galerija, dolazimo na glavnu galeriju – vidikovac, u podnožje Đavolje Varoši, odakle je pogled na ceo taj prostor zaista fascinantan. Umalo i zvanično jedno od svetskih čuda, Varoš je prirodno dobro od izuzetnog značaja, stavljeno u prvu kategoriju zaštite – spomenik prirode. Lokalitet čudnog naziva pripada selu, takođe čudnog imena - Đake (potiče od albanske reči „gjak“ – krv) i nalazi se na nadmorskoj visini od 660 do 700 metara.
Zemljane kule
Nekada davno, ovde su živeli skromni i mirni stanovnici, jako privrženi svojoj veri. To je zasmetalo đavolu, pa im je on spremio „đavolju vodu“ koju su  pili i tako omamljeni zaboravili na rodbinske odnose. Jednog dana, reše oni da venčaju brata i sestru. Ovaj „đavolji plan“ pokušala je da spreči vila koja, po legendi, i danas drži pod zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, te oni krenuše sa mladencima ka crkvi, na venčanje. Onda se ona poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima. Ovo je samo jedna od divnih legendi o nastanku ovog fenomena.
Ima ih oko 200


Varoš se sastoji od dve „mahale“, sa oko 200 zemljanih figura, različitih oblika i dimenzija, visine od 2 do 15 m, širine do 3 metra, sa kamenim „kapama“, nekim teškim i po 100 i više kilograma. Smeštene su sa leve i desne strane litice, u Đavoljoj i Paklenoj jaruzi. Figure ili „kule“, kako ih naziva lokalno stanovništvo, nastaju kao rezultat specifičnog erozivnog procesa koji traje vekovima. Figure se stvaraju, rastu, menjaju, skraćuju, postepeno (vrlo sporo) nestaju i ponovo stvaraju. Ovaj geomorfološki fenomen jedinstven je u našoj zemlji i jako redak u svetu. Posle zanimljive priče našeg vodiča i fotografisanja zemljanih figura, sišli smo do male crkve Svete Petke iz 13. veka i upalili sveće. Od te tačke, oko 9 sati, započela je i naša planinarska tura. Staza je dugo vodila kroz šumu, uz nabujalu rečicu Žuti potok, koja meandrira i koju smo na nekoliko mesta morali i da preskačemo. Postepeno smo se peli, sve do sela Malo Đake, gde smo napravili pauzu za doručak, u jednom lepo uređenom dvorištu, prekrivenom tek izniklom zelenom travom i sa dve, tri kuće u njemu. Trenutno je pusto, ali se nadamo da će, kada proleće uveliko grane, i ono oživeti! Nastavljamo dalje, prema Sokolovom visu, pored vojske na Velikom kršu. Kako je severna padina bila dobro prekrivena snegom koji se još nije istopio, završni uspon na Sokolov vis započeli smo sa južne strane, na kojoj nije bilo ni traga od snega. Naprotiv, iz polegle, osušene trave, prvo stidljivo, a onda sve više i slobodnije, pojavljivali su se prelepi žuti i ljubičasti šafrani, koji su nas očaravali svojom lepotom, kao i mnogo drugo cveće različitih boja.

Vesnik proleća Žuti šafran Divlji jorgovan


To nam je bio siguran znak da je proleće konačno došlo, i pored zaostalog snega na pojedinim mestima. Na vrhu koji je visok 1370 m, bili smo oko pola 1 i skoro pola sata uživali na stenama i posmatrali zasnežene vrhove Kopaonika, Jastrebac i druge planine po Srbiji, pa čak u daljini nazirali i Šar planinu. Posebno ovde spominjem i malog Konstantina, našeg starog poznanika, koji se takođe popeo na vrh, ali na tatinim leđima, u specijalnom rancu.
Na Sokolovom visu

Započinjemo spuštanje severoistočnom stranom, te gazimo po snegu koji se tu zadržao i produžavamo na istok, ka Šopotu. Nedaleko od prevoja Gajtanska vrata, zaključujemo da je staza ka najvišem vrhu, kao i sam vrh, neprohodna i prekrivena dubokim snegom i da nemamo dovoljno vremena da do mraka završimo današnju turu. Odlučujemo da se vratimo nazad, ka Prolom Banji. Severnom padinom Radana, išli smo stazom koja vodi kroz šumu i koja je prilično prekrivena snegom, a na šumskim putevima gde se otopio, gazili smo debelo blato i preskakali bare. Da bismo ipak izbegli spuštanje blatnjavim šumskim putevima i niz nabujale potoke, krenuli smo ka grebenu Prolom planine kojim se stiže do crkve Lazarice. To je jedina crkva brvnara u topličkom kraju. Po lokalnim pričama, na ovom mestu pričestila se vojska kneza Lazara pred Kosovsku bitku. Nažalost, crkvica je tog popodneva bila zatvorena za posete. Još tri kilometra pešačili smo do Prolom Banje, delom kroz još neolistalu šumu, a delom kroz klisuru, pored dva restorana sa sopstvenim ribnjacima i odličnom pastrmkom (Etno krčma i Božji dar). A onda je većina nas otišla do bazena, gde smo se u lekovitoj, nehlorisanoj vodi, dugo brčkali, a vodeni topovi masirali su naše umorne mišiće i stopala. Posle pređenih 23 kilometra, savladane visine od 1110 m i večere u hotelu Radan, otišli smo na zasluženi odmor.


Iako je i prethodne večeri nebo bilo posuto zvezdama, nedeljno jutro osvanulo je kišovito. Jaka kiša, već oko 8 sati, pretvorila se u susnežicu i sneg. U roku od samo nekoliko trenutaka, bela, snežna zavesa prekrila je Banju i padine Sokolovice i Radana. Po dogovoru od ranije, pristiglo je i nekoliko planinara iz Prokuplja, pa je deo naše grupe, sa njima, pošao u kraću šetnju, na planinu Sokolovicu. Zbog nagle promene vremenskih prilika, korigujemo plan i ne idemo na njen najviši vrh, Radulovac i planirane vidikovce, već se penjemo ka selu Bačije, na 900 metara nadmorske visine.
Uspon ka Bačijama
A prizori oko nas – nestvarni. Prethodnog dana, gazili smo travu, saginjali se da slikamo rascvetane šafrane, uživali u mirisu proleća, a već narednog, kao da  je neka dobra vila sa tih prostora, svojim čarobnim štapićem, za samo jedan tren, od proleća napravila zimu i belim, mekim snegom prekrila ceo taj predeo oko nas! Uporno sam pogledom tražila rascvetano cveće, ali, nije ga bilo... Nije se naziralo od snega koji je za jako kratko vreme napadao nekoliko centimetara. Ipak, uspela sam da uhvatim jedan – ali sam rukom razgrnula sneg sa njega, kako bih ga slikala.
Sneg ga  je iznenadio
U Bačijama se zaustavljamo u kući jednog od prokupačkih planinara i tu pravimo pauzu više od sat vremena. A oni, uvek gostoprimljivi i srdačni, u jako kratkom vremenu, napraviše nam pravu gozbu. Za tili čas, bubnjara i smederevac bili su založeni, a sto je isto tako brzo bio preplavljen „južnjačkim đakonijama“. Uz kuvano vino i rakiju, turšiju, pindžur i druge salate, kao i ukusno rolovano meso, u veselom druženju i priči, vreme nam je brzo prošlo. Pozdravili smo se sa njima i krenuli istim putem nazad. Usput smo zastajali, fotografisali snežne predele, a na stenovitom delu Sokolovice, niz koji smo se spuštali, ostali smo bez daha od lepote očaravajućeg pogleda na Prolom Banju i bele planinske padine prekrivene šumama pod snegom, koji je i dalje padao, tiho, sasvim tiho, skoro nečujno. Vetra nije bilo...  
Pogled sa Sokolovice
Napuštamo Banju oko 14 sati. Svraćamo u selo Trbunje i obilazimo spomen obeležje “Čika Duško Jovanović“, podignuto u čast poznatog planinara, osnivača planinarskog društva „Pobeda“, kao i prvog sekretara Planinarskog saveza Srbije. U selu su nas sačekali planinari, kao i čika Duškovi rođaci. Pored obližnje prodavnice, na mali stočić izneli su ogromnu, vruću i ukusnu lepinju, so, džem, rakiju, a unuka čika Duškovog rođenog brata skuvala nam je kafu. Provodimo sat vremena sa njima, opet u prijatnom i srdačnom razgovoru.
U Trbunju

Nastavljamo put ka Beogradu, a ispred osvetljenog Hrama stižemo oko 20 sati. A onda, kako smo kročili na beogradski asfalt, učinilo mi se kao da je ona vila sa Radana doletela do nas, i opet, svojim čarobnim štapićem prekinula čaroliju koju smo doživeli tog vikenda. Možda je čarolija i prekinuta, ali mi smo, isto tako brzo, složili sva ona divna čuda Radan planine, Đavolje Varoši i Sokolovice u one naše, već pominjane u ovim izveštajima, „fijoke sećanja“, gde ćemo ih dugo, dugo čuvati od zaborava.

 

     Vođa puta: Milan Lončar

 

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović