Besna Kobila, Vardenik, Dukat, Ostrozub
29.04.2012. -  02.05.2012.
   
 

S obzirom da su se prvomajski planovi vodiča Jove Đokića iz PSK Kopaonik i našeg vodiča, Milana Lončara, poklopili, rešili su da se naše dve grupe spoje i da zajednički krenemo put južne Srbije. U tom smislu, izvršene su i male korekcije oba plana, ali na obostrano zadovoljstvo svih nas.

 
 
Nedelja, 29. 04. – Vranje, Manastir Prohor Pčinjski, Vranjska Banja, Kriva Feja.  Tog toplog i sunčanog nedeljnog dana, posle udobnog putovanja od Beograda, stigli smo u Vranje oko podneva. Imali smo tri sata vremena za obilazak i razgledanje ovog živopisnog gradića, ušuškanog i okruženog vrhovima Krstilovica, Pržar i Borino Brdo (visine od 700 do 1150 m). Odmah po ulasku u grad, vratili smo se u daleku prošlost. Kako je ovo deo Srbije gde su se Turci najduže zadržali, tragovi otomanske civilizacije mogu se videti na svakom koraku. Kročili smo na uglačanu kaldrmu i odmah se uputili ka Muzej-kući Bore Stankovića, našeg poznatog pisca, koji se nalazi u Baba Zlatinoj ulici. 
 

Muzej – kuća Bore Stankovića
   
Ova mala ulica dobila je ime po baba Zlati, Borinoj babi po ocu. Mnogo godina posle smrti ovog književnika, kuću je otkupila opština, a zatim je rekonstruisala i ona danas predstavlja tipično vranjsko domaćinstvo sa početka 20. veka. U dvorištu se nalazi divna bašta, stari dud, bunar, a baš sada, u proleće, ceo taj živopisan kutak, prepun najrazličitijeg cveća i zelenih lozica, sakriven od modernog doba, vratio nas je na trenutak u davno zaboravljeni Borin svet. Na nekadašnji izgled i način života podsetilo nas je i jezgro grada, koje i danas ima izgled balkanske kasabe, kao i uske kaldrmisane uličice, tesni sokaci, divni hamami, gusto zbijene kuće, zanatlijske radnjice...Obišli smo Hamam, Haremluk (nekadašnji Pašin konak), Muzej, Beli most, Šarenu česmu, kao i Saborni hram Sv. Trojice, gde smo, na kratko, prisustvovali i jednom venčanju i ponovo se uverili u muzikalnost čuvenih vranjanskih trubača.
 
Muzej u Vranju
 
Posle ćevapa, piva, boze, tulumbi i baklava, ponovo smo se smestili u autobus i krenuli dalje. Put nas je vodio ka Dolini Pčinje, zaštićenom prirodnom dobru i predelu izuzetnih odlika. Ovo pribežište mnogih retkih biljnih i životinjskih vrsta nalazi se na samom jugu Srbije, između planina Kozjak i Starac. Reka Pčinja nastaje od nekoliko izvorišnih krakova na jugozapadnim padinama Dukat planine. U podnožju šumovitih padina planine Kozjak, na levoj obali Pčinje, u 11. veku, vizantijski car Roman IV Diogen osnovao je manastir sa crkvom posvećenom Svetom Ocu Prohoru Pčinjskom, kao znak zahvalnosti svetitelju koji mu je prorokovao carski presto.
 
Manastirski kompleks Prohora Prcinjskog Crkva
   
Tokom vekova, kompleks je više puta stradao, ali je svaki put obnavljan, darivan i živopisan. Iskoristili smo pauzu od pola sata da obiđemo kompleks, saslušamo priču o njemu, kao i da prošetamo pored reke. Posle toga, na kratko smo svratili u Vranjsku Banju, a zatim se uputili ka Krivoj Feji, zabitom, skoro pustom, rudarskom selu na Besnoj Kobili. Predanje kaže da je u ovom selu, podno ove planine, živela devojka po imenu Feja. Jednog dana, uzjahala je kobilu koja je bila besna, pa je tako i pala sa nje i povredila nogu koja joj je posle tog pada ostala kraća. Meštani su je prozvali Kriva Feja, kasnije tako i njeno selo, a planina je dobila ime Besna Kobila. Kriva Feja i danas bi bila odsečena od sveta da dvadesetih godina prošlog veka belogardejci kroz planinu nisu probili put, u znak zahvalnosti Srbiji što ih je primila posle komunističkog pogroma u Rusiji. Od tada se ova saobraćajnica zove „ruski put“. Planinarski dom “Dragan Spasić” izgrađen je 1950. godine, a šezdesetih godina otvoren je rudnik olova i cinka. Osamdesetih godina, ruski put je asfaltiran, pa se sada lakše dolazi do samog planinarskog doma koji je nedavno preuređen u skijaški dom i gde ćemo prenoćiti u lepo sređenim i renoviranim sobama i apartmanina, na 1462 metra nadmorske visine.

Ponedeljak, 30. 04. – Uspon na Besnu Kobilu i Vardenik – vrh Veliki Strešer. Plavo nebo bez oblačka i sunce koje blješti, prvi su prizori koje smo ugledali tog jutra kada smo izašli iz doma i krenuli na uspon na vrh Besne Kobile. 
 
Priprema za uspon ispred doma
   
 
Sa visinom, postepeno su nam se otvarali vidici na malena sela sakrivena u zelenim dolinama, kao i na mnoge vrhove planina u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, pa i Grčkoj.  
 
Beskrajne i beskonačne travnate padine ove planine bile su prekrivene tepisima od ljubičastih šafrana krupnih cvetova koji su mamili naše uzdahe i foto-aparate.

Šafrani i Besna kobila
   
Još samo ponegde bile su prekrivene “krpama” od snega, a na jednom delu makadamskog puta koji sve vreme vodi do samog vrha, prošli smo pored ostataka nanosa snega visokih i preko metar. Visinsku razliku od oko 500 metara savladali smo lagano i bez većeg napora. Sa 1923 metra, u daljini smo prepoznavali Kopaonik, Šaru, Rilu, Pirin, Osogovske planine… 
Na Besnoj Kobili
   
Posle pauze na vrhu, nekoliko planinara rešilo je da se vrati u dom, a nas 22 nastavili smo dalje, grebenskom stazom, ka našem sledećem cilju – planini Vardenik i vrhu Veliki Strešer koji je takođe bio u našem vidokrugu. U početku, malo smo izgubili visinu jer smo se spustili na sever, a zatim, pored Ruskog spomenika i Dlobokog rida, stigli smo do izvora koji se nalazi na visini od 1630 metara. Posle pauze i osveženja divnom, hladnom izvorskom vodom, nastavili smo dalje, stazom prekrivenom divnim ljubičastim šafranima, koji su sve nas, u kombinaciji sa belim snegom i skoro teget nebom, zaista ostavljali bez daha. U jednom trenutku,  primetila sam u travi i ova dva bela šafrana, jedina koje sam zapazila tog dana!
  
.
Nestvarno
 Beli!
 
Prolazeći ispod vrha Vršnik, na delu staze u dužini od jedan kilometar, gazili smo preko jako debele i slegnute naslage snega, koji nas je, samo na trenutak, podsetio na onaj hladan februar…
  
I tako, uživajući u svakom našem koraku i svakom pogledu, preko Malog Strešera, oko 16 sati, stigli smo i na Veliki Strešer (1876 m). Ah, kako smo samo srećni bili! Sa tog vrha videlo se “kao na dlanu” skoro modro Vlasinsko jezero, a mi smo se već unapred radovali našem boravku tamo, u naredna dva dana.
Na Velikom Strešeru
 
Usledilo je spuštanje ka fabrici vode “Rosa”, u selu Topli Do, gde nas je čekao autobus. Jedan deo staze bio je malo strm i  kroz strnjike, ali, kako je to bio najkraći put, nismo se baš mnogo žalili i “gunđali”! U smiraj dana, stigli smo do hotela “Narcis”, pored Vlasinskog jezera, smestili se, večerali, a zatim otišli na zasluženi odmor.
 
Nastavak (drugi deo)