Kozara

 
Nikada nije kasno da se napiše još jedan izveštaj sa neke planinarske akcije, posebno ove, majske, koja je po svemu bila posebna, jedinstvena i nezaboravna. Ponovo sam pregledala slike, prisetila se svega, i priča, nadam se zanimljiva, sledi...

„Lončar trans“ (već poznat iz naših prethodnih reportaža), ponovo je iznajmljen za devetoro planinara Pobede, strastvenih zaljubljenika u prirodu i planinu, koji nikada ne odustaju od planiranih izleta. Tog petka popodne krenuli smo put Bosne i Nacionalnog parka Kozara. Planina Kozara nalazi se u severozapadnom delu Bosne i Hercegovine. Iako visina njenih vrhova ne prelazi 1000 metara nadmorske visine, ona svojim prostranstvom i lepotom dominira ovim delom BiH. Dinamičkog reljefa, sa izraženim vrhovima, grebenima i kosama, u narodu je poznata kao „Krajiška lepotica“, upravo zahvaljujući svojim slikovitim pejzažima, gustim kompleksima listopadnih i četinarskih šuma, proplancima, bistrim potocima, kao i bogatstvu flore i faune. Centralni deo planine proglašen je i nacionalnim parkom 1967. godine. Posle II Svetskog rata, Kozara je postala čuvena po herojskim borbama naroda ovog kraja za slobodu, pa su šume ove planine proglašene za šume istorijskog značaja, kako bi se sačuvale uspomene na kozaračku epopeju. U veseloj atmosferi udobnog kombija, posle dobre i sigurne vožnje našeg vozača-vođe Lončara, u 10 uveče stigli smo u malo mesto Lamovita, gde smo se našli sa našim prijateljem, planinarom Duškom Blažićem, iz planinarskog skijaškog društva „Previja“, iz Banja Luke. On će biti naš domaćin tog vikenda. Nastavili smo kombijem još 11 kilometara, po truckavom, makadamskom putu, i stigli do planinarskog doma na Previji (760 m). 

Pored ovog objekta, nalazi se još jedan novi dom, mnogo veći (kapaciteta oko 100 mesta), koji je još uvek u izgradnji. Kako se ipak može koristiti, vrlo brzo smo se tu smestili. Pošto smo pojeli ukusnu čorbu koju su nam spremili domaćini, umorni, otišli smo na spavanje.
	“Lončar trans” i dom u izgradnji

Jutro je osvanulo divno, sunčano, pravo majsko...Božanstven pogled sa terase doma na ustalasane zelene padine Kozare polako nas je razbuđivao, lečio sve brige, brisao tugu, činio da ovaj svet u jednom trenu postane pravi mali raj kome ćemo se uskoro predati, širom otvorenih očiju i srca, željni novih izazova, vrhova, predela, vidika...Posle kafice i doručka, kada su pristigli i drugi planinari iz Banja Luke, svi zajedno, nas osamnaestoro, krenuli smo na pešačenje. Cilj nam je bila Mrakovica, preko Gole planine, jednom od možda najlepših planinarskih staza u ovom kraju. Gola planina (876 m) najviši je vrh u Nacionalnom parku, i zaista je gola, bez mnogo drveća. Ali je zato tog majskog dana bila divno zelena, potpuno prekrivena mladom, tek izniklom prolećnom travom. Duško Blažić nam je sa vrha ove planine pokazivao šta se sve vidi: susedna Hrvatska, Prijedorsko polje, Banja Luka, Grmeč, Manjača, Klekovača i mnoge druge planine, kao i ribnjak Saničane, najveći ribnjak ove vrste u BiH.

Pogled sa Gole planine

Nastavili smo dalje i stigli do sagrađenog metalnog vidikovca na koji smo se brzo popeli i sa vrha opet uživali u celom tom prizoru. Kako svet sa prve uzvišice odmah izgleda lepši, pomislila sam…”Kako svi problemi odjednom izgledaju mali, i kako se sve prevelike želje spuste na dno srca, a lako i slatko ti je pri duši…”, neko je jednom napisao. 

Preko zelenih livada	Duško i mi

Posle kraćih pauza na zelenim livadama, stigli smo do još jednog prelepog mesta – kanjona reke Bijele Vode. Ušuškan u gustoj zelenoj šumi, okomitih litica, ovaj kanjon prava je skrivena oaza netaknute prirode.
	Kroz kanjon

	Polako smo hodali utabanom stazom pored kanjona, kroz tek rascvetali sremuš, prešli preko drvenog mostića, a na jednom mestu pregazili rečicu preko uglačanog, klizavog kamenja. Negde oko jedan sat popodne, stigli smo na Mrakovicu (804 m).
Spomenik na Mrakovici

Mrakovica je predeo i vrh Kozare u njenom središnjem delu. 1972. godine podignut je Memorijalni kompleks Mrakovica (Spomenik, Memorijalni zid i Muzej), u znak sećanja na kozaračke borce i stanovništvo ovog kraja stradalo u logorima - od Jasenovca do Aušvica - u Drugom svetskom ratu. Visok 33 metra, ogromni spomenik rad je akademskog umetnika Dušana Džamonje, a predstavlja svedočanstvo o tradicionalnoj slobodoljubivosti naroda ovog kraja. Pored spomenika, nalazi se Memorijalni zid na kome su u bronzi uklesana imena jugoslovenskih partizana i civilnih žrtava, poginulih i pobijenih tokom Drugog svetskog rata. Na severozapadnoj padini Mrakovce izgrađena je i skijaška staza sa liftom, dužine 800 metara. Pošto smo obišli kompleks, posetili i Muzej i čuli još malo priče iz istorije, uputili smo se ka etno-restoranu “Bijele vode”, gde smo, u njegovom divnom ambijentu, ručali bosanske specijalitete i pili pivo, naravno! Ka Previji smo krenuli drugom stazom, preko Razboja i Raskršća. Dok je popodnevno sunce polako zalazilo za kozaračke bregove, posle pređenih 18 kilometara, oko pola šest popodne, stigli smo u naš dom. U produžetku dana i večeri, družili smo se sa bosanskim planinarima. Opet su nam pripremili večeru, a posle nekog vremena (i neke čašice pića!), počeli smo i sa pesmom. Bilo je baš veselo. Smenjivale su se razne pesme, tužne i vesele, sa prostora naše bivše, velike i lepe zemlje. Sa neizbežnom setom i (yu) nostalgijom, prisećali smo se kako je nekada bilo…Mnogo lepih glasova i vokala čulo se te večeri. Kako njihovih, tako i naših! Na licima svih nas, opet sam gledala osmehe, a u očima čitala sreću.

I tako, ušuškani u toplom domu, okruženi gustom kozaračkom šumom, pod tamnim nebom prekrivenim zvezdama, družeći se sa divnim ljudima, opet smo proveli jedan nezaboravan trenutak, a u fijoku naših sećanja, sa puno nežnosti, spakovali još jednu lepu uspomenu…
	Pesma

A onda, u nedelju ujutru, priroda je pokazala i svoju ćud. Umesto sunca i plavog neba, osvanulo je tmurno, hladno, maglovito i kišno jutro. Preko noći, vreme se promenilo! No, nismo se mnogo brinuli zbog toga. Takvo sumorno jutro odmah nam je ulepšala vredna Branka, koja je poranila i ustala mnogo pre nas, i u malom domu pored našeg, zamesila i na šporetu ispržila veliku količinu njenih čuvenih (pre)ukusnih uštipaka. Da li možete da zamislite naše oduševljenje kada smo ustali i ugledali na stolu uštipke kako mirišu i  puše se, onako vruće…sa sirom, džemom…Odmah smo zaboravili i sive oblake, i kišu, i maglu, i…navalili! Hvala, Branka! Divna si!

Branka i njeni uštipci

Vođe su se brzo dogovorile da se zbog lošeg vremena tura skrati na 11 km. Pošto smo se dobro opremili protiv kiše (Milica nije imala kabanicu, pa joj je Duško na licu mesta “skrojio” jednu), krenuli smo ka vrhu Lisina (976 m), najvišem vrhu Kozare.
	Kiša nam ništa ne može - skrojena kabanica za Milicu

	Kako smo se peli, sa visinom, kišne kapi pretvarale su se u meke i nežne, snežne pahulje! Majski sneg u planini! Kakav divan doživljaj! Opet smo se radovali, dok smo se polako peli kroz tek olistalu zelenu šumu koja je odjednom dobila neplanirano belo ruho…
Sneg u maju

Vrlo brzo, čini mi se, stigli smo i do samog vrha, gde se nalazi vojni repetitor i objekat.
	Na vrhu Lisina

Ljubazni momci koji u njemu dežuraju pozvali su nas na topao čaj. Onako mokri i pokisli, ušli smo u toplu trpezariju i polako se sušili i grejali, uz priču i šale sa domaćinima. Zatim smo nastavili spuštanje, preko Glavice, sve do sela Bistrica. Sa smanjenjem visine, sneg se sada polako pretvarao u kišu, pa smo opet mokri i pokisli stigli do kombija koji nam je neko od domaćina dovezao do Bistrice. Presvukli smo se u suvu odeću i krenuli u Banja Luku. Duško nas je odveo u restoran gde se jedu dobri banjalučki ćevapi i tako smo i završli naš izlet. Hvala puno Dušku i drugim planinarima koji su zaista bili pravi domaćini, kako u domu, tako i na divnim prostorima Kozare. Hvala i našim vernim prijateljima - planinarima: Milici, Radama, Miri, Dejanu, Goci, Branki i Milanu, koji su, onako raspoloženi, zabavni i veseli, učinili ovaj izlet nezaboravnim i podarili svima nama još nekoliko srećnih trenutaka od kojih ćemo posle dugo, dugo živeti na ovom asfaltu i u ovoj, ponekad, mnogo teškoj svakodnevici. I tako, sve do nekog novog izleta…

Milica, Rada, Mira, Milan, Rada, Dejan, Goca, Branka

     Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović