Kopaonik, 
05 – 07. 10. 2012.
   
 
Tog oktobarskog vikenda, ponovo smo se družili sa Goricom, planinarkom i profesorkom Medicinske škole iz Zrenjanina, koja i dalje nesebično deli divna planinarska iskustva sa svojim đacima i svakodnevno ih podstiče da se, umesto mobilnim telefonima, televiziji, kompjuterima i drugim „čudima“ savremene tehnologije, više okrenu sportu, prirodi, planinarenju i druženju sa vršnjacima, ali ne po zadimljenim kafićima, već po beskrajnim i vanvremenskim planinskim prostorima, gde svaki udah donosi dan više zdravog života, a duša se obogati još jednim lepim iskustvom i oboji slikama neverovatnih lepota.
 

Deca i mi
   
Ovog puta, izbor je pao na Kopaonik, tu divnu „Sunčanu planinu“, kako je još zovu, zbog svojih skoro 200 sunčanih dana godišnje. U petak uveče, pun autobus đaka – srednjoškolaca i nas petnaestak „starijih“, parkirao se ispred planinarskog doma „Kopaonik“. Sačekao nas je uvek nasmejani i predusretljivi Rade, koji nam je vrlo brzo postavio večeru i poslužio nas pićem. Pošto smo jeli, smestili smo se u sobe i utonuli u san.
Subotnje jutro osvanulo je sveže, ali sunčano. Toplo smo se obukli i oko pola 8 krenuli. Pored još uvek zatvorenog doma „Rtanj“, uputili smo se ka prevoju Jaram i stigli do ekskluzivnog apartmanskog naselja „Sveti Simeon“. Pored četiri Jaram vile i hotela, kompleks čini i Jaram selo sa još 25 vila. Ovi apartmani visoke kategorije nalaze se pored samih skijaških staza Karaman i Jaram i namenjeni su isključivo prodaji.
   
Zatim smo krenuli blagom padinom - skijaškom stazom - uzbrdo i brzo stigli na vrh Velika Gobelja (1934 m).

Ka Velikoj Gobelji
    
Polako smo skidali jakne, jer je sunce sve više prijatno grejalo, dok su se u daljini nežno talasali plavetni venci planina po Srbiji, koje smo toliko puta pohodili - Željin, Goč, Radočelo, Suva planina...

Planine u Srbiji
 
Posle kratke pauze, prolazeći kroz četinare i gustu kleku, grebenom, stigli smo i na vrh Mala Gobelja (1845 m). Sa tog lepog mesta, stvorenog samo za uživanje, mogli su se videti i kopaonički vrhovi Žljeb i Oštri krš, u podnožju Gobeljske reke.
 
Dugo smo sedeli, a deca su taj odmor iskoristila za pravo „gušterisanje“ na suncu i „kuliranje“.

"Gušterisanje"
Kada je vodič rekao da „za dva minuta krećemo“, nevoljno smo ustali, prosto ne želeći da prekidamo te kratkotrajne trenutke „nirvane“ u koju smo upali... Sa vrha smo nastavili spuštanje ka još jednom lepom predelu – Rvatskim bačijama (1650 m), prostranoj livadi koja se nalazi na izvorištu više potoka, okruženoj gustim, zelenim četinarima.U pozadini se stidljivo izdizao još jedan od zanimljivih kopaoničkih vrhova – Kukavica. Kod starih bačija ponovo smo napravili pauzu, a zatim nastavili dalje.
   
     
Rvatske bačije Odmor kod bačija
     
Neko vreme išli smo makadamskim putem, a zatim skrenuli u šumu, u skoro netaknuti prirodni rezervat raznovrsnih zajednica smrče, mahovine i kiselice, tresave i druge vegetacije, i dugo pratili bistru i skoro potpuno nečujnu, tihu Samokovsku reku, duž koje su u mitsko doba džinovi razbacali ogromno kamenje neobičnih oblika. Zanimljiva je i priča kako je ova reka dobila ime, još u doba Rimljana koji su ovde kopali rudu (po kojoj je i Kopaonik dobio ime). Sama reka je zahvaljujući svom strmom padu dosta brza i jaka, tako da je kod kopanja rude ova voda sama izdvajala zlato i gvožđe iz rude, a potom svojom snagom pri obradi metala sama i kovala. Reka koja je sama kovala – Samokov(s)ka. Iz pravca kojim planinari retko idu, stazom za smučarsko trčanje („lang lauf“), kroz gustu šumu, posle uspona od skoro 200 metara, stigli smo do još jedne čudesne kamene formacije, skupa ogromnih granitnih stena koje izranjaju iz šumskog okruženja – Markovih stena (1721 m). Taj strmi uspon za neku decu bio je i pravi izazov, ali su ga ipak svi savladali, uz više ili manje napora, kao i uz naše neprestano bodrenje i podršku. Prema predanju, naš junak iz narodnih pesama dizao je ovo ogromno kamenje i razbacivao ga naokolo, spremajući se za boj protiv turskog bega Muse Kesedžije.
    
Raštrkali smo se po razbacanim stenama, glatkim i osunčanim, posedali na klupe ovog pravog, malog izletišta i proveli još nekoliko lepih trenutaka.
Pogled sa Markovih stena
   
Markiranom, uređenom stazom kroz šumu, vratili smo se u „centar“ Kopaonika, u Konake. Na blagom, jesenjem, popodnevnom suncu, sedeći u krugu Konaka, opuštali smo se i odmarali umorne noge. Kada smo se vratili u naš dom, još neko vreme uživali smo napolju, za drvenim stolom i na klupama, takođe na suncu, a po njegovom zalasku za guste četinare, povukli smo se u trpezariju, gde smo, uz večeru, priču, pa i koju partiju tablića, proveli još nekoliko prijatnih sati.
 

Neka deca bila su vredna, pa su slobodno vreme iskoristila da urade domaće zadatke.

  Domaći u domu
   
Nedeljno jutro nam se osmehnulo takođe osunčano i vedro. Za taj dan, vođa je isplanirao lepu šetnju do Nebeskih stolica. Staza vodi preko prevoja Pajino preslo, pa po divnoj izohipsi, sa koje smo iznad nas videli Pančićev vrh i prepoznatljivu belu kuglu – radar.
 
Prizori koji su se pred nama otvarali dok smo hodali tom zaista „nebeskom“ stazom neopisivi su.

Staza ka Nebeskim stolicama
   
Vrlo brzo, stigli smo do Nebeskih stolica ili Crkvina. To je arheološki lokalitet iz poznoantičkog doba, sa ostacima ranohrišćanske bazilike. Nalazi se na nadmorskoj visini od 1800 metara, ispod istoimenog uzvišenja. Sa tog mesta, „puca“ veličanstven pogled. Daleko na horizontu, sa velikim uzbuđenjem od lepote prizora, prepoznavali smo divne crnogorske planine: Durmitor, Prokletije, Hajlu, Komove, Đeravicu. Te udaljene stenovite i gorostasne planine, čiji okomiti vrhovi iz bliza izazivaju jezu i strahopoštovanje, u toj blagoj, plavičastoj  izmaglici, pomešanoj sa plavetnilom neba, sa tog mesta na kome smo stajali, tako su nam izgledale blage i pitome!
 
Činilo nam se kao da ispred sebe vidimo veliko, plavo, blago ustalasano more, prekriveno još plavljim nebeskim svodom sa koga je blještalo sunce.
Lepota
   
Nekoliko srednjoškolaca polegalo je na travnatu padinu... Jedan od njih, sa rukama ispod glave, oduševljen prizorom ispred sebe (koji zaista nikog ne bi ostavio ravnodušnim), rekao je, šeretski, drugarima: „E, kakva BLEJA! Hajde, svako jutro, pred školu, ovako da legnemo i gledamo...“ Nasmejala sam se. I zaista je bio u pravu. Dovoljno je samo pet minuta takvog prizora i osećali bismo se kao novi, preporođeni, osveženi... U trenutku bismo se napunili pozitivnom energijom i bili spremni za novi dan koji je pred nama.
 
Uživanje na tom bajkovitom mestu morali smo da prekinemo i nastavimo dalje, uzbrdo, do uzvišenja Nebeske stolice (1913 m), na kome se takođe nalaze razbacane kamene gromade.
Pogled na Crkvine
   
Nebeskim stolicama kumovao je Živojin Mišić, koji je po legendi, kao mladi vojnik crtajući karte, na strmini iznad crkve video bogove kako sede. Sa njih smo i mi, kao i ti bogovi, uživali u pogledima na dolinu Ibra i Kosovo. Produžili smo grebenom i posle pola sata stigli do Pančićevog vrha. Pažljivo i strogo u koloni, prošli smo pored razrušenih i obnovljenih vojnih objekata, antena, velikog radara – bele kugle, a kako se sam vrh nalazi u centru vojne baze ograđene žicom, do njega se nije moglo. Takođe je nemoguće posetiti i Mauzolej Josifa Pančića, koji se nalazi u ovom vojnom kompleksu. Ovaj botaničar svetskog glasa i jedan od naših najvećih naučnika, istraživao je mnoge planine, ali najviše je voleo Kopaonik, na kome je poželeo i da bude sahranjen. Želja mu je ispunjena 7. jula 1951. godine. Planinari Srbije i SANU njegove zemne ostatke sahranili su u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju, na vrhu Kopaonika koji od tog vremena nosi ime Pančićev vrh. Zanimljivo je da se do tada zvao Milanov vrh, po kralju Milanu Obrenoviću. Tužno je što je za posetu Mauzoleju potrebna najava dolaska, kao i duga i komplikovana procedura odobravanja.
 
Preko Suvog Rudišta, gde smo se fotografisali, još malo odmarali i sunčali, niz ski-stazu i zelenu, travnatu padinu, vratili smo se u centar Kopaonika i odmah nastavili, pored Rtnja, do našeg doma.
  Na Suvom Rudištu

 

Posle ručka, spakovali smo se i krenuli put Beograda. U veseloj i opuštenoj atmosferi, dok su deca u zadnjim redovima pevala na sav glas i veselila se, razmišljala sam o tome kako smo, u stvari, videli samo delić lepote koju nam je otkrio zanosni Kopaonik. Ostalo je još mnogo ušuškanih planinarskih staza - da ih pređemo, mnogo rečica - da ih preskočimo, jezero - da uživamo na njemu, vodopada i gejzira - da nas rashlađuju, pećina – da zavirimo u njih. I tada sam shvatila. Kada poželimo ponovo da udahnemo miris smrča i jeli, dotaknemo bistru i hladnjikavu vodu planinske reke, poletimo u beskraj sa surim orlovima i sivim sokolovima, osetimo lepotu povetarca koji nam donosi miris prirode i gorskog cveća, brojimo zvezde na tamnom nebu, vratićemo se ponovo ovde, na Kopaonik. Baš kao što je to radio i Josif Pančić:
 “Dopustite mi de se ovom prilikom poslužim lepom osobinom čovečijeg duha i da vas odvedem u jedan prekrasni kraj Srbije u kome sam često i rado boravio, da mu proučim prirodu, u kome sam svaki put nahodio što god novo da vidim ili o čemu da se divim, koji nisam nikad ostavljao a da ne bi poželeo, da se još jednom tamo povrnem, a to je Kopaonik i njegovo podgorje.” Josif Pančić.


            Vođe puta: Milan Lončar

            Izveštaj: Marija Petrović

            Fotografije: Marija Petrović